PAKAO U MAGLI MAGANIKA! Pola veka od jedne od najvećih avionskih nesreća u bivšoj Jugoslaviji!

Najgori dan u istoriji svetskog vazduhoplovstva je nesumnjivo 11. septembar 2001, dan kada su se četiri oteta aviona zarila u dve znamenite američke građevine i sa sobom odnela gotovo 3.000 života.

Najcrnji dan u istoriji Jugoslovenskog aerotransporta dogodio se istog datuma, ali 28 godina ranije: u strahovitoj avionskoj katastrofi, 11. septembra 1973, poginulo je svih 35 putnika i šest članova posade, ali i jedan slepi putnik, čiji će identitet do današnjih dana ostati nepoznat.

Do nesreće je došlo kada je letelica usled guste magle i pogrešne orijentacije pilota udarila u Babin zub, jedan od vrhova planinskog venca Maganik nadomak Kolašina, u jednom od najnepristupačnijih delova severne Crne Gore. A o kakvom bespuću je reč, dovoljno govori podatak da se ostaci letelice i danas mogu videti na mestu udara.

Zvanična istraga je utvrdila da je uzrok pada aviona bila viša sila, odnosno, magla, ali je izvesno da je nesreći i te kako doprineo i ljudski faktor.

U stvari, dogodilo se sve što nije smelo da se dogodi - od toga da je letelicom upravljao kopilot-pripravnik i da ga je, sve vreme, iz kontrolnog tornja navodilo lice koje nije imalo ni dozvolu ni znanja da se bavi tim poslom. Kada se, uz to, doda i da su zatajili i uređaji na zemlji, jasno je da je katastrofa bila neizbežna.

Ostala je samo koža

Prema zvaničnim podacima, avion na letu JU 769 izgubio je vezu s kontrolom leta u Golubovcima u pola deset pre podne. Uveren da je već iznad tadašnjeg Titograda, kopilot Nikola Vojvodić započeo je spuštanje aviona.

Foto: RTCG

 

Usred guste magle, nije znao da je od piste udaljen čak 35 kilometara, a na to ga nije upozorio ni radiofar, navigacioni odašiljač radio-talasa koji pilotima pomaže sa zemlje da se orijentišu. Ponajgore u svemu, nedovoljno obučeni kontrolor leta prihvatio je pogrešnu poziciju pilota i odobrio je poniranje.

Ono što ovu tragediju čini još užasnijom jeste sam način na koji su ljudi stradali. Nakon što je video iznenadnu prepreku, kopilot je u poslednjem trenutku pokušao da podigne avion, ali je stigao samo da u vrh stene udari trbuhom letelice, brzinom većom od 400 kilometara na sat. Došlo je do strahovite dekompresije, usled koje su većini putnika izleteli meki delovi tela, tako da je na leševima ostala samo koža, bez mesa i kostiju.

Trupovi bez glava, ruku i nogu, bili su razbacani na području od nekoliko stotina metara, u kršu gde je specijalni helikopter poslat iz Titograda bio potpuno beskoristan jer ni približno nije imao gde da sleti.

Foto: Shutterstock

 

Pre toga, gorštaci s obližnjih katuna stigli su na mesto nesreće i čitav dan i noć ložili vatru da bi sprečili da zveri i grabljivice razvlače ljudsko meso. Koliko je poznato, pronađeno je samo dva ili tri potpuno sačuvana leša, a jedno je od njih bilo je i dete staro jedva pet godina.

Identifikacija poginulih trajala je gotovo dve nedelje. Iako su lekarske ekipe uz pomoć vojske i planinara pažljivo prikupljali i označavali pronađene delove tela, opisivali ostatke odeće i beležili da li je ko na telu imao ožiljak od nekakve operacije, od 10 do 15 poginulih ljudi nikada nije identifikovano. Sahranjeni su u zajedničkoj grobnici na podgoričkom groblju Čepurci.

Predosetili smrt

U senci masovne tragedije, godinama kasnije, mogle su se čuti i lične, gotovo nestvarne priče. Tako je, na primer, među poginulima bio i Dragoljub Dubak, čiji je brat književnik Budimir Dubak, tada apsolvent na Građevinskom fakultetu u Skoplju.

Kada je nekoliko dana pre tragedije iz Crne Gore polazio na fakultet da bi obavio neke formalnosti, takođe avionom, majka ga je preklinjala da se njime i ne vraća. Obećao joj je da će u povratku putovati autobusom, ali je nije poslušao.

Još bizarnija priča mogla se čuti u vezi s kopilotom Nikolom Vojvodićem. Tog kobnog jutra, u Studentskom gradu u Beogradu, najpre se oprostio od mlade supruge Perside, da bi ubrzo potom sreo i svog kolegu s obuke, pilota Radeta Ljubinovića.

Upravo je Ljubinović bio taj koji je poslednji prizemljio ukletu letelicu jer ju je toga jutra i dovezao iz Zagreba. Vojvodić ga je zamolio da napravi još jedan krug jer mu se toga dana, navodno, nikako nije išlo na put. Na njegovu žalost, kolega ga je odbio jer se ni njemu više nije letelo.

Foto: Shutterstock

 

Na kraju, trebalo bi pomenuti i glavnog pilota na letu broj 769, vazduhoplovca čije prezime kao da je upućivalo na tragičan kraj. Kapetan Živojin Žika Maglić bio je jedan od najiskusnijih pilota JAT, instruktor letenja, čovek koji je neretko prevozio jugoslovenskog predsednika Josipa Broza i šef akrobatskih jedinica JNA.

Toga dana, čini se, ponajmanje se bavio primarnim poslom jer je, pored jednog pripravnika Vojvodića, imao još jednog u pilotskoj kabini. Dok je mlađim kolegama predočavao sve moguće opasnosti tokom leta, verovatno je potpuno prevideo greške koje je upravo u tom trenutku činio njegov kopilot.

Bilo kako bilo, piloti su svoje greške platili glavom, dok su kontrolor leta u Podgorici i njegov šef godinu dana proveli u pritvoru. Odlukom suda oslobođeni su odgovornosti, za sve je okrivljena posada i viša sila, ali je to malo značilo stradalima i njihovim porodicama.

Ponajmanje slepom putniku, čije ime nikada nije utvrđeno. Iako danas deluje čudno, slepi putnici na tadašnjim letovima nisu bili retkost. Bilo je dovoljno da neko poznaje kapetana i pita ga da li može da ga poveze. Po svemu sudeći, tako je bilo i tog kobnog 11. septembra.

Bonus video