SKUPLJALI SMO DELOVE TELA LOPATICOM: Nemanja do 12. godine kupa MRTVAKE, a na OVU stvar se ježi! (FOTO)

Dok su se ostala deca bezbrižno igrala, za Nemanju Cekić iz Vlasotinca sudbina je imala druge planove. Sa samo 12 godina, usled tužnih okolnosti, Nemanja je morao da se zaposli u pogrebnom preduzeću, preuzimajući zadatke kao što je priprema tela preminulih za opelo.

Iako je ova situacija izazvala čuđenje mnogih, Nemanja se ponosno osvrće na svoj put, tvrdeći da mu je upravo ovaj posao pomogao da sazri i izgradi svoj život.

Nemanja je oduvek gajio interesovanje za pogrebna preduzeća i rad sa pokojnicima. Svoj san je ostvario kada je dobio priliku da radi u pogrebnom preduzeću jednog čoveka u Vlasotincu. Uporedo s tim, suočavao se i sa porodičnim problemima, što ga je dodatno podstaklo da se osamostali i stvori svoj put izvan teških okolnosti, prenose beogradski mediji.

Nakon što je završio osnovnu školu u Vlasotincu, Nemanja je odlučio da nastavi svoje obrazovanje i postane arhitektonski tehničar, što je uspešno postigao vanrednim školovanjem u Požarevcu. Sve vreme je istovremeno i radio, obavljajući zahtevne zadatke vezane za pripremu preminulih za sahranu. Nemanja ističe da mu je ovaj neobičan put pomogao da odraste i izgradi svoju budućnost.

- Morao sam da se zaposlim i zbog finansija, ali pre svega zbog oca koji me je maltretirao. Zato sam pobegao iz sela za Požarevac. Gazda kod kog sam radio i kojeg sam poznavao jako dugo uzeo je starateljstvo nada mnom i tako sam ostao kod njega - rekao je jednom Nemanja.

Nemanja je tada podelio da je u to vreme bio sam, bez prisustva porodice ili bliskih osoba. Međutim, uprkos ovoj usamljenosti, Nemanja nije osećao tugu, već se fokusirao na svoj cilj - da zaradi dovoljno kako bi u budućnosti mogao da osnuje porodicu.

- Moji su se razveli pa je mama ušla u drugi brak. Dobila je i decu tako da nismo u kontaktu. Borim se kako znam. Lepo zarađujem i zadovoljan sam. Nekoga novac povuče na dno, međutim, mene nije, znao sam da raspoređujem kako i koliko treba. Jedino se ponekad čujem sa dedom, podržava me u svemu, zna da sam vredan i da ću uspeti sve što želim da ostvarim - rekao je jednom Nemanja.

- Dosta ljudi me pohvali. Govore mi da sam vredan jer sam rano počeo da se bavim ovim poslom. Međutim, silom prilika sam rano počeo da se borim kroz život, sam. Ponosan sam na sebe što sam ostvario svoje najveće životne želje i što sam dostigao taj neki nivo koji sam želeo - rekao je jednom prilikom Nemanja.

Svakako, posao pogrebnika uopšte nije lak niti jednostavan, a najteže mu je, kako je ispričao, bilo na samom početku kada je trebalo emocije ostaviti po strani.

- Kad sam počeo da radim u pogrebnom preduzeću bio sam klinac. Moram da priznam da mi je bilo teško jer sam se saosećao sa svakim slučajem, međutim, posao je zapravo kao i svaki drugi. Počeo sam da pripremam opela za pokojnike, potom sam položio za auto, pa sam počeo da vozim pogrebna kola i da idem na mesta na kojima su preminuli, bilo da je u pitanju bolnica, njihova kuća ili ulica, ukoliko su nastradali u saobraćajnoj nezgodi - ispričao je Nemanja.

A kada se radi o detetu, kako je rekao, tada je potrebno duboko udahnuti i stisnuti zube:

- To je strašno. Ne daj Bože da drugi vide ono što mi vidimo. Dešava se da skupljamo delove tela po ulici lopaticom. Ma, svakakvih slučajeva ima, ali neko to mora da radi, zar ne?

Kao i svaki pogrebnik, Nemanja radi apsolutno sve, odlazi po preminulog, kupa ga, oblači i obavlja sve radnje pre nego što ga smesti u sanduk, a onda ga odvozi u kapelu pa na groblje.

- Radim sve od početka pa do kraja. Sada mi ništa nije teško, nepoznato, a kamoli zastrašujuće. Često kažem da bih lagano mogao da spavam u istom krevetu sa mrtvakom. Zaista nemam taj problem. Navikao sam se, sazreo i ojačao za ovih osam godina.

Ovaj vredni mladić je u Beogradu i upoznao svoju devojku koja ga u potpunosti podržava.

- Imam devojku, svesna je mog posla, to je za nju posao kao i svaki drugi. Ovo je, inače, baš pedantan posao, radimo u odelima i rukavicama, dakle sve je čisto. Sada i nema toliko posla koliko je, recimo, bilo tokom pandemije koronavirusa. Tad bukvalno nismo imali vremena da sednemo. Non-stop smo odvozili i dovozili preminule i pripremali ih za opela - ispričao je jednom Nemanja.

BONUS VIDEO