EVO ŠTA ZA SRBE ZNAČI KRSNA SLAVA: Etnološkinja do detalja objasnila poreklo i značaj rituala

Autor:

Vesti

03.01.2022

21:56

Pratite nas i putem Android ili iOS aplikacija

Ona je danas više društveni nego religijski obred. Ona ima porodičnu i društvenu funkciju – ljudi se na slavi okupljaju, kroz nju se vrši i nacionalna identifikacija („Slavim slavu, ja sam Srbin”), a neretko služi i pokazivanju socijalnog statusa

EVO ŠTA ZA SRBE ZNAČI KRSNA SLAVA: Etnološkinja do detalja objasnila poreklo i značaj rituala

Foto: Tanjug Jaroslav Pap

Imajući u vidu način na koji se održala u brojnim varijantama u Srbiji, krsna slava je jedinstven oblik praznika srpskih pravoslavnih porodica. Ovim rečima prof. dr Vesna Marjanović, etnolog-antropolog, objašnjava po čemu je ovaj običaj autentičan.

Prema njenim rečima, Srbi su se po načinu proslavljanja pojedinih, naročito izabranih svetitelja, izdvojili od ostalih pravoslavnih naroda i razvili svoj opštenacionalni domaći kult s posebnim ritualom.

Sagovornica proučava narodnu tradicionalnu duhovnu kulturu i religiju. Bavila se profesurom, a radila je u Etnografskom muzeju u Beogradu i u Muzeju Vojvodine. Autorka je oko 80 stručnih i naučnih radova, četiri monografije i devet studijskih izložbi, a bila je i koautor dve međunarodne postavke.

Za „Politiku” ona govori o nastanku krsne slave, odnosu tradicije i modernosti, komercijalizaciji verskih praznika i načinima prikazivanja narodnih običaja u našoj savremenoj kinematografiji.

Koliko je krsna slava kod nas očuvana u izvornom smislu, a koliko je podložna novotarijama, poput praznovanja u kafani umesto porodičnog okupljanja?

Krsna slava kod Srba danas je više društveni nego religijski obred. Ona ima porodičnu i društvenu funkciju – ljudi se na slavi okupljaju, kroz nju se vrši i nacionalna identifikacija („Slavim slavu, ja sam Srbin”), a neretko služi i pokazivanju socijalnog statusa, odnosno bogatstva priređivanjem velikih i raskošnih gozbi. U nekim sredinama, naročito na jugu Srbije i u južnim krajevima Šumadije, praznovanje je zadržano u arhaičnijoj formi i može se konstatovati da je krsna slava povezana i s agrarnim kultovima i kultom predaka. Pomeranjem stanovništva ka gradskim sredinama sama porodična svetkovina se modifikuje prema uslovima načina života i statusa domaćina. Na primer, ako se u toku godine ide na više slava, domaćin je u obavezi da pozove sve one na čijim je slavama bio. Ali zbog toga što neko živi u manjem stanu i ne može da ih sve ugosti vremenom se iskoračilo s proslavljanjem u javnom prostoru. Ipak, oni koji to čine u većini slučajeva u svom domu obave molitvenu gozbu, slavski ručak, pa nastave sa slavljem u restoranu ili kafani sa bliskim prijateljima i familijom. Takvih slučajeva nema mnogo i mislim da se sa novim uslovima stanovanja, proširenja prostora ali i pandemijom svetkovina vratila u svoje „korito” – pod kućni krov porodice. Omasovljavanju praznovanja krsne, porodične slave pomaže i Srpska pravoslavna crkva, propovedajući da svako novo domaćinstvo treba da ima svog svetitelja kojem se porodica posvećuje. Tako se stvaraju uslovi da, na primer, otac slavi Svetog Nikolu, 19. decembra, dok sin uzme da slavi letnjeg Svetog Nikolu 22. maja, a sve da bi mogli jedni druge posećuju jer su domaćinstva odvojena.

Koliko znamo o poreklu slave kod Srba?

Krsnu slavu odlikuje složen kompleks obredne prakse nasleđene iz prehrišćanskog vremena, ali njeno poreklo nije potpuno rasvetljeno. Hrišćanski karakter ovom obredu dala je osamostaljena, autokefalna svetosavska crkva početkom 13. veka kada je, najverovatnije pod ličnim uticajem prvog srpskog arhiepiskopa Save Nemanjića, zabranila svojim sveštenicima da činodejstvuju u obredima žrtvovanja životinja i učestvuju u potonjim narodnim gozbama organizovanim kod crkava u spomen svetaca i za pokoj umrlih. Istim aktom je dozvoljeno svakom da kod svoje kuće zakolje odabranu životinju, pa ispeče i iznese meso na trpezu koju samo u tom slučaju sveštenik može da blagoslovi, u domu svakoga ko slavi svetitelja. Oni koji su hteli da slave „pomen svetom” donosili su u crkvu sveće, prosfore (krsni kolač), koljivo (žito), zejtin i tamjan na blagosiljanje, a tadašnji sveštenici su, u nedostatku pisanih pravila, sami stvorili mnoge molitve i rituale. Obred kakav danas poznajemo SPC je propisala 1862. godine, za vreme mitropolita Mihaila. Hipotetički pretpostavljam da je krsna slava povezana s hramovnom slavom zajednica koje su pripadale određenoj parohiji i crkvi u prošlosti i koje su pri čestim seobama nosile spomen na zavičaj i na doba kada su kolektivno slavili u svojim matičnim sredinama. Kasnije se izdiferenciralo slavljenje po porodicama.

