SVE ŠTO VOJSKA NIJE MOGLA, MI SMO ZAVRŠAVALI ZA PET MINUTA! Saša Šajkić, pripadnik slavne 72. brigade: Metak mi je četiri puta skidao šlem sa glave!
Pratite nas i putem Android ili iOS aplikacija
"Predaja nikad nije bila opcija."
Foto: Republika
Postoje ljudi čiji se život ne odvija po planu, već po pozivu. Kod njih izbor nije između lakšeg i težeg puta, već između toga da li će ispoštovati ono što nose u sebi ili ne...
Saša Šajkić je jedan od tih ljudi. Veteran protivterorističkog bataljona "Sokolovi" 72. specijalne brigade, odrastao je u kući u kojoj su se kroz generacije prenosile priče o ratovima, časti i državi. Dok je generacija njegovog oca živela u miru, njegovo vreme donelo je Kosovo i Metohiju, 1999, bombardovanje i zadatke posle kojih čovek više nikada nije isti.
Za njega vojska nije bila profesija, već unutrašnja nužnost. Tamo gde većina zastaje, on je pravio korak napred. U tom koraku, između straha i dužnosti, odigrao se ceo jedan život - život čoveka koji je 13 godina proveo na ivici, sa smrću nadomak, a čašću u prvom planu.
U kom trenutku si shvatio da to više nije obuka, već realnost - život ili smrt?
Foto: Republika
- Već krajem 1997. Mnogo pre bombardovanja i velikih akcija. Imali smo zadatke, ali zvanično nismo bili angažovani na KiM sve do juna 1998. I tu smo imali ogromnu prednost: 10 meseci neprekidnog uvežbavanja. Kada smo ušli na Kosovo - bili smo spremni kao mašina. Posle nekoliko dana upoznavanja terena i neprijatelja imali smo fantastične efekte. Zadatak smo izvršavali gotovo 100 odsto.
Kakvi su to bili zadaci?
- Ulazak duboko u neprijateljsku teritoriju - ponekad i po 17 dana. Operisali smo po četiri-pet kilometara unutra, kroz sela i kuće za koje vojska i policija dve decenije nisu ni znale da postoje. Sve opkoljeno bunkerima, rovovima, podzemnim vezama. Dođemo na njihove položaje, sednemo, pijemo sok na slamčicu, a oni deset metara od nas. Civilu zvuči kao film. Kod nas - to je normalan zadatak. Specijalci idu tamo gde niko drugi ne može. Idemo iz pravca koji neprijatelj smatra nemogućim. To je drskost, ali i umeće. Hrabrost je samo preduslov - psihološki profil je suština.
Meni plata 500 maraka, Britancu 2.500 funti
Foto: Republika
Susret s britanskim pregovaračima.
- Mi nismo pregovarali - obezbeđivali smo pregovarače u Merdaru. Bili smo uvereni da se vraćamo na teren, spakovani kao za najgori zadatak: 300-400 metaka, šest bombi, 30 stepeni, a ja u džemperu pod uniformom. Britanci iznenađeni: brada, izgled, a govorim dva strana jezika. Posle dva sata - razgovaramo kao ljudi s istim problemima: nemanje porodice, teren, umor. Pita me kolika mi je plata. Kažem: 500 maraka. On: 2.500 funti. Pita: "Šta biste radili da imate moju platu?" Odgovorim: "Kupio bih i pušku i džip i sve što treba."
Kako izgleda reagovanje pod stresom?
- Fizička sprema se stekne. Ali stres... to je ono što te određuje. Ako na obuci okvir menjaš za sedam sekundi, u borbi ga menjaš za manje od pet. Mozak radi 100 na sat. Strah je uvek tu. Ko kaže da se nije bojao - laže. Ali važno je da ne blokiraš. Meni je strah davao snagu. Kada vidim da je opasno - moji pokreti postaju savršeni. Nema greške.
Kako čovek preživi kad prvi put izgubi saborca?
Foto: Republika
- Nema reakcije. Zvuči surovo - ali je tako. Nema vremena za euforiju, depresiju, emocije. Imam zadatak. On je mrtav. Završiću ga. Neću ga ostaviti - nikoga nikada nismo ostavili. Jednom sam s poginulog druga vadio okvire s municijom. Mladi vojnik me pita: "Čoveče, zar ne poštuješ mrtve?" A ja mu kažem: "On bi najviše voleo da tu municiju ispalim u neprijatelja." Sve emocije te stignu kasnije. Tuga za drugovima - 26, 27 godina kasnije i dalje je tu. To je trauma koja se ne briše.
