MORAMO SE PRIPREMITI ZA GLOBALNI HAOS! Detaljna analiza: Ovo su 3 moguća scenarija ako Putin izgubi rat u Ukrajini!

Aneksija Ukrajine trebalo je da bude prvi korak u restauraciji Ruske imperije. Ruski predsednik Vladimir Putin je nameravao da razotkrije SAD kao papirnog tigra van zapadne Evrope i pokaže da je Rusija, zajedno sa Kinom, predodređena za vodeću ulogu u novom, multipolarnom međunarodnom poretku.

Ipak, nije sve ispalo onako kako je planirano. Kijev je ostao jak, a ukrajinska vojska je transformisana u silu, delimično zahvaljujući bliskom partnerstvu sa SAD i zapadnim saveznicima.

Potpuno suprotno, ruska vojska je pokazala lošu strategiju i organizaciju. Politički sistem koji stoji iza toga pokazao se nesposobnim da uči iz svojih grešaka. Sa malim izgledima da diktira Putinove akcije, Zapad će morati da se pripremi za sledeću fazu ruskog katastrofalnog rata, pišu analitičari Forin Affairs Liana Fik i Michael Kimmage.

Foto: Tanjug/AP

U nastavku pročitajte njihovu detaljnu analizu mogućih posledica.

Sam rat je nepredvidiv. Sam tok rata opovrgao je prvobitno mišljenje da će Ukrajina brzo pasti. Sada izgleda da je Rusija bliža porazu. Međutim, poraz Rusije mogao bi da ima globalne posledice. Postoje tri osnovna scenarija i savki od njih različito će uticati na Zapad i Ukrajinu.

Prvi scenario: Rusija će prihvatiti poraz i uslove Ukrajine

Prvi i najmanje verovatan scenario je da će Rusija priznati poraz prihvatanjem dogovora pod uslovima Ukrajine. Mnogo bi se moralo promeniti da bi se ovaj scenario materijalizovao jer je nestao svaki privid diplomatskih razgovora između Rusije, Ukrajine i Zapada. Razmere ruske agresije i razmere ruskih ratnih zločina bi otežale Ukrajini da prihvati bilo kakvo diplomatsko rešenje osim potpune ruske predaje.

Foto: Tanjug/AP

Osim toga, ruska vlada, pod vlašću Putina ili nekog njegovog naslednika, mogla bi da pokuša da zadrži Krim i traži mir negde drugde. Da bi sačuvao obraz u zemlji, Kremlj bi mogao da tvrdi da se priprema za dugu igru u Ukrajini, ostavljajući otvorenom mogućnost dodatnih vojnih upada.

Moskva bi mogla da okrivi NATO za svoje loše rezultate, tvrdeći da su isporuke oružja, a ne ukrajinske snage, sprečile Rusiju da pobedi. Da bi ovaj pristup prošao unutar režima, tvrdolinijaši, verovatno uključujući i samog Putina, morali bi da budu marginalizovani. Biće teško, ali ne i nemoguće. Međutim, pod Putinom, takav ishod je malo verovatan, s obzirom na to da je njegov pristup ratu od početka bio maksimalistički.

Drugi scenario: Direktan sukob NATO i Rusije

Drugi scenario ruskog poraza uključivao bi neuspeh usred eskalacije. Kremlj bi nihilistički nastojao da produži rat u Ukrajini, dok bi istovremeno pokrenuo kampanju sabotaže u zemljama koje podržavaju Kijev i u samoj Ukrajini. U najgorem slučaju, Rusija bi mogla da se odluči za nuklearni napad na Ukrajinu.

Foto: Tanjug/AP

Rat bi tada doveo do direktnog vojnog sukoba između NATO-a i Rusije. Rusija bi se iz revizionističke države transformisala u državu odmetnicu, tranzicija koja je već u toku, a to bi ojačalo uverenje Zapada da Rusija predstavlja jedinstvenu i neprihvatljivu pretnju. Prelazak nuklearnog praga može dovesti do konvencionalnog uključivanja NATO-a u rat, ubrzavajući poraz Rusije na terenu.

