VOJVODA PUTNIK BIO JE CEH ALBANSKE GOLGOTE: Devet godina njegov kovčeg stajao NEPOKOPAN, a onda ga je jedno pismo vratilo u otadžbinu!

Prvi srpski vojvoda Radomir Putnik umro je pre 108 godine. Sa bolesničke postelje je komandovao vojskom, sa narodom prošao albansku golgotu, a poslednje dane života proveo je sam, u tuđini. Da nije bilo jednog pisma objavljenog u listu Politika 1925. bio bi zaboravljen. 

Sahranjen je sa najvišim počastima, ali je tek deceniju kasnije vraćen u otadžbinu.

Ovo je priča o časti, zaboravu i dužnosti koju imamo prema svojim herojima.

Slavni vojvoda svoju poslednju naredbu izdao je 25. novembra 1915. Ona se ticala povlačenja srpske vojske preko Albanije i Crne Gore do Skadra i Drača, odnosno na jadransku obalu. Kažu da je nakon toga skrhan pao i više nije mogao da stoji. Tada se pravi imprvovizovana nosiljka od stražarske kućice koju su nosila četiri vojnika. Ta fortografija je obeležila povlačenje srpske vojske preko Albanije.

U januaru 1916. vojvoda je na Krfu i kreće njegov oporavak. On se. međutim, čudio zašto mu niko ne dolazi. Bio je usamljem, tražio ralog tome i u februaru iste godine razlog mu je stigao sa blagajnikom vojske koji mu je doneo platu umanjenu za iznos koji je dobijao kao načelnik vrhovne komande. 

Priča o tome kako je umalo zaboravljen, nalazi se u knjizi Milana Bogojevića "Mali ljudi Velikog rata".  

Kada mu je polu u šali, polu u zbilji tražio da mu isplate razliku ovaj mu je rekao "Vojvodo, zar ne znate da ste smenjeni?". To je prvi put u istoriji Srbije da čovek takvog ranga, prvi u vojci, bude smenjen bez ikakve zvanične depeše.

Taj psihički momenat i vreme kiša koje je u februaru karakteristično za Krf uslovilo je pogoršanje zdravstvenog stanja vojvode. Kako je vojvoda doživeo svoju smenu vidi se u sledećim njegovim rečima. 

- Mnogo sam patio i mnogo sam mučen ali sve praštam sve zaboravljam. Samo me boli to što sam sa mesta načelnika štaba Vrhovne komande uklonjen onako kako ja ni svog rđavog posilnog nisam terao natrag u komandu. Da, ni posilnog dobar oficir ne tera od sebe ovako i na ovaj način, a mene su uklonili kao najgoreg jer je trebalo neko da plati ceh i to me boli i boleće me do groba - napisao je Putnik.

Vojvoda jeste ceh povlačenja preko Albanije i te velike tragedije koju je doživeo srpski narod. Tražio se odgovorni i vrhovna komanda na čelu sa regentom Aleksandrom sa jedne strane, i kraljevskom vladom na čelu sa Nikolom Pašićem smislila je plan da za njega optuži ostarelog vojvodu.

Foto: printskrin

Ipak, reagovala je strana štampa, na šta je naša vlada morala da izda zvanično saopštenje kako to nije tačno. 

Vojvoda po savetu lekara prelazi u Nicu, a da bi otišao traži zajam o regenta Aleksandra Karađorđevića ali dobija pola traženog novca. Međutim, tamo ga čeka ne mnogo bolje vreme nego na Krfu, a iako je čitav život bio slab na bronhitis, a preživeo je i upalu pluća na poletku Prvog svetskog rata, na kraju nije to bio uzrok bolesti, kako se ispostavilo na kraju već slabo srce. Iz Nice upućuje pismo Pašiću i traži zajam. Međutim odgovor nije stigao a on je iznenada od srčane slabosti preminuo.

Zahvaljujući francuski vlastima i gradu Nici, on ja sahranjen uz sve državne počasti ali nije pokopan već je njegov kovčeg ostavljen u jednoj kapeli na ruskom groblju čekajući bolje vreme i kraj rata da se posmrtni ostaci vrate u Srbiju i sahrane

Ali iako je udruženje francuskih generala više puta apelovalo našim vlastima da se to učini, odgovora nije bilo. Tek 1925. nakon što je u Politici objavljen jedan tekst vojvoda je vraćen u otadžbinu.

U tom pismu čitalac navodi da je po povratku u Srbiju nekoliko dana proveo u Nici i da je tokom obilaska ostao zgranut da je u u crkvi video isti kovčeg koji je sedam i po godina ranije video tokom ispraćaja vojvode. Veliki vođa naše vojske skoro osam godina je ležao u crkvenom prozoru i otadžbina nikako da se seti velikog sina kome toliko duguje.

Posle ovoga svakodnevno su počela da pristižu pisma nezadovoljnih ljudi koji su tražili da telo prenese. To se desilo tek godinu dana od objavljivanja pomenutog pisma, 6. novembra 1926. Telo je stiglo vozom u Beograd i sutradan sahranjeno na Novom groblju uz sve državne počasti. Cela Srbija se sjatila u Beograd.