Srpski telegraf ugostio malog junaka sa Kosova: Ostao sam sa 11 godina, a ognjište čuva kao veliki!

Foto: ST/V. LUKIĆ

Marko Vučinić sa novinarkom Srpskog telegrafa, Miljanom Leskovac

Dom u selu Vuča, u kojem je odrastao i koji čuva njegove najlepše uspomene iz detinjstva, Marko obilazi svaki dan. Provetre se sobe, založi šporet, očisti šta treba i kuća se čuva kao kad je u njoj živela cela porodica Vučinić.

- I ovog Božića odneću badnjak u svoju kuću - tiho kaže Marko, koji je sa bratom od strica i svojim starateljem Milanom (28) bio gost redakcije Srpskog telegrafa.

Nakon pogibije oca Gojka (46), majke Dragice (37), sestre Marije (14) i brata Andrije (7) pre više od tri godine, Marko živi kod tetke. Uspomenu na porodicu dečak čuva na najlepši mogući način - dobar je đak i poslušno dete, kakvo se samo poželeti može. Uspešno je završio osnovnu školu i upisao Srednju medicinsku, a za predmet koji važi za najteži Marko samo odmahuje rukom.

- Meni je anatomija jedan od najlakših predmeta. Možda je komplikovana, ali ja je razumem. Najteži mi je srpski - iskreno priznaje mladi junak sa Kosova koji će polugodište završiti sa jakim vrlo dobrim uspehom.

Marko ima i dobre uzore. Njegov brat od strica Milan (28) vredno i naporno radi u rudniku da bi obezbedio celu porodicu. Redakcija Srpskog telegrafa pružila im je jedan dan opuštanja. Nakon razgovora i božićnog poklona od redakcije, Marka smo kao vatrenog zvezdaša odveli u Pionir na trening košarkaša Crvene zvezde pred utakmicu sa litvanskim Žalgirisom, a zatim i na Marakanu.

Mali Marko bio je presrećan kada je baš pod košem upoznao Marka Kešelja, Milka Bjelicu, Tejlora Ročestija i Dilana Enisa. Dobru atmosferu odmah je stvorio sportski direktor Nebojša Ilić, koji je srdačno zagrlio Marka i uveo ga na teren. Na Marakani je obišao muzej Crvene zvezde i velelepni stadion.

- Stadion je sjajan. I baš je veliki - prokomentarisao je Marko, kome ovo nije prvo gostovanje na našem najvećem stadionu.

Na pitanje koji bi poklon najviše voleo da dobije, dečak je samo slegnuo ramenima.

- Imam sve što mi treba - rekao je na kraju, držeći nam lekciju o skromnosti i borbenosti, koju je savladao sa svega 11 godina, kada je izgubio porodicu. Njegov iskren osmeh i umiljatost pokazuju i divno vaspitanje koje su mu roditelji ostavili u amanet, a rođaci sačuvali. Poželeli smo mu sve najbolje, bez sumnje da će se tako hrabrom i dobrom dečaku u budućnosti dešavati samo lepe stvari.