Treći scenario: Putinov Pad

Konačni scenario za kraj rata bio bi poraz i pad režima, pri čemu bi se odlučujuće bitke odvijale ne u Ukrajini, već u hodnicima Kremlja ili na ulicama Moskve. Putin je čvrsto koncentrisao moć u svojim rukama, a njegova tvrdoglavost u vođenju izgubljenog rata postavila je njegov režim na klimave noge. Rusi će nastaviti da slede svog nesposobnog cara samo do tačke.

Iako je Putin doneo političku stabilnost Rusiji – što je pohvalno dostignuće s obzirom na lomove u postsovjetskim godinama – njegovi građani bi se mogli okrenuti protiv njega ako rat dovede do široko rasprostranjene nemaštine. Pad njegovog režima mogao bi da znači trenutni kraj rata, protiv kojeg Rusija neće biti u stanju da se bori usred domaćeg haosa koji je usledio. Državni udar praćen građanskim ratom nastavio bi ono što se dogodilo nakon boljševičkog preuzimanja vlasti 1917. godine, što je ubrzalo povlačenje Rusije iz Prvog svetskog rata.

Foto: Tanjug/AP

Ruski poraz bi oslobodio Ukrajinu od terora koji je pretrpela od početka invazije. Ovo bi ojačalo princip da napad na drugu zemlju ne može proći nekažnjeno. To bi moglo da otvori nove mogućnosti za Belorusiju, Gruziju i Moldaviju, kao i za Zapad da dovrši organizaciju Evrope po svojim idejama. Za Belorusiju se može pojaviti put do kraja diktature i slobodnih i fer izbora. Zajedno, Gruzija, Moldavija i Ukrajina mogle bi da teže konačnoj integraciji u Evropsku uniju, a možda i u NATO, po modelu Centralne i Istočne Evrope nakon pada Sovjetskog Saveza.

Svet bi trebalo da se pripremi na haos!

Iako bi poraz Rusije doneo mnogo koristi, SAD i Evropa treba da se pripreme za regionalni i globalni haos koji bi poraz proizveo. Od 2008. Rusija je revizionistička sila. Prelazila je granice, anektirala teritorije, mešala se u izbore, mešala se u različite afričke sukobe i menjala geopolitičku dinamiku Bliskog istoka podržavajući sirijskog predsednika Bašara el Asada.

Ako bi Rusija krenula u radikalnu eskalaciju ili se raspala u haos, a ne bi prihvatila poraz kroz pregovore, posledice bi se osetile u Aziji i Evropi i na Bliskom istoku. Nered bi mogao poprimiti oblik separatizma i ponovnih sukoba u i oko Rusije, najveće zemlje na svetu. Transformacija Rusije u propalu državu podeljenu građanskim ratom oživela bi pitanja sa kojima su zapadni političari morali da se bore 1991. Na primer, ko će preuzeti kontrolu nad ruskim nuklearnim oružjem? Neuredan ruski poraz ostavio bi opasnu rupu u međunarodnom sistemu.

Foto: tanjug/AP/www.profimedia.rs

Pokušaj da se Putin kroz pregovore ubedi da je izgubio rat bio bi težak, možda i nemoguć. Pod njegovim naslednikom bi bilo mnogo lakše. Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski zahtevao bi da Moskva odustane od svojih pretenzija na teritoriju pod nominalnom ruskom kontrolom u Donjecku, Hersonu, Lugansku i Zaporožju.

Putin je već s pompom proslavio pripajanje ovih oblasti. Malo je verovatno da će se predomisliti posle ovog patriotskog nastupa, uprkos slabom uticaju Rusije na ovoj teritoriji. Svaki ruski lider, bilo Putin ili neko drugi, pokušaće da zadrži Krim, deo Ukrajine koji je Rusija anektirala 2014. godine.

Novo rusko rukovodstvo

Uslovi na terenu u Rusiji morali bi da idu u prilog kompromisu. Novo rusko rukovodstvo bi moralo da se nosi sa demoralisanom vojskom i da se kocka sa javnom podrškom ako pristane na kapitulaciju. Rusi mogu na kraju postati ravnodušni ako se rat nastavi bez jasnog rešenja. Ali borbe će se verovatno nastaviti u delovima istočne Ukrajine, a tenzije između dve zemlje će ostati visoke.

