LIČNA PRIČA: Koliko prepreka osoba s invaliditetom mora da savlada od osnovne škole do zaposlenja?

Kristina Jevtović (25) iz Novog Sada trenutno je na master studijama na Akademiji lepih umetnosti u Novom Sadu, svira klavijature i peva prateće vokale u bendu Rok apoteka i mašta o poslu muzičkog pedagoga. Iako i Kristina, kao devojke njenih godina, ima zgusnut raspored i more obaveza, za razliku od njih, ona mora da brine i o gomili drugih stvari, koje se ostalima podrazumevaju.

Foto: Vladimir Lukić

Da li kafić u kom treba da se nađe s drugaricama ima gelendere i prilaz za invalidska kolica, ko će je nositi u kolicima po bioskopskoj sali, da li u tržnom centru postoji toalet za osobe s invaliditetom i ko će je dovesti do konačnog odredišta jer su peripetije oko javnog prevoza prevelike.

Kristini je od njene treće godine dijagnostikovana spinalna mišićna atrofija, a od četvrtog razreda osnovne škole počela je da koristi invalidska kolica. Iako ju je majka od starta učila samostalnosti, prepreke na terenu je, ironično, sputavaju da veliki broj stvari radi sama.

Obrazovanje i zaposlenje

Kroz sistem obrazovanja - osnovnu i srednju školu prošla je dobro. Brinula je kako će je prihvatiti drugari iz odeljenja, ali taj strah je, ispostaviće se, bio neosnovan.

- Meni prihvatanje od drugara nikad nije bilo problem, više ta pristupačnost, još od osnovne škole. Još tad, kad sam ja upisivala, retko u kojoj školi je postojao lift i rampa na ulazu. I mama je onda gurala, kucala na vrata svih institucija da bi uradili rampu, gelendere, toalet za osobe s invaliditetom, za moju Osnovnu školu "Jovan Popović" i razrađen sistem nastave. Naime, kabineti u školi su bili na prvom spratu i ne postoji lift, a u prizemlju je bila učionica u kojoj sam bila s učiteljicom, pa je razrađen sistem nastave da nastavnici dolaze na naš čas i to je lepo funkcionisalo - kaže Kristina i nastavlja:

Foto: Vladimir Lukić

- Kasnije sam upisala srednju muzičku školu "Isidor Bajić", sad postoji nova zgrada koja je potpuno pristupačna, ali je ranije škola bila u sklopu Katoličke crkve u centru. Kako je reč o staroj zgradi, koja je pod zaštitom, bilo je izazova oko rampe i gelendera, ali je tadašnja direktorka Radmila Rakić Martinović imala dobru želju i sve je brzo sređeno. Mama je išla godinu dana ranije kod direktorke, pre nego što sam upisala školu, da najavi, da jednostavno znaju da im dolazi osoba u kolicima i da će trebati da se radi na pristupačnosti.

I dok su u osnovnoj i srednjoj školi probleme s pristupačnošću za osobe s invaliditetom rešavali ekspresno, na fakultetu - Akademiji umetnosti u Novom Sadu je bila druga priča. Akademija postoji na tri lokacije, uključujući i onu na Petrovaradinskoj tvrđavi gde je Kristina najviše i išla na predavanja.

- Tu dekan nije imao nikakvu želju da sarađuje, maltene je sabotirao te projekte. Mi smo kontaktirali sa svim institucijama, uključujući i gradonačelnika i oni su hteli da odobre sredstva samo da Akademija napiše projekat/rešenje za lift, kao i za toalet za osobe s invaliditetom. Međutim, oni to nikako da urade, sredstva nisu mogla da se odobre i ja sam pet godina išla na fakultet tako što su me svakodnevno nosili na sprat. Bilo je mnogo teško tražiti nekoga ko će me nositi, pogotovu kad je nastava u osam ujutru. Bukvalno smo hvatali studente s drugih smerova da me nose. Imala sam osećaj kao da nisam dobrodošla. Tako je bilo sve dok se nije promenio dekan, a moje Udruženje distrofičara Južnobačkog okruga uložilo tužbu povereniku, e tek tad se pokrenuo projekat- kaže.

Kristina je danas na master studijama, ostalo joj je još da odbrani master rad u oblasti muzičke pedagogije. Trenutno je u procesu traženja posla, a za to vreme drži privatne časove solfeđa, klavira i teorije muzike od kuće i u jednoj predškolskoj ustanovi organizuje muzičke radionice za decu.