Strah od slučajne pogibije
Kada si najviše bio na ivici?
- Strah me nije stigao od smrti - već od slučajne pogibije. Idemo na rutinski zadatak. Teritoriju znamo. Nema zaklona, samo žbunje. I pomislim: "Zamisli da neki šiptarski terorista opali rafal kroz ovo žbunje - ni ne zna da sam tu - i ja poginem slučajno." To me je pretrnulo. Počeo sam teško da dišem. Saborac me pogleda i vikne: "Šta je, sokole?"
Da li si mislio o sopstvenom životu?
- Nikada. Dobra ekipa, dobro uvežbani, svi radimo jedni za druge. Govore: "Išli ste u smrt." Ne. Mi smo išli u slavu. Znao sam 1999. da protiv NATO nemamo šanse. Računao sam da se s Kosova živ neću vratiti. Ali predaja nije bila opcija. Vrlo brzo smo shvatili da ni oni nisu tako moćni kao što izgleda. Imali su slabosti i trpeli su gubitke.
Sujeverni način da prevariš smrt
Da li posećuješ porodice poginulih drugova?
- Da. Nekada preko udruženja, nekada lično. Nažalost, neki su bili sami - roditelji su im umrli, a nisu imali svoje porodice. Na promociji moje knjige u Beogradu i Pančevu zvao sam porodice najboljih drugova koji su poginuli.
Da li te tada emocije slome?
- Jesam tvrd čovek. Ali dok sam pisao knjigu, opišem scenu pogibije - i narednih pet dana ne mogu ni reč da napišem. Emocionalno pražnjenje. Ne vraćaju mi se scene - nego mi padne na pamet: "Šta bi bilo da su oni danas živi?"
Kako je nastala knjiga "Da se ne pozdravljamo"?
- U Rusiji sam video njihov običaj: vojnici se pred akciju pozdrave - jer se ne zna ko se vraća. Mi smo bili suviše bliski i jedan kolega je rekao: "E, hajde da se mi ne pozdravljamo." To nam je bio sujeverni način da prevarimo smrt. Knjiga je planula - prvo izdanje nestalo, drugo se već štampa.
Košare i Paštrik - kako to izgleda iznutra?
Foto: Republika
- Kao "malo teži dan na poslu". Na Košarama smo bili samo pet dana. Na Paštriku dva-tri naleta dnevno. Dok redovni vojnici nemaju kapaciteta da osvoje vrh, uđe nas 33 - završimo za pet minuta.
Zašto invalidska penzija ako nisi ranjavan metkom?
- Metak me "neće", ali sve drugo hoće. Cigla me pogodila preko šlema. Metak mi četiri puta skidao šlem. Cepanica od minobacača me udarila u leđa. Plus godinama trajna naprezanja tela. Okrenuo sam se porodici. Okrenuo sam se životu.
U ratu je sve jasno, u haosu 5. oktobra - ništa
Najteži zadatak.
- RTS i 5. oktobar. U borbi na 10-15 metara pet sekundi je večnost. Ali na RTS nismo imali iskustva ni minut. Odluka je morala da se donese za 20 sekundi. Imaš dvoja vrata - jedna su život, druga smrt. Imaš jedan pokušaj. Stojim na stepeništu. Ispod mene - moji Srbi. S tim istim ljudima sam pre nekoliko meseci išao na Kosovo s glavom u torbi. I sada treba u te iste Srbe da pucam jer će izleteti, a ja im ne mogu objasniti da ne znam ni što sam tu. Ne branim vlast, ne branim opoziciju. Bavim se znakom na rukavu i čovekom pored mene. To je ratni drug. Za njega dižem glavu - bez oklevanja. Dan-danas. Srećom, postupili smo po instinktu. Završilo se najbezbednije što je moglo. Ali da smo oklevali još 20 sekundi - ko zna šta bi bilo. U ratu je sve jasno. Tamo su teroristi. U haosu 5. oktobra - ništa nije bilo jasno.
Bonus video:
Poštovani čitaoci, možete nas pratiti i na platformama:
Facebook,
Instagram,
YouTube,
TikTok,
Telegram,
Vajber.
Pridružite nam se i prvi saznajte najnovije i najvažnije informacije.
Naše aplikacije možete skinuti sa
Google Play i
Apple AppStore.
Pročitajte i...
Komentari (0)