''IMAMO JEDAN ŽIVOT DO 3. MAJA I JEDAN POSLE!'' Potresna ispovest porodice ubijene Angeline, 12 dana su mogli samo da čuju otkucaje srca koje su aparati održavalli: Vreme ne leči ovakve rane!

Autor:

Hronika

04.12.2023

11:14

Pratite nas i putem Android ili iOS aplikacija

Android aplikacija ios aplikacija huawei aplikacija

Porodica Angeline A., tragično nastradale u Osnovnoj školi ''Vladislav Ribnikar'' mesecima živi u neopisivom bolu.

''IMAMO JEDAN ŽIVOT DO 3. MAJA I JEDAN POSLE!'' Potresna ispovest porodice ubijene Angeline, 12 dana su mogli samo da čuju otkucaje srca koje su aparati održavalli: Vreme ne leči ovakve rane!

Foto: Vladimir Lukić, Facebook

Angelina Aćimović

Angelina A. tragično je nastradala 3. maja u masakru u Osnovnoj školi ''Vladislav Ribnikar'' na Vračaru, kada je njen vršnjak usmrtio devetoro dece i čuvara škole.

Njeni roditelji prvi put su govorili o tragičnom događaju koji je potresao čitavu javnost.

- Noćas, kao nagrada, Gina mi je došla u san, kao sasvim mala devojčica. Samo je prošla pored mene dok sam nešto radio. Voleo bih da porazgovaramo. Nadam se... doći će mi opet - rekao je Angelinin otac Anđelko kom su suze odmah navrle na oči:

Angelinu je metak pogodio u glavu, 12 dana je bila u kamu u Univerzitetskoj dečjoj klinici u Tiršovoj, nakon čega je, nažalost, preminula.

Ti dani su za njenog ocu Anđelka, majku Nataliju i sestre Jelenu i Mariju bili teški. Sa jedne strane nagrada jer su mogli da budu pored nje, da se oproste, pričaju, mole se, a sa druge strane nepodnošljivo iskušenje. Čim su ušli u bolnicu, bilo im je sve jasno, lekari su im rekli da su šanse skoro nikakve da preživi i pustili su ih da budu pored nje dok joj je na aparatima samo srce kucalo.

- Mi imamo jedan život, do 3. maja, a drugi posle. Kada vidite svoje dete demolirano, otečeno, u zavojima i već ste pripremljeni da je to kraj... to je očaj iz kojeg ne znate kako dalje. I to pitanje kako živeti dalje, kako naći smisao, verovatno muči sve roditelje ubijene dece. Mi Srbi, uopšte pravoslavci, stalno postavljamo pitanje - zašto da živimo? Odgovor tražimo u veri, kroz razgovore, posebno sa roditeljima koji su izgubili decu, sa njima nalazimo najveću utehu. Velik je to bol, ali shvatate da niste jedini, da je i njima teško, i onda, dan po dan, pokušavamo da život posvetimo porodici, i očuvanju sećanja na Angelinu, da kroz naša dela ona živi - rekao je Anđelko.

Republika

Foto: ST/Nemanja Pančić

Angelina A., nastradala u OŠ ''Vladislav Ribnikar''

Angelinina porodica samo želi da se očuva sećanje na njihovu ćerku, osam devojčica, jednog dečaka i čuvara Dragana, sećanje na deset nedužnih žrtava trinaestogodišnjaka.

Članovi Angelinine porodice na različite načine se nose sa tugom i velikim gubitkom, njene slike su na zidu, na polici među ikonama, na radnom stolu Marijinom, u sobi koju je delila sa nastradalom sestrom. Majka Natalija (43), Ruskinja plavih očiju, baš onakvih kakve je imala Angelina, od ćerkinog ubistva ne radi, kaže, nema snage.

- Ne leči vreme baš ništa, ne ovakve rane. Čini mi se i da je svakim danom sve teže, Angelina sve više nedostaje. Svaki njen korak mi je u pameti, svako naše jutro, maženje, zagrljaji. I tog jutra sam je kao i uvek ispratila u školu, poljubila, zakrstila je. Jesmo izgubili nju u, tom fizičkom smislu, ali u duhovnom ona je sa nama, ona mi daje snagu da se probudim, da živim - ističe Natalija.

Priča Natalija da je Angelina bila svestrano dete, da za nju ništa nije bilo problem, sve je mogla. Bila je umetnička duša, volela da crta, piše, pleše, kreira i izrađuje modne skice, svuda je unosila neku posebnu radost i svetlo, u svakom smislu bila svoja, uvek se držala svog stava i kad je drugačiji od svih. Bila je samouverena, jaka, stamena u stavovima, dostojanstvena, nenametljiva, a prodorna, imala je anđeoski izgled, ali temeljan karakter.

Iako pokušava da ostavi utisak da je jača nego što jeste, zaleđenim osmehom prikriva suze, ali kada one krenu, jeca. Anđelkova ćerka iz prvog braka, Jelena, grli je.

- Kada prestanu suze, čuće se vapaj, jer nemoguće je prestati plakati. Nekad plačem do posla, pa me tamo druge misli otrgnu, a onda u povratku opet plačem. Nataliji je teže, ne može još da se vrati poslu vaspitačice, nema snage za tako odgovoran posao - rekao je Anđelko. 

Republika

Foto: ST/N. PANČIĆ

OŠ ''Vladislav Ribnikar''

Starija sestra Marija je student Ekonomskog fakulteta, a otac kaže da je noću često zatiču kako plače nad Angelininom slikom.