Kada je završila osnovne studije, poslala je CV u srednju školu koju je završila - "Isidor Bajić", naročito jer je sada izgrađena nova zgrada, potpuno pristupačna za osobe s invaliditetom i blizu joj je mesta stanovanja, ali ni posle više od godinu dana nije dobila odgovor.

- I moje udruženje je poslalo mejl sa svom mojom dokumentacijom, CV, procenom radne sposobnosti i ništa - navodi Kristina.

Svakodnevica

Govoreći o svojoj svakodnevici, ističe da retko koristi javni prevoz, iako veruje da je sada malo veći broj niskopodnih buseva.

- Ali, kad sam ja često išla prevozom, nailazila sam čak i na to da vozači ne žele da izađu iz autobusa i da otvore tu rampu. Drugo, ona se često i zaglavi, pa bih morala da nosim i šrafciger da je odglavim. Nedavno mi se desilo da idem za Beograd sa stanice u Petrovaradinu, koja ima tehničke rampe/liftove pored stepenica, ali su tražili da se najavim ranije jer nema (svakog dana) tu osobe koja zna da rukuje tim liftom. Ja sam, inače, i probala da se najavim, ali se niko nije javljao na telefon. Muzeji su delimično pristupačni ili uopšte nisu, zatim, Sinagoga u Novom Sadu je nekad bila pristupačna, postoji rampa do ulaza, ali se polomila i dve godine je maltene uopšte nije bilo. Sada su je navodno popravili, ali kad sam išla, videla sam da se krivi - kaže Kristina i dodaje:

- Kada je reč o zdravstvu, ja sam sada u studentskoj ambulanti, a ona je pristupačna. Generalno, mislim da osobe u motornim kolicima ne mogu samostalno da funkcionišu, neretko se dešava da idem mehaničkim kolicima da bi me ljudi poneli ukoliko objekat nije pristupačan.

Iako postoji još mnogo stvari na kojima treba da se poradi kako bi grad bio pristupačniji, kako često putuje po Srbiji, Kristina ističe da je njen Novi Sad, zapravo, najviše i prilagođen za osobe s invaliditetom od svih gradova u zemlji.

Od gradova iz inostranstva izdvaja primer Osla, koji je potpuno pristupačan za osobe s invaliditetom.

Foto: Vladimir Lukić

Na pitanje da li je zadovoljna podrškom koju osobe s invaliditetom dobijaju od sistema socijalne zaštite i u čemu se ona ogleda, Kristina navodi:

- Konkretno, imam ostvareno pravo na personalnog asistenta. Mama je korisnik socijalne pomoći, napustila je posao kada mi je dijagnostikovana bolest i od tada nije u radnom odnosu, ali to nije iznos od koga bi iko mogao da živi. Ja imam tuđu negu. U ovom momentu se uvodi i Zakon roditelj-negovatelj, predali smo dokumentaciju, iako će u mom slučaju taj zakon važiti samo godinu dana jer mama već ima 64 godine, a on važi do 65.
Pomak, dodaje, postoji, naročito ako se gleda period od pre 15 godina i danas. Takođe, misli da se polako menja i klima u društvu, da društvo obraća više pažnje na potrebe osoba s invaliditetom.

Gledam da hodam što duže dok još mogu

- Kuću smo prilagodili koliko je to moguće da mogu samostalno da funkcionišem. Još hodam po stanu, gledam da hodam što duže koliko još mogu, zbog svoje dijagnoze koja je takva da ću u jednom momentu samo sesti u kolica, potrebna mi je pomoć pri hodanju. Tu mi mama pomaže - kaže Kristina.

Spremamo treći album

U bendu Rok apoteka je već godinama, a ovih dana spremaju svoj treći album.
- Imamo, za sada, dva naša autorska albuma. Kad sviramo na manifestacijama, sviramo isključivo autorsku muziku, sad završavamo treći album. Za prvi album smo dobili vrlo pozitivne kritike od poznatih muzičkih kritičara. Pored toga što sviram klavijature i pevam prateće vokale, zadužena sam u bendu i za kontakte s medijima, pomažem oko mreža, najava za svirke... - navodi Kristina.

Projekat "Novi Sad: Grad za sve" sufinansiran je od grada Novog Sada - Gradske uprave za kulturu, stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva