NA IVICI Vladimir Gajić: "Nikada nisu imali stvarnu želju da nas prime u Evropsku uniju"( VIDEO)

Advokat Vladimir Gajić, predsednik Narodne stranke, gost je emisije Na ivici geopolitičkih podela, ali i iskrenog, ličnog razgovora. U razgovoru govori o svetu koji prelazi u multipolarni poredak i slabljenju Zapada, o previranjima u Francuskoj i usponu suverenista u Evropi, o tome zašto evropske integracije smatra zabludom, o srpskoj politici četiri stuba i neodvojivosti pitanja Kosova i odnosa sa Rusijom, o srpskoj opoziciji i njenim greškama, o Aleksandru Vučiću i političkom nasleđu, i o svom poreklu i advokaturi kao pozivu slobode.

Svet se menja, prelazi se na multipolarni poredak. Kako to vidite?

Svet je u stanju velikih promena i prelazi na multipolarni poredak koji mnogi zovu novim svetskim poretkom. Američka država gubi položaj koji je imala trideset godina, pojavio se BRICS kao nova ekonomska ideja, a Kina je već postala prava ekonomska sila sveta. To je proces koji je nezaustavljiv i bićemo svedoci toga da budućnost pripada Aziji. Na sceni ostaju Kina, Sjedinjene Države i Rusija, dok Evropska unija gubi položaj jedne od najuticajnijih političkih, ekonomskih i vojnih sila. Zbog toga i unutar same Evropske unije dolazi do velikih promena.

Pariz i Francuska su poslednjih nedelja žarište. Da li odatle kreće promena u Evropi?

Ona je već u toku, i po svim istraživanjima bilo bi čudo da Marin le Pen ne postane novi francuski predsednik. To će istog trenutka dovesti do promena u Evropi, jer su Francuska i Nemačka dve glavne lokomotive Unije. Dolazak Marin le Pen na vlast je sigurno velika  romena; oni su nacionalna desnica, suverenisti, isto kao AfD u Nemačkoj, a to znači napuštanje globalističke agende koja nam je nametana poslednjih trideset godina. Francuzi su nezadovoljni ekonomskom i socijalnom situacijom, imaju unutrašnje sukobe, rasne i verske, i to su problemi koje vidimo na ulici. Čak je postojala i sudska odluka da ona ne može da se kandiduje, ali je žalba usvojena, pa je njena budućnost sigurna,
a iza nje već čeka njen mnogo mlađi naslednik Bardela. Ulazimo u period desetogodišnje vladavine nacionalne desnice u Francuskoj.

Foto: Republika

 

Pominjete i verske i druge uticaje u Francuskoj. Kako ocenjujete te proteste?

Mislim da su Francuzi, uprkos svim problemima, možda jedini preostali slobodan narod u Evropi; kod njih je izražena individualnost, volja za slobodom i demokratijom, i od Francuske revolucije se mnogo nisu promenili. Ono što sada vidimo na ulici jeste krajnja levica, koja je uvek spremna na revolucionarne aktivnosti, pomešana sa delom muslimanske populacije sklonim dezintegraciji francuskog društva. Zanimljivo je da se uvek govori o krajnjoj desnici, a nikad o krajnjoj levici, iako upravo levica napada državne institucije, pali automobile i razara. Sve to samo još više učvršćuje lidersku poziciju Marin le Pen, jer ljudi očekuju da neko reši ogromne probleme; Francuska je u užasnim dugovima i teško može da izađe iz ekonomske krize.

Da li su sankcije Rusiji oslabile Evropu?

To je sve rezultat antiruske histerije u Evropskoj uniji. Sankcije koje je Zapad uveo Ruskoj Federaciji proteklih četiri-pet godina, suprotno njihovim predviđanjima, Rusija je uspela, uz pomoć Kine, da restrukturira svoju ekonomiju i prilagodi je ratnim uslovima, dok je Evropa pretrpela ogromne gubitke. U Nemačkoj je recesija, u Francuskoj se gube radna mesta, automobilska industrija kao motor nemačke privrede dovodi se u pitanje. Makron je simbol te pogrešno vođene politike, kao i sadašnji nemački kancelar, a mislim da smo na nekih godinu dana od njihovog odlaska sa vlasti.

Foto: Republika

 

A Ujedinjene nacije, da li još uvek funkcionišu kako je zamišljeno?

Ujedinjene nacije su stvorene posle strahota Drugog svetskog rata, ali je Savet bezbednosti faktički blokiran, jer pet velikih sila u svakom trenutku može da blokira bilo kakvu odluku, pa je i Skupština postala nefunkcionalna. Pretpostavljam da će, kada se velike sile konačno dogovore o ključnim problemima, organizacija povratiti deo ugleda, ali danas ni u jednom kriznom žarištu manje zemlje, a ni velike poput Kine i Rusije, više nisu obavezne da slušaju rezolucije Ujedinjenih nacija. To se vidi i u sukobu na Bliskom istoku. Mi smo kao Srbija takođe doživeli nekoliko političkih poraza u Ujedinjenim nacijama, jer velike sile mogu da nateraju mnoge male države da krenu u pravcu koji Srbiji ne
odgovara, pa nam je najvažnija sposobnost prilagođavanja.