Ipak, sporazum sa Ukrajinom bi mogao da dovede do normalizacije odnosa sa Zapadom. To bi bio snažan podsticaj za manje militarističkog ruskog lidera od Putina, i dopao bi se mnogim Rusima. Zapadni lideri takođe mogu biti voljni da podstaknu pregovore u interesu okončanja rata. Ovde je problem tajming. U prva dva meseca nakon invazije u februaru 2022.

Foto: tanjug/AP

Rusija je imala priliku da pregovara sa Zelenskim i iskoristi svoju moć na bojnom polju. Međutim, posle ukrajinske kontraofanzive, Kijev nema mnogo razloga da popusti. Od početka invazije, Rusija je podigla ulog i eskalirala neprijateljstva umesto da pokazuje spremnost na kompromis.

Predusretljiviji lider od Putina mogao bi da navede Ukrajinu da razmisli o pregovorima. Suočen sa porazom, Putin bi mogao da pribegne napadima na globalnoj sceni. Stalno je širio obim rata, tvrdeći da Zapad vodi posrednički rat protiv Rusije sa ciljem da uništi zemlju. Njegovi govori iz 2022. bili su više megalomanske verzije njegovog obraćanja na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji 15 godina ranije, u kojem je osudio američku superiornost, tvrdeći da su Sjedinjene Države „prešle svoje nacionalne granice u svakom pogledu“.

Malo praznih pretnji, malo gluposti, malo probnih balona

Malo praznih pretnji, malo gluposti, malo probnih balona, Putinova retorika ima za cilj da emotivno mobiliše Ruse. Ali iza toga stoji i taktička logika: iako širenje rata izvan Ukrajine očigledno neće donijeti Putinu teritoriju za kojom žudi, to bi moglo spriječiti Ukrajinu i Zapad da dobiju sukob. Njegova ratoborna retorika postavlja osnovu za eskalaciju i sukob sa Zapadom u 21. veku, u kojem bi Rusija nastojala da iskoristi svoje asimetrične prednosti kao odmetnička ili teroristička država.

Foto: Tanjug/AP

Rusko oruđe sukoba moglo bi uključivati upotrebu hemijskog ili biološkog oružja unutar ili izvan Ukrajine. Putin bi mogao da uništi energetske instalacije ili infrastrukturu na morskom dnu ili da izvrši sajber napade na zapadne finansijske institucije. Upotreba taktičkog nuklearnog oružja može biti njegovo poslednje sredstvo.

U govoru 30. septembra prošle godine, Putin je pomenuo Hirošimu i Nagasaki, nudeći zbrkana tumačenja završne faze Drugog svetskog rata. Analogija je, najblaže rečeno, nesavršena. Da je Rusija upotrebila taktičko nuklearno oružje u Ukrajini, Kijev se ne bi predao. Pre svega, Ukrajinci znaju da bi ruska okupacija bila ravna nestanku njihove zemlje, što nije bio slučaj sa Japanom 1945. Osim toga, Japan je u to vreme gubio rat. Krajem 2022. Rusija ga je gubila kao nuklearna sila.

Niko ne podržava nuklearni rat, posledice bi bile katastrofalne

Posledice nuklearnog napada bile bi katastrofalne, i to ne samo za ukrajinsko stanovništvo. Rat bi se nastavio, a nuklearno oružje ne bi mnogo pomoglo ruskim vojnicima na terenu. Umesto toga, Rusija bi se suočila sa besom međunarodne zajednice. Brazil, Kina i Indija do sada nisu osudile rusku invaziju, ali nijedna zemlja istinski ne podržava Moskvu u takvom ratu niti bi podržala upotrebu nuklearnog oružja.

Foto: Shutterstock

Kineski predsednik Si Đinping je to javno izneo u novembru – posle sastanka sa nemačkim kancelarom Olafom Šolcom, dao je izjavu da se dvojica lidera protive upotrebi ili pretnji upotrebom nuklearnog oružja. Ako bi Putin poslušao ovo upozorenje, postao bi izopćenik, kojeg bi globalna koalicija strogo ekonomski, a možda i vojno kaznila.

