GOLGOTA I GREH SVETOG JOANIKIJA! Godišnjica jednog od najkontroverznijih komunističkih zločina!

"Joanikije Lipovac sarađivao je tokom Drugog svetskog rata s italijanskim i nemačkim okupatorima i aktivno podržavao četnički pokret u službi okupatora u borbi protiv partizana u Crnoj Gori. Po završetku rata uhvatile su ga i ubile jedinice Narodno-oslobodilačke vojske Jugoslavije. Uprkos svemu, Srpska pravoslavna crkva ga slavi kao svetitelja i sveštenomučenika."

Ovako o mitropolitu crnogorsko-primorskom tokom Drugog svetskog rata piše na jednoj od stranica Vikipedije. Onoj latiničnoj. Na drugoj, pisanoj Vukovim pismom, stoji da je samo tri dana pred pogubljenje, pred islednikom Ozne, izjavio da je bio branilac srpskog naroda, da je štitio ljude od zla i da su za njega jedine zapovesti bile Božji zakon, te da mirno predaje dušu Gospodu jer nikoga nije izdao, ruke okaljao, a Bog mu je svedok koliko je ljudi spasao.

Između čekića i nakovnja

Nije čudno da je istorija najranjivija naučna disciplina, podložna raznim uticajima, interesima, reviziji, prihvatanju ili odbacivanju, zavisno s kakvog se ideološkog ili političkog ugla posmatra. To se odnosi i na jednog od visokih crkvenih velikodostojnika kome je sudbina odredila da bude pastir u jednom od najtežih i najsloženijih trenutaka naše istorije.

Mitropolit Lipovac rođen je 16. februara 1890. u Stolivu, u Boki Kotorskoj. Osnovnu školu pohađao je u Prčnju, a klasičnu gimnaziju u Kotoru. Pravoslavni bogoslovski zavod završio je u Zadru, a Filozofski fakultet u Beogradu. Obavljao je brojne dužnosti u okviru Srpske pravoslavne crkve, a nakon što je ostao udovac, 1939. izabran je za vikarnog episkopa budimljanskog.

Imao je 50 godina kada je zamonašen u Manastiru Rakovica, a samo desetak dana kasnije, 11. februara 1940, hirotonisan je i za episkopa. Munjevit napredak u crkvenoj hijerarhiji doživeo je iste godine, na vanrednom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora, kada je izabran za mitropolita crnogorsko-primorskog.

Patrijarh Gavrilo Dožić odlikovao ga je crvenim pojasom, a time kao da je i započeo njegov hod po mukama koji će potrajati narednih pet godina i završiti se u nepoznatoj jaruzi podno Bukulje.

Foto: Javno vlasništvo

 

Početkom Drugog svetskog rata Crnogorska mitropolija našla se između čekića i nakovnja. Nemci su je smatrali antiosovinskim elementom, odnosno neprijateljem. Tako ju je doživljavala i Federalistička stranka, okupljena oko Sekule Drljevića, jer su na nju gledali kao na prosrpski element u Crnoj Gori. Ni partizani joj nisu bili naklonjeni, ponajviše zato što je bila bliska s četnicima, privržena monarhiji i s jasnim antikomunističkim stavom. U takvoj situaciji mitropolit je bio prinuđen da hoda po žici, šetajući između Scile i Haribde.

Ono što mu posleratne vlasti nikada nisu zaboravile bio je proglas iz 1942, kojim je zabranio rad sveštenicima koji su bili blagonakloni prema partizanima. Smatrao ih je teroristima, a komunizam pošašću kojoj čitava nacija mora da se odupre.

To je najviše došlo do izražaja tokom posete italijanskog kralja Emanuela Vitorija Trećeg, inače oženjenog ćerkom kralja Nikole Petrovića. Kada je sredinom maja 1941, kralj posetio Cetinjski manastir i izrazio želju da prisustvuje liturgiji, crnogorski mitropolit mu je s neskrivenim zadovoljstvom to i omogućio.

Foto: Javno vlasništvo

Srpska pravoslavna crkva se na ovo nije previše obazirala. Smatrala je da je mitropolit delovao u skladu s tadašnjim prilikama, te da je Cetinjska bogoslovija, ponajviše zahvaljujući njemu, bila jedina bogoslovija koja je radila tokom rata. Međutim, ono što ga je u očima Crkve zaista učinilo mučenikom bio je njegov tragičan kraj.

Seoba Srba

Uoči najezde partizanskih i sovjetskih jedinica, krajem rata, srpske nacionalne snage iz Crne Gore bile su prinuđene da se povuku ka zapadu. Znajući za strašne komunističke odmazde, mitropolit je doneo odluku da s njima krene i sveštenstvo.

Povorka s mitropolitom na čelu i šezdesetak sveštenika brojala je gotovo 6.000 ljudi, od naoružanih četnika do golorukog naroda. Cilj su bile Austrija i demokratska Evropa, ali su stigli samo do Slovenije.

Foto: Javno vlasništvo

 

Prva jugoslovenska armija s generalom Pekom Dapčevićem (inače sinom đakona Jovana Dapčevića) na čelu zaustavila ih je kod Zidanog Mosta. Većina ih je streljana na licu mesta, bez suda i suđenja, pri čemu su ih zakopavali u masovnim i neobeleženim grobnicama. Još gore su prošli viđeniji pojedinci koji su smatrani i najodgovornijim za zbivanja u Crnoj Gori, poput mitropolita Joanikija ili sveštenika Luke Vukmanovića. Njih su prebacili u Srbiju, gde ih je čekalo isleđivanje i žestoko mučenje.

Joanikije Lipovac sproveden je u Aranđelovac, gde su ga islednici Ozne danima zlostavljali. Neki su ga šamarali, drugi mu čupali bradu, treći ga pljuvali i udarali.

Naposletku mu je major Ozne Čile Kovačević doneo i putir sveže krvi tek ubijenih četnika i zahtevao da se njome pričesti. Mučenje je potrajalo sve dok ga jedne večeri, sredinom juna, nisu odveli do obližnjeg potoka i likvidirali pucnjem u potiljak. Telo mu je sahranjeno u plitkom, neobeleženom grobu i do danas nije pronađeno.

Bonus video