- Naš odnos je bio baš snažan, blizak, ona se rodila kada sam počela da odrastam, želela sam svemu da je naučim, od svega zaštitim. Sve smo delile: odeću, prijatelje, uvek smo imale isto društvo. Mala lepotica je bila tu uz mene uvek. Najviše mi nedostaje njeno postojanje, to i jeste najbolniji momenat, to što nije pored mene, da spavam sa njom, da zajedno provodimo vreme. Sve to kada godinama razdeljuješ emocije, reči, uspomene prekinuto je, i više se neće ponoviti. Ja nju osećam, i Jelena i ja, sve radimo tako da to bude Angelini od nas - istakla je Marija.

Sa Natalijom i Anđelkom umesto Angeline sada spava Zoja, pas lagoto rase. Anđelku je drago što je posle tri godine ubeđivanja popustio i dozvolio Angelini da uzme kućnog ljubimca. Prvih meseci skoro svakog dana Anđelko je išao do "Ribnikara", brinuo o cveću, brisao slike ubijenih:

- Tuga ne prolazi, mi znamo da je ona na mestu koje zaslužuju samo anđeli i zato joj se i molim za nas. Pokušavamo da nešto učinimo da se tragedija kakvu smo mi doživeli nikad ne ponovi. Na svaki sastanak, u Vladu, u Tužilaštvo, idem pun želje da uspemo, a vraćam se sa velikom prazninom. Ne zato što nam nešto nije udovoljeno, nego s pitanjem - šta sam ja postigao... dete niko ne može da mi vrati, zašto se lomim, batrgam, mislim da radim dobro, ali nje i nema - kazao je Angelinin otac.

Posle tog 15. maja, kada su izgubili Angelinu, Aćimovići, a kažu verovatno i druge porodice ubijene dece, najteže su podnosile medijske priloge o zločincu:

- Objavljivanje njegovih fotografija i to što on, navodno, radi tamo gde je smešten, za nas je nepojmljivo, to je težak udarac na našu dušu i sve što osećamo. Ponašanje njegovog oca i majke je takvo da ne pokazuju nikakvu odgovornost, žaljenje i kajanje za to šta su uradili oni i njihov sin. Zloupotebe je bilo i biće, mi smo u prvih 40 dana od Angelininog ubistva, koji za pravoslavne ljude imaju poseban smisao, gledali i kako neko u ime naše tragedije promoviše svoje ideje, mislim na političke proteste, za koje se ispostavilo da nemaju nikakve veze sa našim bolom, nego sa njihovim interesima - ističe Anđelko i priseća se tog jutra kada se život za sve njih promenio.

- Govorili su nam da se unutra još nešto radi, da su deca u podrumu, da postoji neki eksploziv, meni su rekli da Angelina nije među povređenima. Policija je čuvala zgradu, a možda je tebalo da zbrine nas, da nas odvede tamo gde su nam deca. Supruga je ostala tu u dvorištu, a ja sam sa starijom kćerkom Jelenom otišao peške u "Tiršovu" i tu mi je policajac rekao da je Angelina primljena. Doktorka koja nas je dočekala bila je dobra, odmah je rekla istinu, da je naša Angelina toliko teško povređena da je ovo kraj. Molila me je da uzmem neku tabletu, odbio sam. Ni tad, ni sada, nisam osećao mržnju. Za nas je teška spoznaja da zločinac ne može krivično da odgovara, a tako je. Nas nijedna kazna ne može da zadovolji, bilo da je godinu, pet ili 25, oni su zaslužili doživotnu robiju - rekao je on.

Republika

Foto: ST/V. LUKIĆ

Osnovna škola ''Vladislav Ribnikar''

Među Angelininim stvarima ostala je i jedna posebna skica za haljinu koju je pravila u školici mode, a model je nosila njena sestra Marija. 

- Nama bi bilo posebno drago kada bi neko od naših dizajnera prema toj skici napravio haljinu. I to, i sve drugo što radimo, ima samo jedan cilj da naša Gina živi, iako fizički nije sa nama. Sada smo u postupšku osnivanja Fondacije, koja bi se recimo zvala "Naši anđeli", a cilj je negovanje kulture sećanja na ubijenu decu, pomoć žrtvama, vaspitavanje dece i mladih u duhu srpske tradicije, patriotizma i vere, sprečavanje štetnog uticaja interneta...

Teško povređenu Angelinu tog jutra prva je videla 24 godine starija sestra Jelena. Ona je išla "na prepoznavanje" žrtve.

- Tu sliku nosim sve ovo vreme, svaki dan i kad otvorim oči poželim da je sve bio san, i to je nešto sa čim ću ja otići, sigurno, za mene u životu ne postoji ništa teže od toga. Tih dana živeli smo za posete, prvo ujutru na liturgiju, pa u bolnicu, verovali smo u Boga, da će da je spase u svakom smislu. Bilo nam je jasno čim smo je videli koliko je teško, to se ne može ni opisati, ali nada se ni tad ne gubi - rekla je Jelena i istakla da često razmišlja da li je bilo teže njima da gledaju bespomoćnu Ginu u bolničkom krevetu ili ljudima koji su prepoznavali svoju decu u kapeli.

- Jedina uteha je što sam znala da je ništa ne boli. Ali, ovo koliko mi nedostaje, ona sa kojom se svaki susret završavao njenim rečima "volim te", ovo nikad neće proći - rekla je Jelena, pišu Novosti.

Poštovani čitaoci, možete nas pratiti i na platformama: Facebook, Instagram, YouTube, Telegram, Vajber. Pridružite nam se i prvi saznajte najnovije i najvažnije informacije.
Naše aplikacije možete skinuti sa Google Play i Apple AppStore.

BONUS VIDEO

Komentari (0)

Loading