MLADI POLJOPRIVREDNIK NAPUSTIO PŠENICU I KUKURUZ I POČEO DA GAJI OVU BILJKU: Zarada i do tri puta veća, a ulaganja minimalna!

Primer iz hrvatske Virovitičko-podravske županije pokazuje da dobra ideja može da promeni poslovanje na poljoprivrednom gazdinstvu. Mladi poljoprivrednik Dario Sajko iz Čađavice napustio je tradicionalnu proizvodnju pšenice i kukuruza i okrenuo se uzgoju divljeg komorača, od kojeg, kako navodi, ostvaruje dva do tri puta veću zaradu po hektaru nego od pšenice, uz znatno manje ulaganja i rada, prenosi HRT.

Pre dve godine Sajko je na čak 150 hektara, na kojima su ranije rasli pšenica i kukuruz, posejao divlji komorač. Na taj potez odlučio se nakon što je shvatio da mu tradicionalne ratarske kulture donose sve veće troškove i dugove.

- Kilogram pšenice košta od 15 do 17 centi, a kilogram komorača od dva do tri i po evra, u zavisnosti od kvaliteta. Prednost je što ga nakon žetve sameljemo malčerom i do septembra naredne godine nemamo nikakvog posla oko njega. Kod pšenice tokom godine ima mnogo posla i troškova za mašine, koje su danas skupe. Shvatio sam da mi traktor najviše zarađuje dok stoji u hali, kada ga ne palim i ne moram na benzinsku pumpu po gorivo od evro i po - objasnio je Sajko.

Komorač ne zahteva navodnjavanje ni pesticide

Poljoprivredom se bavi od detinjstva, a budućnost je pronašao u višegodišnjoj aromatičnoj i lekovitoj biljci koja je veoma otporna na nepovoljne vremenske uslove. Komorač se koristi u farmaceutskoj i kozmetičkoj industriji, ali i za pripremu čajeva.

Prema Sajkovim rečima, ova biljka ne zahteva đubrenje, navodnjavanje ni tretiranje pesticidima. Kada se poseje u proleće, dobro se ukorenjuje i iz godine u godinu daje sve veći prinos, dok joj suša ne predstavlja veliki problem.

Ovogodišnja žetva donela je oko 1.200 kilograma semena.

- Ovo nam je druga godina, a prinos se u odnosu na prvu znatno povećao. Žetveni ostaci ostanu, usitnimo ih malčerom i komorač već počinje sam da raste. Za otprilike mesec dana zatvoriće površinu i čuvaće vlagu, sa čijim nedostatkom svi imamo problem zbog manjka padavina - istakao je Sajko.

Kamilica donosi veću zaradu, ali zahteva više rada

Pored komorača, Sajko na svom poljoprivrednom gazdinstvu, koje se prostire na 550 hektara, uzgaja i kamilicu. Godišnje u proseku proizvede oko tonu cveta, a kompletan proces, od uzgoja do gotovog proizvoda, obavlja u sopstvenom pogonu, u kojem zapošljava dvadesetak ljudi.

Cena kamilice kreće se od devet do 14 evra po kilogramu, u zavisnosti od kvaliteta. Iako je isplativija, njena proizvodnja zahteva više vremena, troškova i ručnog rada.

- Kada se uporede troškovi proizvodnje komorača i kamilice, od setve do pakovanja u kutije, vidi se da je proces kod kamilice dug i skup. Na prvi pogled je isplativija, ali zahteva mnogo više posla. Kod komorača sve obavlja kombajn, nakon čega se seme suši, skladišti i pakuje - objasnio je Josip Piskač, administrativni radnik na gazdinstvu.

Sajko je pojasnio da se za setvu i proizvodnju komorača uglavnom koristi ista mehanizacija kao u klasičnoj ratarskoj proizvodnji. Nakon žetve, seme se suši u sušari sa podnim rešetkama, a potom sledi skladištenje, čišćenje, dorada i pakovanje za tržište.

Proizvodi se izvoze širom sveta

Sajkovi proizvodi stižu do kupaca širom sveta, od Amerike, preko Španije i Nemačke, pa sve do Egipta. Kako tvrdi, celokupna proizvodnja namenjena je izvozu.

- Ništa od naših proizvoda ne ostaje u Hrvatskoj, sve ide u izvoz. Kada smo počinjali sa kamilicom i došli u neke hrvatske kompanije da ponudimo proizvod, ismevali su nas. Govorili su: „Šta ćeš ti, mali poljoprivrednik, porodično gazdinstvo?“ Te kompanije su nam, zapravo, pomogle jer su nam otvorile oči - ispričao je Sajko.

U posao je uključena i njegova porodica. Supruga Martina radi na gazdinstvu, dok i njihov sin Jan učestvuje u procesu proizvodnje, od sušenja i prerade do pripreme čaja.

Porodica se nada da će i deca jednog dana nastaviti porodični posao i tradiciju, a Sajko već planira proširenje proizvodnje. Trenutno radi i na proizvodnji brašna od boba, dok za narednu godinu planira setvu preslice i proširenje pogona.

„Jedan veliki sistem ne može da mi konkuriše“

Sajko smatra da poljoprivrednici ne moraju da se oslanjaju isključivo na tradicionalne kulture, već da treba da pronađu proizvode kojima mogu da dodaju vrednost i plasiraju ih na tržište.

- Poručio bih svima da seljak ima proizvod, svoje oružje koje velike firme i kompanije nemaju. Potrebno je samo malo mašte, da se tom proizvodu doda vrednost i da se izađe na tržište. Jedan veliki sistem ne može da mi konkuriše, jer sam ja i knjigovođa i računovođa, proizvođač i agronom. U takvom sistemu radi dvadeset ljudi, a na malom gazdinstvu sve to radim sam - poručio je Sajko.

Kako navodi, potrebe tržišta za njegovim proizvodima višestruko su veće od količina koje trenutno može da ponudi. Njegov primer pokazuje da uspeh u poljoprivredi ne zavisi samo od obima proizvodnje, već i od izbora kulture, smanjenja troškova i razvoja gotovog proizvoda koji može da pronađe put do kupaca.