Autorski tekst Dalibor Arbutina, direktor JP "Nuklearni objekti Srbije": NUKLEARNI OTPAD: DILEME I MOGUĆNOSTI

Nuklearna energija je predmet kontroverzi koje se tiču izgradnje i upotrebe fisionih reaktora za dobijanje električne energije. Debate o nuklearnoj energiji su imale svoj vrhunac tokom sedamdesetih i osamdesetih, i u nekim zemljama, uključujući i našu, rezultirale i zakonom o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana. Protivnici korišćenja nuklearne energije tvrde da nuklearna energija može da nosi rizike po zdravlje i štetu po životnu sredinu, u procesima eksploatacije uranijuma, njegove obrade i transporta. Korišćenje nuklearnih elektrana i nuklearnog goriva, sem toga, osetljivo je s aspekta bezbednosti objekata i materijala, terorizma i sabotaža, ali, nažalost, i ratnih dejstava. Pitanje nuklearnog otpada takođe se smatra nerešenim.

Foto: Jp Nuklearni objekti Srbije

Protivnici tvrde i da su sami reaktori izuzetno složene mašine, i kao takve podložne otkazima opreme i greškama osoblja, koje mogu da vode do manjih ili većih incidenata, odnosno akcidenata. Zagovornici izgradnje nuklearnih elektrana smatraju da je nuklearna energija održiv izvor energije koja smanjuje emisiju ugljen-dioksida. Zagovornici naglašavaju da je rizik od skladištenja otpada mali i da se može smanjiti korišćenjem najnovije tehnologije u novijim tipovima reaktora. Sem toga, današnje generacije nuklearno energetskih postrojenja se grade prema inoviranim i strožim sigurnosnim zahtevima, a zasnovano na operativnom iskustvu koje danas iznosi 20281 reaktor godina (prema podacima MAAE). Percepcija javnosti o rizicima nuklearnih tehnologija bila je, pre svega, posledica viđenih efekata koje nuklearna energija može da ima po stanovništvo i životnu sredinu (prva vojna primena nuklearne energije 1945. na japanske gradove Hirošimu i Nagasaki, kao i akcidenti na nuklearnim elektranama s globalnim efektima, Černobilj i Fukušima). Iako su nuklearni akcidenti retki događaji, zbog toga što prouzrokuju ozbiljnu štetu, generišu snažan signal o neobičajeno visokom riziku nuklearno-energetskih postrojenja, što doprinosi formiranju njene negativne percepcije.

Međutim, upravo na bazi analize uzroka i toka tih akcidenata, inovirani su sigurnosni zahtevi u delu projektovanja i organizaciono proceduralnim delovima, što je dovelo do rešenja koja se danas smatraju inherentno sigurnim i bezbednim u odnosu na ljudsku grešku. Nuklearna energija danas doživljava svoju renesansu i ponovo se vidi porast broja reaktora u izgradnji, od čega najveći broj u Kini. Dugi niz godina u javnosti je bio prisutan stav da je odgovor na pitanje zašto ne treba graditi nuklearne elektrane u Srbiji praktično očigledan: od posledica velikih akcidenata do nedostatka stručnih kadrova i nemogućnosti zatvaranja finansijske konstrukcije. Međutim, u međuvremenu su se mnoge okolnosti značajno promenile, tako da je logično da je došlo vreme da se prethodni stavovi preispitaju.

Foto: Jp Nuklearni objekti Srbije

Usvajanjem nove Strategije razvoja energetike Republike Srbije do 2040. s projekcijama do 2050, kao i izmenama Zakona o energetici, Republika Srbija je otvorila put za mogućnost da se o perspektivi nuklearne energetike u Srbiji razgovara na racionalan i na činjenicama zasnovan način. Odgovor na pitanje zašto bi Srbija trebalo ili ne bi trebalo da se opredeli za uvođenje nuklearno-energetskog programa u ovom trenutku, zasniva se na činjenicama i rezultatima analiza u nekoliko različitih stručnih polja, odnosno naučnih disciplina, koje bi trebalo imati u vidu istovremeno pri donošenju konačne odluke. Jedan od aspekata koji pri tome treba imati u vidu jeste porast energetske potrošnje, i to ne samo zbog industrijalizacije već, pre svega, zbog tehnološkog razvoja i sve veće potrebe za korišćenjem veštačke inteligencije, koja se smatra glavnim pokretačem ovog porasta, s projektovanim četvorostrukim porastom potreba do 2030. Procenjuje se da će do 2030. potreba za energijom za potrebe centara za skladištenje i obradu podataka, globalno, porasti više nego dvostruko, nešto malo više nego što je celokupna potrošnja Japana danas.
Na primer, samo jedan ChatGPT upit potroši oko 2,9 vat-sata el. energije, u poređenju s 0,3 vat-sata za Gugl pretraživanje.
Republika Srbija se nalazi u prvoj od tri faze uvođenja nuklearnih elektrana u svoj energetski bilans, koji bi mogao da traje dve godine, a u njemu je potrebno akumulirati informacije i znanja potrebna za sprovođenje sledećih faza. Rezultati druge faze, koji se odnose na podizanje infrastrukturnih sistema u funkciji sigurnosti nuklearnih elektrana, ostaju trajno korisni efekti ovog procesa po društvo. Jedno od pitanja koje se otvara u javnosti jeste pitanje rešenja radioaktivnog otpada. Visokoaktivni otpad generisan u NE, koji predstavlja istrošeno gorivo, čini svega tri odsto zapreminski ukupno generisanog otpada, a sadrži čak 95% ukupne generisane aktivnosti. Srednje aktivan otpad predstavlja sedam odsto zapreminskog udela otpada, odnosno četiri odsto generisane aktivnosti, a nisko aktivni otpad čini 90% zapreminski ukupnog otpada sa svega jedan odsto generisane aktivnosti. Treba, takođe, imati u vidu isto tako da iskorišćeno gorivo, koje bi za nas bilo visokoaktivni otpad, za zemlje sa zatvorenim nuklearnim gorivnim ciklusom ono postaje energetska sirovina. Na primer, kada se koristi brzi reaktor u zatvorenom gorivnom ciklusu, jedan kg nuklearnog otpada može da se svede posle višestrukog recikliranja na oko 30 g srednje aktivnog otpada. Imajući u vidu vremenske okvire svih prethodnih faza, kao i danas dostignute rezultate u istraživanju i testiranju metoda za tretman i odlaganje visokoaktivnog otpada, realno je očekivati da će se u međuvremenu razviti i komercijalna tehnička rešenja za konačno rešenje tog pitanja.