Železničke nesreće koje su duboko potresle i uznemirile srpsku javnost! Mašinovođa isključio budilnik, pa zaspao!

Bila je to najveća tragedija u istoriji srpskih železnica. Na velikoj ranžirnoj stanici u Stalaću, 13. septembra 1979, teretni voz je prošao kroz crveno svetlo, uleteo u kolosek i zario se u brzi voz broj 771 na relaciji Beograd-Skoplje, koji je upravo krenuo s perona. U strahovitoj nesreći poginula su 72 putnika, a teže i lakše je povređeno oko 150 ljudi. Nažalost, među stradalima je bio i veliki broj mladih pitomaca, studenata 36 klase Vojne akademije u Beogradu.

Za ovu veliku nesreću optuženi su mašinovođa i pomoćnik mašinovođe teretnog voza, koji su osuđeni na 20, odnosno 12 godina zatvora. Utvrđeno je, naime, ne samo da su zaspali na dužnosti već i to da su prethodno odblombirali i isključili sigurnosni uređaj, čija je osnovna svrha upravo da automatski zaustavi kompoziciju u slučaju da mašinovođa zadrema.

Foto: EU/SRM / Alamy / Profimedia

Odlučivale sekunde

Utvrđeno je, takođe, da je teretna kompozicija s 18 vagona, pre kobnog sudara, prošla kroz čak tri zaustavna signala, ali i to da je stradalima nedostajalo i malo sreće. Naime, lokomotiva teretnjaka udarila je u treći i četvrti vagon brzog voza, a s obzirom na to da je on već krenuo sa stanice, izračunali su stručnjaci, bilo je potrebno još svega desetak sekundi da potpuno izmakne i skloni se pred pomahnitalom grdosijom. Nažalost, sudbina je htela drugačije.

Veštačenjem je, takođe, utvrđeno da se teretna kompozicija kretala brzinom od 40 kilometara na sat, da je sa sporednog koloseka najpre udarila u treći vagon brzog voza i prevrnula ga, a da se potom zaustavila tako što je smrskala četvrti. Upravo je u njemu bilo i najviše žrtava, dok su u ostalim vagonima, da paradoks bude veći, popadale samo torbe.
Ovo je bila jedna od najvećih nesreća u 140-godišnjoj istoriji srpske železnice, barem ako se gleda južno od Save i Dunava. Bilo ih je i pre i posle toga, ali, srećom, ne previše čestih. Jedna od njih dogodila se u sam osvit nove 1964. U blizini Železničke stanice u Jajincima, 4. januara u ranim jutarnjim satima, sudarila su se dva voza koja su ukupno prevozila 1.200 putnika. Tragičan epilog iznosio je 61 poginulo i gotovo 300 teže ili lakše povređeno. Bila je to nesreća čiji uzroci ni danas, šest decenija kasnije, nisu pouzdano utvrđeni. 

Do nesreće je došlo kada je na 14. kilometru pruge koja je od Beograda vodila ka Maloj Krsni lokalni putnički voz iz Požarevca, broj 2113, naleteo na brzi voz iz Skoplja. Nikada nije ustanovljeno zašto se ova kompozicija zaustavila, a još manje zašto je na otvorenoj pruzi, suprotno svim železničkim propisima, stajala potpuno neobeležena. Međutim, to nisu i jedine nedoumice koje prate ovu tragediju i gotovo da je svrstavaju u zonu sumraka.

Foto: EU/BT / Alamy / Profimedia

Niko nije kočio

U zapisniku istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu Dušana Radetića stoji da je voz iz Skoplja, u 5.10, iznenada zakočio pre ulaska u stanicu Jajinci. Mašinovođa Miodrag Mitić iz Niša, kako je objasnio istražnom sudiji, najpre je pomislio da je neko od putnika povukao ručnu kočnicu i tako ga zaustavio. Proverili su sve vagone i ustanovili da je četvrti blokiran iako ručna kočnica nije bila povučena. Tek kasnije, nakon nesreće i vanrednog tehničkog pregleda, ustanovljeno je da je kočnica bila pokvarena, odnosno da se sama aktivirala.

Međutim, mašinovođa i njegov kolega kondukter Dragić Živanović nisu znali da objasne zašto nisu propisno obeležili zaustavljenu kompoziciju, a još čudnije su se ponašali zaposleni na stanici u Jajincima. Naime, otpravnik vozova Konstantin Petrović odobrio je kolegama iz Belog Potoka da propuste voz iz Skoplja, a odmah potom upisao da je kompozicija već prošla kroz Jajince i otišla za Topčider. Na saslušanju kod istražnog sudije otpravnik Petrović izjavio je da je svestan šta je uradio, ali da nikako ne ume da objasni zašto je tako postupio.

Sedam i po godina kasnije i svega desetak kilometara dalje došlo je do još jedne velike nesreće. U direktnom sudaru šinobusa i teretnog voza, 4. avgusta 1971, poginulo je 35 putnika, a teže ili lakše je povređeno njih 77. Tragedija se dogodila u večernjim satima nadomak Vrčina, između stanica Kasapovac i Lipe, a najveći broj stradalih, kao i u prethodnoj nesreći, poticao je iz podavalskih sela. Ovoga puta, najviše onih koji su se vraćali s vašara u Belom Potoku.

Mašinovođe oba šinska vozila tvrdile su isto: "Imali smo otvoreni signal!" Dakle, niko nije ni kočio, a nije ni mogao jer je do nesreće došlo u krivini, ne mestu gde se međusobno i nisu mogli videti sve do samog sudara. Istraga je utvrdila da su tri vagona šinobusa bila potpuno smrskana, a velikom broju žrtava doprinelo je i to što je izostala blagovremena pomoć.

Naime, s obe strane pruge, na samom mestu nesreće, bila je duboka provalija obrasla bagrenjem. Lekarskim službama trebalo je nekoliko sati da bi uopšte prišli povređenima. Uz to, ne samo da se akcija spasavanja odvijala po mrklom mraku već ju je, sve vreme, pratila i provala oblaka. Najtužniji trenutak zabeležen je dva dana kasnije, u selu Ripanj, kada su se meštani opraštali od čak 18 svojih rođaka i komšija.

Fotografije zgužvanih vagona, smrskanih lokomotiva i beživotnih tela putnika osvanule su na stranicama srpske štampe i 10. oktobra 1988. Dan ranije, u Lapovu, dva poslednja vagona putničkog voza od Beograda do Skoplja, iz nepoznatih razloga, iskočila su iz šina i udarila u teretni voz koji je nailazio iz suprotnog pravca. Krajnji epilog bio je 34 poginula putnika. 

Putnici sahranjeni u zajedničku grobnicu na Mirogoju

Železnička nesreća koja se dogodila u Zagrebu 30. avgusta 1974. bila je najveća ne samo u tadašnjoj Jugoslaviji već je ušla u anale, kao jedna od najtežih u Evropi. Nakon što je duplo većom brzinom od dozvoljene ekspresni voz iz Beograda za Dortmund ušao na glavnu železničku stanicu u Zagrebu, devet vagona je iskočilo iz šina, ubivši, pritom, najmanje 153 putnika. O razmerama katastrofe, možda, ponajbolje svedoči podatak da čak 41 osoba nije mogla da bude identifikovana, pa su sahranjeni u zajedničku grobnicu na Mirogoju.