Za Rusiju je, dakle, pretnja upotrebom nuklearnog oružja korisnija od stvarnog posezanja za njim. Ali Putin bi ipak mogao da ide tim putem. Na kraju krajeva, pokretanje invazije bio je spektakularno loše osmišljen potez, a on je to ipak uradio. Ako odluči da razbije nuklearni tabu, malo je verovatno da će NATO odgovoriti istom merom, kako bi izbegao rizik od apokaliptičnog nuklearnog sukoba.

Alijansa bi, međutim, verovatno odgovorila konvencionalnom silom kako bi oslabila rusku vojsku i sprečila buduće nuklearne napade, rizikujući spiralu eskalacije ako Rusija zauzvrat pokrene konvencionalne napade na NATO.

Poraz Rusije nakon nuklearnog rata ima opasne posledice!

Čak i kada bi se ovaj scenario mogao izbeći, ruski poraz nakon upotrebe nuklearnog oružja i dalje bi imao opasne posledice. To bi stvorilo svet bez nesavršenog nuklearnog balansa Hladnog rata i 30-godišnjeg perioda koji je usledio. Ovo bi ohrabrilo lidere širom sveta da nastave sa razvojem nuklearnog oružja jer se čini da se bezbednost može uspostaviti samo nabavkom nuklearnog oružja i demonstriranjem spremnosti da ga koriste. Usledilo bi beznačajno doba proliferacije, na ogromnu štetu globalne bezbednosti.

Do ovog trenutka, ruska javnost nije ustala protiv rata. Rusi su možda skeptični prema Putinu i možda ne veruju njegovoj vladi, ali takođe ne žele da njihovi sinovi, očevi i braća u uniformama izgube bitku na bojnom polju. Navikli na status velike sile Rusije vekovima i izolovani od Zapada, većina Rusa ne bi želela da njihova zemlja ostane bez ikakve moći i uticaja u Evropi. To bi bila prirodna posledica poraza Rusije u Ukrajini.

Foto: Shutterstock

Međutim, dugotrajni rat bi Ruse odveo u sumornu budućnost i verovatno bi razbuktao revolucionarni plamen u zemlji. Ruski gubici su veliki, a kako ukrajinska armija jača, ona može da nanese još veće gubitke. Egzodus stotina hiljada mladih Rusa, od kojih su mnogi bili visoko kvalifikovani, bio je zapanjujući.

Vremenom će kombinacija rata, sankcija i odliva mozgova uzeti ogroman danak — i Rusi bi na kraju mogli okriviti Putina, koji je svoju predsedničku karijeru započeo kao samoproglašeni modernizator. Većina Rusa je bila izolovana od njegovih prethodnih ratova jer su se uglavnom vodili daleko od domaćeg fronta i nisu zahtevali masovnu mobilizaciju za popunu trupa. To nije slučaj sa ratom u Ukrajini.

Putin je u opasnosti na svim poljima

Rusija ima dugu istoriju promena režima posle neuspešnih ratova. Rusko-japanski rat 1904/1905. a Prvi svetski rat stvorio je preduslove za boljševičku revoluciju. Raspad Sovjetskog Saveza 1991. dogodio se dve godine nakon završetka neuspešnog angažovanja sovjetske vojske u Avganistanu. Revolucije su se desile u Rusiji kada vlada nije uspela u svojim ekonomskim i političkim ciljevima i nije uspela da odgovori na krize. Uopšteno govoreći, coup de grace je bio kolaps osnovne ideologije vlade, kao što je gubitak legitimiteta ruske monarhije i carstva usred gladi, siromaštva i neuspelog rata 1917.

Putin je u opasnosti u svim ovim kategorijama. Njegovo upravljanje ratom je bilo strašno, a ruska ekonomija je u padu. Suočen sa ovim sumornim trendovima, Putin je sve više grešio, sve vreme insistirajući da se rat odvija „po planu“. Represija može da reši neke od njegovih problema. Hapšenje i krivično gonjenje disidenata može u početku da uguši proteste, ali Putinova čvrsta ruka takođe rizikuje da podstakne još veće nezadovoljstvo.