Gde je mera između prilagođavanja tradicionalnih običaja modernim okolnostima i njihove komercijalizacije u savremenom svetu?

Tradicija je fluidna i nije statična. Ona se prenosi s kolena na koleno, ali se u isto vreme prilagođava vremenu u kojem se živi i potrebama savremenika. Sigurno se Božić, Bela nedelja, Vaskrs i slave ne svetkuju na isti način kao pre 50 ili sto godina. Ali se proslavljaju. Što se tiče komercijalizacije, ona je globalno prisutna u svim kulturama. I kod nas se poodavno, na primer, badnjak kupuje na pijacama, a slavski i drugi kultni kolači u pekarama. Pojedini sveštenici su na početku sezone slava osveštavali vodu u buradima po pekarama, pa su slavski kolači namenjeni tržištu nosili oznaku „pripremljeni sa osvećenom vodom”. Sada i crkve prodaju osveštane predmete za pojedine praznike. Kada je reč o životnom ciklusu običaja, posebno o svadbama, krštenju i pogrebnim običajima, gotovo sve je komercijalizovano i ima ekonomsku vrednost. To je neminovno. Ujedno, određeni simbolični predmeti iz struktura obrednih praksi samo su ostatak onoga što je imalo značaja u doba kada su zajednice bile povezane s prirodom i kada su ti predmeti (kultni hleb, badnjak, jaje, venac i drugi) imali stvarna značenja za ljude. Produžetak trajanja te simbolike dobro je iskoristila današnja tržišna orijentacija za komercijalizaciju tog aksesoara. Sve je to u saglasju sa savremenom civilizacijom, ali se ipak i na taj način pomaže očuvanju određene simbolike praznične kulture.

Svake godine, krajem oktobra, aktuelizuje se polemika o obeležavanju Noći veštica u Srbiji, koju jedni vide kao benignu zabavu, dok drugi u njoj zapažaju štetan strani uticaj. Kojem ste gledištu bliži?

Katolički praznik posvećen svim svetima, to jest pokojnicima, proslavlja se 1. novembra. Noć uoči tog praznika je posebna i deo je stare prehrišćanske evropske tradicije kada su se narodi pripremali da se na neki način susretnu sa svojim precima. Ljudi su se uglavnom maskirali, verujući da se tako otvara put ka inkarnaciji predaka koji obilaze svoje žive i pomažu da naredna godina bude plodonosnija. Međutim, odlaskom ove prakse preko okeana, u američka društva, vremenom se desila njena komercijalizacija i pretvaranje u spektakl namenjen zabavi dece i omladine. Kao takva se vratila u evropsko društvo, pa je u poslednjoj deceniji 20. veka ušla i u našu kulturnu sferu kao zabava omladine na maskenbalima u kojima prednjače kostimi koji asociraju na smrt, ali istovremeno slave život. U našoj kulturi je to poznato u koledarskim povorkama ili u povorkama maskiranih koji obilaze domaćinstva o Beloj nedelji u Vojvodini i Šumadiji. Lično nemam ništa protiv da se obeležava i Noć veštica jer je to kod nas shvaćeno kao vreme za dobru zabavu u gradskim sredinama – od vrtića do studentskih okupljanja.

Domaća kinematografija se u poslednje vreme intenzivno bavi običajima našeg podneblja. Koliko su, na primer, svadbeni običaji u seriji „Nečista krv” dosledno prikazani?

Nisam pratila seriju, pa ne mogu da se izjasnim o tom pitanju, mada je tradicionalni model svadbe, pogotovo na jugu Srbije, sadržao mnoge arhaizme, posebno one koji veličaju ulogu svekrve, to jest žene koja se ostvarila rodivši sina i samim tim produžila lozu.

Možemo li pojasniti običaj „crne svadbe” koji se povezuje s vlaškom kulturom?

Ispraćaj mlade osobe, posebno one koja se nije ostvarila sklapanjem braka, u pogrebnim običajima ovog podneblja odlikovao se određenim ritualima. Ne samo u kulturi Vlaha već i kod Srba i Hrvata bila je praksa da neoženjenog mladog pokojnika do crkve ili kapele prate u pogrebnoj povorci devojka i mladić obučeni u belu odeću, a potom bi drugi mladi par, obučen u crno, sa svećama u rukama pratio kovčeg do groba. Prvi par su nazivali „bela mlada i beli mladoženja” a drugi – „crna mlada i crni mladoženja”. Ova praksa je zabeležena i u Zemunu početkom 20. veka i kod pravoslavnog i kod katoličkog stanovništva.

BONUS VIDEO

Komentari (0)

Loading