ŠTA ČEKA ŽENE NAKON ŠTO SU TALIBANI POKORILI AVGANISTAN? Vikali su nam da nam je poslednji dan napolju i da uzmemo Kuran u ruke!

Foto: Tanjug/AP, Profimedia

- Htele smo otići svojim kućama, no nismo mogle koristiti javni prevoz. Vozači nas nisu hteli pustiti u svoje automobile jer nisu želeli preuzeti odgovornost zbog prevoza žena. Još je gore bilo devojkama iz doma, koje žive izvan Kabula. Bile su prestravljene i nisu znale kuda da krenu.

U međuvremenu, muškarci koji su stajali okolo su ih ismevali, smejući se teroru.

- Idite staviti burku - jedan nam je povikao.

- Ovo vam je zadnji dan na ulicama - kazao je drugi.

- Oženiću vas četiri u jednom danu - dodao je treći.

Vladine kancelarije su se zatvorile, a moja sestra trčala je kilometrima kako bi stigla na drugu stranu grada do svoje kuće.

- Ugasila sam svoj računar uz pomoć kojeg sam služila svom narodu pune četiri godine. Napustila sam svoju kancelariju u suzama i rekla zbogom svojim kolegama. Znam da mi je ovo bio zadnji dan na poslu - kazala je, prenosi Jutarnji.

Gotovo istovremeno sam završila dva najbolja fakulteta u Avganistanu. Trebala sam diplomirati u novembru na Američkom univerzitetu u Avganistanu i Univerzitetu u Kabulu, no jutros se sve srušilo pred mojim očima.

Kod talibana, inače, devojčice od osme godine smeju da čitaju samo Kuran.

Skrivanje dokumenata

Radila sam toliko dana i noći kako bih postala osoba koja sam danas, a jutros, kada sam napokon došla kući, prva stvar koju smo moje sestre i ja učinile jeste sakrile svoje lične, diplome i sertifikate. Razarajuće je to. Zašto bi skrivale stvari na koje bi trebale biti ponosne? U Avganistanu nam više nije dopušteno da budemo osobe koje jesmo.

Kao žena, osećam se žrtvom političkog rata koji su započeli muškarci. Osećam da se više ne mogu glasno smejati, da više ne mogu slušati omiljenu muziku, da se ne mogu sastajati s prijateljima u omiljenom kafiću, nositi najdražu žutu haljinu ili ružičasti ruž. I više ne mogu ići na posao niti završiti fakultet, za šta sam se godinama trudila.

Danas, na putu kući, projurila sam pored salona lepote gde sam prije išla na manikir. Izlog na kojem su bile fotografije devojaka preko noći je prekrečen.

Jedino što sam mogla videti oko sebe bila su prestravljena lica žena i ružna lica ženomrzaca, koji ne vole da se žene školuju, rade i budu slobodne. Najviše su me pogodili oni koji su izgledali srećno i smejali se. Umesto da stanu na našu stranu, stali su na stranu talibana i tako im dali još veću moć.

Kao siroče plela sam tepihe kako bih zaradila za školovanje. Suočila sam se s brojnim finansijskim izazovima, no imala sam puno planova za svoju budućnost. Nisam očekivala da će ovako sve završiti.

Sada mi se čini da ću morati spaliti sve što sam postigla u svoje 24 godine života. Imati bilo kakvu nagradu s Američkog univerziteta je riskantno, čak i ako ih zadržimo nećemo ih moći koristiti. Nema posla za nas u Avganistanu.

Uništeni snovi

Foto: pixabay.com

Kada su poslednjih dana gradovi padali jedan za drugim, samo sam razmišljala o svojim devojačkim snovima. Moje sestre i ja nismo noćima spavale, prisećale smo se priča koje nam je majka pričala, o eri talibana i o načinu na koji su tretirali žene.

Nisam očekivala da ćemo ponovno biti lišene naših osnovnih prava i da ćemo se vratiti 20 godina unatrag. Da ćemo nakon 20 godina borbe za prava i slobodu biti na meti zbog burki i da ćemo skrivati svoj identitet.

Proteklih meseci dok su talibani zauzimali zemlju, stotine ljudi napustili su svoje domove i došli u Kabul kako bi spasili svoje ćerke i supruge. Živeli su u parkovima pod vedrim nebom. Grupa studenata s Američkog univerziteta pokušavala im je pomoći skupljajući novčane donacije, hranu i druge potrepštine.

Nisam mogla zaustaviti svoje suze kad sam čula priče nekih porodica. Jedna je izgubila sina u ratu i nisu imali novca da plate taksi do Kabula, pa su u zamenu za prevoz dali svoju snaju. Kako vrednost jedne žene može biti jednaka ceni prevoza?

Kad sam čula da su talibani došli do Kabula, pomislila sam da ću postati rob. Mogu se igrati s mojim životom kako god žele.

Radila sam kao učiteljica engleskog u edukativnom centru. Ne mogu pomisliti da više nikad neću stati pred svoj razred i učiti ih da pevaju abecedu. Svaki put kad pomislim da će se moje male učenice prestati obrazovati i da će morati ostati kod kuće, počnem plakati, ispričala je studentkinja za Gardijan.

Novinarke u strahu

U međuvremenu, poznata voditeljka vesti i političkog tok-šoua (ime poznato redakciji Gardijana) kazala je kako su se u poslednja 24 sata iz temelja promenili njihovi životi.

- Mnoge godine radila sam kao novinarka, kako bi se čuo glas Avganistanaca, posebno žena iz Avganistana, no sada je naš identitet uništen, a mi ničim ovo nismo zaslužile. Zatvorene smo u našim kućama, a smrt nam preti svakog trenutka.

Kaže kako je Kabul, nekad slobodan i užurban grad, sada ispunjen strahom i tišinom.

Kada je predsednik Ašraf Gani pobegao iz zemlje bez upozorenja, odneo je sa sobom tračak nade koja je postojala u očima žena - posebno onih školovanih.

Još jedna novinarka za Gardijan je opisala trenutak kad su talibani ušli u Kabul.

- Bila sam napolju kada me nazvao brat i rekao mi da odmah moram otići kući. Strašno je - opisuje novinarka i dodaje kako su neke žene i devojke pretučene i silovane te da se boji da će ta sudbina i nju dočekati.

- Strahujem jer sam žena, a ujedno i novinarka jedne od najvećih medijskih mreža u Avganistanu. Prema mom suprugu i deci neće imati milosti - kazala je i dodala kako mnoge novinarke uništavaju tragove svog identiteta.

Desetak novinarki iz Avganistana proteklih su nedelja bile u kontaktu s britanskim Gardijanom, dokumentovajući pad i uništenje te zemlje.