PO ČEMU SMO SLIČNI DRUGIMA, A PO ČEMU RAZLIČITI OD NJIH: Srpski telegraf vam predstavlja tri najzastupljenije haplogrupe kod Srba

I2 (33-36 odsto)

Foto: Eupedia map of hapiogroup/EV13,12A1,12A2/R1A

Haplogrupa I2 je danas jedna od najmnogobrojnijih i najraširenijih haplogrupa na evropskom kontinentu i verovatno najstarija haplogrupa nastala u Evropi.

Najviše procente beleži u jugoistočnoj Evropi, pre svega, među južnoslovenskim narodima. Posebno visoke procente beleži kod hercegovačkih Srba (preko 40%).

Haplogrupa I2 nastala je pre nekih 25.000-30.000 godina. Proistekla je, zajedno sa svojom sestrinskom haplogrupom I1, iz haplogrupe I, koja je bila zastupljena već kod nosilaca gravetijenske kulture, jedne od najranijih skupina ljudskih populacija koje su naseljavale Evropu. Haplogrupa I2 bila je dominantna kod evropskih poznopaleolitskih i mezolitskih lovaca-sakupljača, koji su se nakon poslednjeg glacijalnog maksimuma (pre oko 16.000 godina) raselili širom Evrope, a pojavljivala se i u svim kasnijim periodima, doduše u ne tako visokim procentima.

Foto: Eupedia map of hapiogroup/EV13,12A1,12A2/R1A

Posebno karakteristična za evropske narode je njena podgrupa I2a, mada se u tragovima nalazi i u nekim susednim oblastima, kao što su Bliski istok i centralna Azija, međutim, to je najverovatnije posledica migracija u bližoj prošlosti. Danas se, u vidu velikog broja svojih podgrana, javlja kod gotovo svih evropskih naroda, u manjem ili većem postotku. Prema Europediji, najveće postotke dostiže u južnoslovenskim i njima susednim zemljama: Bosni i Hercegovini (55%), Hrvatskoj (38%), Srbiji (33%), Crnoj Gori (31%), Rumuniji (28%), Severnoj Makedoniji (24%), Sloveniji (22%), Bugarskoj (22%), Mađarskoj (18%) i Albaniji (13,5%). Visoke procente beleži i u Moldaviji (24%), Belorusiji (18,5%), Slovačkoj (17,5%) i Ukrajini (13,5%). Ubedljivo najveći deo haplogrupe I2 u navedenim državama čini, relativno govoreći, veoma mlada podgrana Y3120 (poznata i kao I2-Slavic-Carpatian, ranije I2-Dinaric), koja se vezuje za širenje slovenskih plemena u ranom srednjem veku. Jedina oblast u ostatku Evrope koja beleži visok procenat haplogrupe I2 je Sardinija.

Foto: Wikipedia

R1a (15-20 odsto)

Foto: Eupedia map of hapiogroup/EV13,12A1,12A2/R1A

Haplogrupa R1a proistekla je iz haplogrupe R, kao i njena sestrinska haplogrupa R1b. Karakteristična je za evroazijski prostor, od Evrope preko Bliskog istoka i srednje Azije do Indijskog potkontinenta i Sibira. Danas se, kao i u prošlosti, može povezati s indoevropskim narodima, pre svega, s govornicima satemindoevropskih jezika (Baltoslovenima i Indoirancima). Kod Srba je ova haplogrupa, prema različitim istraživanjima, zastupljena u procentu od 15 do 20 odsto.

Haplogrupa R1a je nastala pre nekih 25.000 godina, najverovatnije negde na prostoru srednje Azije ili južnog Sibira. Ovome u prilog ide i pronalazak skeletnih ostataka paleolitskog dečaka na nalazištu Mal'ta blizu Bajkalskog jezera, za kojeg je testiranjem utvrđeno da je pripadao haplogrupi R. On je pripadao populaciji koja je bila srodna populaciji koja je predačka za današnje nosioce R1a, pa na osnovu toga možemo pretpostaviti i da je ta predačka populacija bila naseljena na nekom relativno bliskom području. S ovih prostora, nosioci haplogrupe R1a (ali i R1b i R2) kao lovci na mamute kretali su se prostranstvima Evroazije, najčešće prema zapadu i jugu. Smatra se da se prvobitno širenje i razdvajanje R1a populacije dogodilo negde na prostoru Irana i istočne Anadolije, gde je uočena najveća varijansa i veliki broj rano izdvojenih i retkih podgrana.

Ukupno gledano, haplogrupa R1a je najzastupljenija kod slovenskih i baltičkih naroda: Poljaka (57,5%), Belorusa (51%), Rusa (46%), Ukrajinaca (44%), Slovaka (41,5%), Letonaca (40%), Slovenaca (38%), Litvanaca (38%), Čeha (34%) i Estonaca (32%). Nešto je slabije zastupljena medu južnoslovenskim narodima: Hrvatima (24%), Bugarima (17%), Srbima (16%), Makedoncima (13,5%) i u Bosni i Hercegovini (15%), dok je u Crnoj Gori zastupljena sa samo 7,5%. Takođe je značajno zastupljena i kod nekih neslovenskih i germanskih naroda: Mađara (29,5%), Rumuna (17,5%), Grka (11,5%), Norvežana (25,5%), Islanđana (23%), Austrijanaca (19%), Nemaca (16%), Šveđana (16%) i Danaca (15%).

Foto: Tanjug/AP

E-V13 (17-18 odsto)

Foto: Eupedia map of hapiogroup/EV13,12A1,12A2/R1A

Haplogrupa E-V13 je treća haplogrupa po zastupljenosti kod Srba. Starost joj se procenjuje na period od pre 5.000 godina. Pretpostavlja se da je mutacija nastala na tlu Evrope tokom neolita. Do rasta i razgranavanja populacije koja je nosila ovu haplogrupu došlo je uglavnom tokom bronzanog i gvozdenog doba. Uzvodna mutacija L618 pronađena je na području od Balkana do Iberije, u okviru neolitskih kultura Impreso, Sopot, Lendel. Najstariji uzorci drevne DNK koji nose mutaciju V13 uglavnom su iz gvozdenog doba i pronađeni su u arheološkim kulturama Balkana i srednje Evrope koje se mogu povezati s Tračanima, Keltima, Skitima. Neki istraživači smatraju da su nosioci haplogrupe E-V13 kao neolitska neindoevropska komponenta bili uklopljeni u indoevropske populacije prilikom njihovog prvobitnog prodora ka Balkanu i srednjoj Evropi i da su migracije Indoevropljana tokom bronzanog doba pomogle širenju haplogrupe E-V13 u Evropi. Ujedno su Balkan, Panonska nizija, Češka i Karpati mesta najveće raznovrsnosti i učestalosti haplogrupe E-V13, pa možemo pretpostaviti da je ova haplogrupa učestvovala u etnogenezi Tračana, Kelta, Ilira, Grka, a posredno i italskih, slovenskih i germanskih naroda. Najviše procente prisutnosti haplogrupa E-V13 danas dostiže među gegijskim Albancima, Grcima, Srbima u Crnoj Gori, Bugarima, Makedoncima, južnim Italijanima, Rusinima.

Područje najviše prisutnosti, i do 30 odsto, jeste u zoni zetsko-raških dijalekata, a najniža je prisutnost kod Srba na području Like i Dalmacije, oko 11 odsto. Zone povećane prisutnosti, preko 20%, jesu i na Kosovu i Metohiji, Toplici, Braničevu, Timočkoj Krajini, Banatu.

Haplogrupa E-V13 je kod Srba prilično raznovrsna, prisutna u većini njenih grana i ogranaka. Možemo pretpostaviti da je najveći deo E-V13 kod Srba starobalkanskog porekla, ali o tome se mogu donositi zaključci tek nakon podrobnijih analiza svake od grana ponaosob.

Foto: Wikipedia