Da li su nam evropske integracije pravi put?

Mislim da je to od početka ogromna politička zabluda. Sporazum o pridruživanju koji je Srbija potpisala sa Evropskom unijom počeo je da deluje kao neki nadustav, a njegovo najvažnije poglavlje jeste da se završi takozvanom normalizacijom odnosa sa Prištinom, što u prevodu znači da Beograd treba da prizna Kosovo. Mi se Kosovom ne možemo trgovati ni za kakve benefite. Jedan moj prijatelj iz Hrvatske dao je dobru ocenu: dok ste izvan Unije siroti ste, a kad uđete bićete bednici. Oni nikada nisu imali stvarnu želju da nas prime; oni nas lažu, mi znamo da nas lažu, oni znaju da mi to razumemo, i obe strane u tome istrajavaju. Srbija ne može da bude u sukobu sa kolektivnim Zapadom, ali moramo imati održiv sporazum koji ne dira ono što ne možemo da dopustimo, a to su pitanje Kosova i naš odnos sa Rusijom.

Foto: Republika

 

Zašto su pitanje Kosova i odnosa sa Rusijom povezani?

Zato što rusko "ne" u Savetu bezbednosti održava pravnu činjenicu da je Kosovo i dalje formalno deo Srbije i da ne može da postane članica Ujedinjenih nacija. Dok nije članica, ono je de fakto hibridna država koja ne postoji. Zato moramo da vodimo računa da tu ključnu stvar ne narušimo ovim simboličnim ratom, uvođenjem ekonomskih sankcija Rusiji. Takve sankcije ruskoj ekonomiji ne bi mogle da naškode, ali bi bile neprijateljski čin, jer su ekonomske sankcije ratno sredstvo, i time biste postali deo jedne ratne strane. To sebi ne možemo da dozvolimo. U NATO bi nas primili već sutra, ali u Evropsku uniju nikada; to su videle i ostale zemlje zapadnog Balkana. Crna Gora će postati članica
NATO-a, ali nikada Evropske unije, jer je Makron još u prvom mandatu rekao da je Hrvatska poslednja zemlja primljena pod starim uslovima i da dok se Unija ne reformiše nema proširenja.

Kako onda vidite srpsku politiku, kao politiku četiri stuba?

Ta politika četiri stuba, dobri odnosi sa Amerikancima, Rusima, Kinezima i Evropskom unijom, ima svoj kontinuitet; postavio ju je Vuk Jeremić kao šef diplomatije. Okolnosti su se promenile, pa mislim da Evropska unija tu realno otpada, a nama je važno bratsko prijateljstvo sa Rusijom, prvo bez ekonomskih interesa. Kina Srbiju smatra jednim od svojih najvećih saveznika u Evropi i ima nameru da ona postane hab kineskih investicija, jer smo zemlja u srcu Evrope. Promenio se i odnos sa Amerikom pod novom administracijom Donalda Trampa, u dijalogu, za razliku od Bajdena i Obame
koji su sprovodili neoliberalnu agendu po celom svetu, a koja je nama Srbima bila pogubna. Vide se i promene u Republici Srpskoj; uprkos svemu, Dodik je ostao glavna politička ličnost u Bosni i Hercegovini, što je rezultat poboljšanja odnosa sa Amerikom, a to se i nas tiče.

Foto: Republika

 

Koliko su nam važni odnosi sa Izraelom i Amerikom?

Dobri odnosi sa Izraelom su veoma važni; oni nas štite kao narod bez obzira na to gde živimo, a snažan izraelski lobi u Americi pomogao je u odnosu sa sadašnjom administracijom Bele kuće. Nama je dovoljno da Amerikanci ne rade ništa protiv nas, a kamoli ako imamo i bolje odnose. Tako mi na to gledamo: Peking, Moskva i Vašington. Što se Evropske unije tiče, čekamo promene koje dolaze, jer nemamo nijednu tako otvoreno prijateljsku stranku u Evropi kao što je nemačka AfD, koja nezaustavljivo ide ka preuzimanju vlasti. Nekad vam se jednom u sto godina otvore karte, i biće veoma važno da to prepoznamo i iskoristimo najbolje što možemo.

Na Zapadu vidimo brutalne policijske akcije. Kako to upoređujete sa reakcijom policije kod nas?