Foto: Tanjug/AP, YouTube/Printscreen

Ukoliko bi Putin bio svrgnut, nije jasno ko bi ga nasledio. Prvi put od dolaska na vlast 1999. Putinova „vertikala moći“ – visoko centralizovana vladina hijerarhija zasnovana na lojalnosti ruskom predsedniku – gubi izvestan stepen vertikalnosti.

Dva moguća kandidata van tradicionalnih elitnih struktura su Jevgenij Prigožin, šef Vagner grupe, privatni vojni preduzetnik koji je opremio plaćenike za rat protiv Ukrajine, i Ramzan Kadirov, lider Čečenske Republike. Možda će biti u iskušenju da sruše ostatke Putinove vertikale moći, podstičući sukobe u nadi da će obezbediti poziciju u centru nove ruske strukture moći nakon Putinovog odlaska. Mogli bi sami da pokušaju da preuzmu vlast.

Foto: Tanjug/AP

Oni su već izvršili pritisak na rukovodstvo ruskog vojnog i ministarstva odbrane kao odgovor na neuspehe u ratu i nastojali su da prošire sopstvene baze moći uz podršku lojalnih paravojnih formacija. Drugi kandidati bi mogli da dolaze iz tradicionalnih elitnih krugova, kao što su predsednička administracija, kabinet ili vojne i bezbednosne snage. Da bi suzbio intrige u palati, Putin se poslednjih 20 godina okružio mediokritetima. Ali neuspešan rat ugrožava njegovu moć. Ako zaista veruje svojim nedavnim govorima, možda je ubedio svoje podređene da živi u svetu mašte.

Pad Putina dovodi do građanskog rata i raspada Rusije?

Šanse da bi prozapadni demokrata mogao da postane sledeći predsednik Rusije su neverovatno male. Mnogo je verovatniji autoritarni lider u Putinističkom kalupu. Lider van vertikale moći mogao bi da prekine rat i razmisli o boljim odnosima sa Zapadom. Ali lider koji dolazi iz Putinovog Kremlja ne bi imao tu opciju jer bi imao reputaciju da podržava rat. Izazov biti Putinista posle Putina bio bi ogroman.

Jedan od izazova bio bi rat, koji bi teško mogao da vodi čak i naslednik, posebno onaj koji deli Putinov san o povratku statusa Rusije kao velike sile. Drugi izazov bi bila izgradnja legitimiteta u političkom sistemu bez tradicionalnih izvora. Rusija nema pravi ustav ili monarhiju. Svakom ko bi nasledio Putina nedostajala bi podrška naroda i bilo bi mu teško da personifikuje neosovjetsku, neoimperijalnu ideologiju koju je Putin oličavao.

Foto: Tanjug/AP

U najgorem slučaju, Putinov pad mogao bi da se pretvori u građanski rat i raspad Rusije. Vrhovna vlast bi bila osporena, a državna kontrola bi se rasparčala širom zemlje. Ovaj period bi mogao biti sličan Smutnom vremenu, 15-godišnjoj krizi sukcesije u kasnom 16. i ranom 17. veku obeleženoj pobunom, bezakonjem i stranim invazijama.

Kina dobija vojni uticaj

Ako bi se Rusija zaista raspala i izgubila uticaj u Evroaziji, uključili bi se i drugi akteri, poput Kine. Kina je pre rata uglavnom imala ekonomski, ali ne i vojni uticaj u regionu. To se menja. Kina napreduje u centralnoj Aziji. Južni Kavkaz i Bliski istok bi mogli da budu sledeće oblasti napredovanja.

Poražena i iznutra destabilizovana Rusija zahtevala bi novu paradigmu globalnog poretka. Preovlađujući liberalni međunarodni poredak vrti se oko legalnog upravljanja moći. Naglašava pravila i multilateralne institucije. Model takmičenja velikih sila, koji je favorizovao bivši američki predsednik Donald Tramp, odnosio se na odnos snaga, prećutno ili eksplicitno posmatrajući sfere uticaja kao izvor međunarodnog poretka.

Ako bi Rusija pretrpela poraz u Ukrajini, političari bi morali da uzmu u obzir prisustvo i odsustvo moći, posebno odsustvo ili ozbiljan pad ruske moći. Smanjena Rusija bi imala uticaj na sukobe širom sveta, uključujući i one u Africi i na Bliskom istoku, da ne pominjemo Evropu. Međutim, smanjena ili slomljena Rusija ne bi nužno dovela do zlatnog doba reda i stabilnosti.

