NOĆ KAD JE SAVA UGASILA SNOVE! Najteža autobuska nesreća na našim drumovima dogodila se kod Umke - OTAC DVE POGINULE DEVOJČICE KASNIJE PRESUDIO JEDNOM OD VOZAČA!

Mileni Antić, srednjoškolki iz Bariča, ta maglovita, novembarska noć, zaličila je na početak horora. Stajala je na autobuskoj stanici i bila poslednja u redu da se ukrca na autobus koji je upravo polazio za Obrenovac.

Pre nego što je i zakoračila na stepenik vrata su se iznenada zatvorila i šofer je krenuo bez nje.

Bila je sama i očajna, ali kako ju je sudbina poštedela, shvatiće tek sutradan, kada su stigle i prve vesti o najvećoj autobuskoj nesreći koja se dogodila na putevima Srbije.

Foto: Večernje novosti

 

Kasna jesen 1967. bila je hladna i maglovita, uobičajena za ritove oko Save. Tog 16. novembra, predveče, na putu između Beograda i Obrenovca, saobraćaj je tekao po planu.

Putnici su se vraćali kućama, radnici iz smene, đaci iz škole, poneki trgovac i službenik koji je završavao dnevne obaveze. Ništa nije nagoveštavalo da će se upravo na tom putu, kod sela Duboko, uskoro dogoditi jedna od najvećih tragedija.

Autobus koji je saobraćao na liniji prema Obrenovcu bio je gotovo pun. U njemu su sedeli ljudi različitih sudbina i briga - neko je razmišljao o večeri koja ga čeka kod kuće, neko o poslu sutradan, a neko je, umoran od napornog dana, već zadremao uz monotono brujanje motora.

 

Vozilo se približavalo deonici puta iznad Save, poznatoj po oštrim krivinama i uskom kolovozu. Vozači su tu uvek vozili opreznije, naročito kada bi se iznad reke spustila magla. Svi, osim šofera Lastinog autobusa.

Potonuo u trenu

- Zajedno s rođakom sam ušla u autobus i od konduktera uzela karte - mnogo godina kasnije pričala je jedna od jedanaestoro preživelih Paulina Lukić:

- Imala sam svega 16 godina, nisam bila vozač, ali sam primetila da šofer vozi veoma brzo. To su uvideli i ostali putnici, koji su među sobom komentarisali. I kondukter je stalno pritiskao signal-dugme kao upozorenje vozaču da uspori, ali se ovaj nije obazirao.

Foto: Večernje novosti

 

U jednom trenutku, kraj same obale Save, iz suprotnog pravca naišao je kamion-cisterna.

Prema kasnijim svedočenjima, vozač je pokušavao da zakoči, ali je vozilo nastavilo da juri niz put. Ono što se dogodilo u sledećih nekoliko sekundi bilo je kobno.

Cisterna je tokom mimoilaženja zakačila autobus. Udarac je bio toliko snažan da je vozač autobusa izgubio kontrolu. Teška mašina zanela se ka ivici puta, probila zaštitnu ogradu i počela da klizi niz strmu obalu. Putnici su vrištali, neko je pokušao da ustane, neko da se uhvati za sedište, ali već je bilo kasno. Autobus se prevrnuo i survao pravo u hladnu, tamnu Savu.

- U trenutku kada je uleteo u vodu nisam mislila da ćemo baš potonuti, da ću se udaviti - prisećala se Paulina:

- Ali, kako je tonuo, ljudi su panično počeli da se hvataju jedni za druge. Bila je noć, 18 sati i dva minuta, u tom trenutku su se zaustavile i kazaljke na mom satu. Autobus je završio na dubini od 16 metara, samo je jedan deo karoserije virio na površini. Kada sam poslednji put izdahnula, shvatila sam da je gotovo, da umirem. To je toliko strašan osećaj da godinama o tome nisam mogla da pričam. Jedino znaš da umireš, da nemaš kud i da je to kraj.

Vozilo je potonulo gotovo u trenu. Dok je voda nadirala, putnici su pokušavali da se izbave kroz vrata i prozore. Nekolicina je uspela da ispliva napolje, ali mnogi nisu imali tu sreću. Teški metalni kostur autobusa ubrzo je nestao pod površinom reke, zajedno s desetinama ljudi zarobljenih unutra.

Krike i lom čuli su meštani Dubokog i obližnjih kuća. Neki su odmah potrčali ka obali, ne shvatajući u prvi mah šta se dogodilo. U mraku i hladnoći nazirao se samo uzburkani tok Save i nekoliko ljudi koji su očajnički pokušavali da doplivaju do obale. Meštani su bez razmišljanja ulazili u vodu i izvlačili preživele, dok su drugi trčali da pozovu policiju i pomoć.

Progutane sudbine

- Mene je spasao čovek u uniformi, neko vojno lice - sećala se Paulina:

- Čizmom je razbio zadnje staklo i ljudi su pohitali ka njemu. Ispala sam iz vozila i završila na rečnom dnu. Nisam znala da plivam i već sam se pomirila sa sudbinom. Međutim, vojnik je na obali skinuo čizme i šinjel i vratio se. Rukama me je napipao u blatu i izvukao. Dovukao me je do prvih ribolovaca sa čamcima koji su me preuzeli.

Spasilačke ekipe su brzo stigle, ali je već bilo jasno da je tragedija ogromna. Ronioci su tokom noći započeli potragu za potonulim autobusom. Tek posle dugih i mučnih sati uspeli su da pronađu i izvuku olupinu.

Kada je izvučeno na obalu, prizor je bio potresan - u njegovoj unutrašnjosti nalazila su se tela 27 putnika. Mahom studenata i učenika.

Foto: Večernje novosti

 

Vest o tragediji brzo se proširila zemljom. Novine su danima pisale o nesreći kod Dubokog, a porodice stradalih dolazile su na mesto tragedije, tražeći makar neku utehu ili odgovor.

Mnogi su se pitali kako je moguće da se takva katastrofa dogodi na putu koji svakodnevno koristi na hiljade ljudi.

Danas, više od pola veka kasnije, na mestu gde je autobus nestao u Savi nema obeležja koje bi podsećalo na strašnu tragediju.

Sećanje na nju čuva tek poneki zapis u novinskim arhivama i priče starijih meštana koji i dalje pamte noć kada su iz mraka čuli udarac i krike. Za njih, ali i za porodice nastradalih, Duboko nije samo ime sela na obrenovačkom putu, to je mesto gde je jedne jesenje noći Sava zauvek progutala autobus i 27 ljudskih sudbina.

Bonus video