Naši demonstranti su ideološki bliski francuskim i italijanskim, pa je samo pitanje kako svet na to gleda. Francuska policija jeste brutalna, ali su i demonstranti brutalni; ako studenti i učenici odluče da pljačkaju radnje po Parizu, da pale automobile i razore neke od najlepših zgrada, u Milanu pokušaju da zapale katedralu, to je destrukcija neviđenih razmera. To su te turbulencije na koje se navikavamo poslednjih godina. Kada je počeo rat u bivšoj Jugoslaviji, ljudi su se zgražavali nad vestima o jednoj žrtvi, a kasnije, kada su ginule hiljade dnevno, to je postala informacija koju mirno prihvataju, i to je problem.

Foto: Republika

 

Vi ste rođeni u Marseju. Kako na vas sve to deluje?
Francuska mi je kao druga država; imam dve rođene sestre u Parizu iz očevog braka, jer je moj otac bio politički migrant u Francuskoj, gde se oženio Francuskinjom. Rođen sam u Marseju, pa sam uvek za Francusku, zbog te polovine biografije. Marsej je poluarapski lučki grad, koji je oduvek bio opasan, sa mnogo kriminala; sve ono što lučki grad može doneti sa sobom. Mislim da neće doći do revolucije u Francuskoj, ali će mnoge stvari morati da se promene. Globalizacija koju su evropske države pokušale da sprovedu dovela je radnu snagu koja im je bila potrebna, ali se pokazalo da se iz Evrope
nikad nije iselio rasizam; migranti ostaju građani drugog reda, žive u getima i imaju manje šansi od belih Francuza, pa ta frustriranost, uz ekonomsku krizu, stvara neprijateljsku napetost.

Često vam na mrežama kažu da ste Vučićev čovek. Šta na to kažete?

Ljudi su kod nas opterećeni predrasudama. Jedna od stvari koje sam shvatio o srpskoj politici jeste da bez Vučića nema ništa; on ceo život vidi političku karijeru u modelu "za ili protiv Vučića ". Kvadraturu kruga koju opozicija nije umela da reši jeste kako da priđe Vučićevim glasačima, jer vam treba tri- četiri stotine hiljada njegovih glasača da biste ga pobedili, a ne možete ih dehumanizovati, vređati i zvati čvarcima, pa očekivati da glasaju za vas. To se ovde dogodilo samo jednom, dve hiljadite, kada je oko milion Miloševićevih  lasača prešlo na Koštuničinu stranu, jer je Koštunica bio jedini iz opozicije koji je mogao da pobedi Miloševića: pristojan čovek i odličan pravnik, sa demokratskom biografijom, koga Miloševićevi glasači nisu mogli da mrze. Vučića bi možda pobedio neko sličan
njemu, ali bolji.

Foto: Republika

 

Kako gledate na Vučićevo političko nasleđe?

S obzirom na to da je dugo na vlasti, on za mene deluje kao profil ličnosti koji bi trebalo da ostane upamćen kao lider Srbije, a to je uvek nezgodno, jer morate da mislite o tome kako će istorija da vas vidi. Kralj Milan Obrenović je jedan od najuspešnijih srpskih vladara, zaslužan za železnicu i reformu vojske, a upamćen je kao kockar i po dobrom životu, ne po velikim delima. Onaj ko vlada mora da razmišlja o svom političkom nasleđu i o tome koga će ostaviti da dođe za njim. Naša demokratija je i dalje fragilna: trideset pet godina od obnove demokratskog društva nismo mnogo napredovali, jer je tolerancija, jedan od glavnih sastojaka demokratije, kod nas na nuli. Ja sam devedesetih bio generalni sekretar SPO-a, najvećeg protivnika Miloševićevog režima, ali nikada nisam od njih doživeo
takvu vrstu uvreda i pretnji kakve danas dolaze.

Da li ste ikada bili na ivici?

Advokatura je moj poziv; otac mi je bio advokat, pa sam se još u osnovnoj školi opredelio za to i nikada nisam imao dilemu. Sledeće godine biće trideset pet godina kako sam advokat, i ceo život sam sam svoj, nikada nisam imao šefa; to je prava sloboda i profesija koja mi leži, pa sam ispunjen i zadovoljan. Žao mi je samo što nikoga od svoje četvoro dece nisam uspeo da privolim da nastavi tu tradiciju, pa sad nagovaram najmlađeg bratovljevog sina. Ne mislim da sam ikada bio na ivici; majka me je tako vaspitala, sa osobinama koje me ne dovode lako u stresnu situaciju. Politika, a pogotovo ova srpska, jeste stresna, kao i advokatura kad branite okrivljene, ali to dobro podnosim. Otac mi je
preneo jednu staru francusku poslovicu: ceo život stičeš iskustvo, a kad ga stekneš dovoljno, više ti ne treba, jer si već star.

BONUS VIDEO