Foto: Tanjug/AP

Poražena Rusija bi označila promenu u odnosu na prethodne dve decenije, kada je zemlja bila sila u usponu. Tokom 90-ih i u prvoj deceniji ovog veka, Rusija je nasumično tražila integraciju u Evropu i partnerstvo sa Sjedinjenim Američkim Državama. Rusija se pridružila G-8 i Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Pomagala je u američkim ratnim naporima u Avganistanu. U četiri godine koliko je Dmitrij Medvedev bio predsednik Rusije, od 2008. do 2012., Rusija je izgledala kao da igra po međunarodnom poretku zasnovanom na pravilima, ako se ne gleda predaleko iza zavese.

Ruski kolaps mogao bi da izazove lančanu reakciju

Poraz bi svakako mogao imati pozitivne posledice po mnoge zemlje u susedstvu Rusije. Ne treba tražiti dalje od kraja Hladnog rata, kada je raspad Sovjetskog Saveza omogućio nastanak više od deset slobodnih i prosperitetnih zemalja u Evropi. Rusija koja je okrenuta unutra mogla bi da pomogne u negovanju „cele i slobodne Evrope“, kako je rekao američki predsednik Džordž H.V. Buš je opisao američke ambicije za evropski kontinent nakon završetka Hladnog rata. Istovremeno, nered u Rusiji bi mogao da stvori vrtlog nestabilnosti, manje konkurenciju velikih sila nego anarhiju velikih sila, što bi dovelo do kaskade regionalnih ratova, migracija i ekonomske neizvesnosti.

Ruski kolaps bi takođe mogao da bude zarazan ili da izazove lančane reakcije, pri čemu ni Kina ni SAD nemaju koristi jer se bore da obuzdaju posledice. U tom slučaju Zapad treba da odredi svoje strateške prioritete. Bilo bi nemoguće pokušati da se popuni vakuum koji bi mogao ostaviti neuredni ruski poraz. U Centralnoj Aziji i Južnom Kavkazu, SAD i Evropa bi imale male šanse da spreče Kinu i Tursku da popune prazninu. Umesto pokušaja da ih isključi, realnija američka strategija bi bila da pokuša da obuzda njihov uticaj i ponudi alternativu, posebno kineskoj dominaciji.

Foto: Tanjug

Bez obzira na oblik ruskog poraza, stabilizacija Istočne i Jugoistočne Evrope, uključujući Balkan, bila bi herkulovski zadatak. Širom Evrope, Zapad bi morao da pronađe kreativan odgovor na pitanja koja nisu rešena posle 1991. godine. Da li je Rusija deo Evrope? Ako ne, koliko visok treba da bude zid između Rusije i Evrope i oko kojih zemalja treba da se prostire? Ako je Rusija deo Evrope, gde se i kako uklapa? Gde počinje i gde se završava sama Evropa?

Uključivanje Finske i Švedske u NATO bio bi samo početak ovog projekta. Belorusija i Ukrajina pokazuju teškoće u zaštiti istočnog krila Evrope i ove zemlje su poslednje mesto gde će Rusija odustati od svojih težnji. Čak i uništena Rusija ne bi izgubila sve svoje nuklearne i konvencionalne vojne kapacitete.

Dva puta u poslednjih 106 godina – 1917. i 1991. – dve verzije Rusije su se raspale. Nove verzije Rusije su konstruisane dva puta. Ako se ruska moć povuče, Zapad bi trebalo da iskoristi ovu priliku da oblikuje okruženje u Evropi koje služi za zaštitu članica, saveznika i partnera NATO-a. Ruski poraz bi pružio mnogo prilika i mnogo iskušenja.

Jedno od tih iskušenja bilo bi očekivati da poražena Rusija nestane iz Evrope. Poražena Rusija će se jednog dana ponovo potvrditi i slediti svoje interese pod sopstvenim uslovima. Zapad treba da bude politički i intelektualno spreman i za poraz Rusije i za njen povratak.