NE LOMITE VUČIĆA! SVI DA STANEMO POD JEDAN BARJAK! Srbi u istoriji često radili u korist neprijatelja


IZVOR: Biljana BOJIĆ - 02.02.2023 | 06:15


Ne smemo dozvoliti da ponovimo greške kada smo progonili i ubijali vladare koji su najviše učinili za narod i zemlju, kaže istoričar Srđan Graovac.

Foto: Tanjug/M. MILIVOJEVIĆ
NE LOMITE VUČIĆA! SVI DA STANEMO POD JEDAN BARJAK! Srbi u istoriji često radili u korist neprijatelja

Srpski vladari koji su učinili najviše za narod i zemlju, obezbedili državnost i sačuvali kulturu, najviše su stradali. Priznanja su dobijali posthumno, decenijama pošto je narod spoznavao njihov doprinos. Na to ukazuju njihove teške sudbine - od Karađorđa preko Obrenovića do Zorana Đinđića, koji su bili klevetani, proterivani, ubijani...

Zvuči aktuelno. I državno rukovodstvo i predsednik Srbije Aleksandar Vučić grčevito se bore za očuvanje nacionalnih interesa na Kosovu, ne dozvoljavajući da se uspori ekonomski rast, dosegnut provedenim teškim reformama, dok se nastavlja privlačenje investicija, jačanje vojske, gradnja infrastrukture tempom najjačim u proteklih sedam decenija...

Upravo je episkop bihaćko-petrovački Sergije u prekjučerašnjem otvorenom pismu apelovao da nije kasno da stanemo pod jedan barjak:

Foto: Printscreen

 

 

- Karađorđu smo odsekli glavu, a posle ga veličali u pričama i pesmama. Miloša Obrenovića smo prognali iz Srbije, oteli mu vlast da bismo ga kasnije nazvali Milošem Velikim jer je video ono što mi nismo umeli, jer je znao ono što mi nismo znali. I istoričar Srđan Graovac ukazuje da je Vučić izložen surovim napadima, kao i neki njegovi prethodnici. Za Srpski telegraf izdvojio je najslikovitije, ukazujući da svaka sličnost s današnjim okolnostima (ni)je slučajna (pogledajte okvire).

- Srpska javnost, kao prema pravilu, najsurovija je bila prema najvrednijim državnicima, koji su dali najveći doprinos u stvaranju moderne srpske države. Većina, nažalost, i sad udara na Vučića po pitanju Kosova da bi njega uzdrmala i sebi raskrčila put za dolazak na vlast. Trebalo bi da se, možda i prvi put, uzdignemo i to pitanje tretiramo kao nadstranačko, nacionalno i da se oko njega ujedinimo. Tek će se razumeti važnost Vučićevih poteza.

1. Đorđe Petrović Karađorđe (1762-1817)

Foto: Wikipedia

 

 

Otac moderne Srbije. Započeo je, posle viševekovnog osmanskog ropstva, borbu za oslobođenje srpskog naroda. Ali za života su mu zamerali da je autokrata, da je svu vlast prigrabio u svoje ruke. Karađorđe jeste bio surov i strog, ali pravičan i nadasve lojalan interesima naroda i države koju je želeo da obnovi. Teško da bi iko, a da nije imao takve osobine, mogao da upravlja državom koja nije postojala, vojskom koja nije bila prava armija, već okupljeni seljaci. Njih je trebalo naučiti vojnoj disciplini. Samo čvrstom rukom Karađorđe je od srpskih seljaka mogao da izgradi prave vojnike, koji su mogli da se bore i nose s regularnom turskom vojskom tog vremena. Samo tako mogao je da očuva i jedinstvo jer su mnogi videli šansu tad da se obogate. Drugačijeg načina nije bilo niti je moglo biti, a da bi u takvim okolnostima bio uspešan i efikasan.

2. Miloš Obrenović (1780-1860)

Foto: Wikipedia

 

 

Njegovi rezultati su impresivni. Uspeo 1830. od turskog sultana da izdejstvuje samoupravu za zemlju. Udario je temelj široke autonomije, iz koje će se kasnije roditi i nezavisnost. Ali je i on kritikovan da je prigrabio svu vlast za sebe, te da je za vreme njegove vladavine možda gore nego pod Turcima jer su porezi još veći, a nije u početku bio ukinut ni kuluk. Zanemarivili su činjenicu da je taj kuluk, taj javni rad, pre svega, služio modernizaciji Srbije, gradili se putevi. I zanemarivali su da je od poreza Miloš morao istovremeno i Turcima da plaća danak, pošto Srbija još nije bila nezavisna. A kao vešt diplomata znao je da mnoge stvari pomoću podmićivanja može ostvariti za srpski narod i srpsku zemlju. Taj novac je, između ostalog, i za to koristio.

3. Mihailo Obrenović (1823-1868)

Foto: Wikipedia

 

 

Danas jedan od najvoljenijih vladara, ali za vreme njegovog života nije tako bilo. Isterao je Turke iz srpskih gradova, iselio njihove garnizone. I tako dao veliki doprinos da Srbija stekne nezavisnost od Turske, što će doći kasnije na Berlinskom kongresu. Stvorio je prvi ozbiljnu narodnu armiju, koja je brojala više od 100.000 vojnika i bila pripremana za borbu za oslobađanje srpskog naroda. Radio je na stvaranju saveza s drugim balkanskim narodima da bi stekli nezavisnost. Ali je opozicija, pošto nije imala šta drugo, kritikovala i uspehe, pa su ga nazivali "turskim pandurom" koji nije oslobodio srpske gradove, nego ih je od Turaka dobio na čuvanje kao kakav pandur. To, možda, najbolje govori o odnosu prema srpskim vladarima.

4. Milan Obrenović (1854-1901)

Foto: Wikipedia

 

 

Možda najkritikovaniji vladar. I najomraženiji. I za života i posle, kome je javnost zamerala i da je rasipnik, kockar, izdajnik nacionalnih interesa zato što je napravio tajnu konvenciju s Austrougarskom i približio Beograd Beču i Berlinu. Zanemarivali su, međutim, činjenicu da je napravio zaokret u spoljnoj politici, ne zato što nije voleo Rusiju već zato što je Moskvi tada Bugarska bila ključni igrač na Balkanu. Nije hteo da Srbija ostane bez ijednog saveznika u međunarodnoj geopolitičkoj areni jer bi to za nju bilo pogubno. I dao je nemerljiv doprinos modernizaciji srpske vojske, čiji će vojnici pobeđivati i prvoklasne evropske i svetske armije u vreme Balkanskih i Prvog svetskog rata.

5. Aleksandar Obrenović (1876-1903)

Foto: Wikipedia

 

 

Verovatno najoklevetaniji državnik, izložen strašnim napadima i uvredama. I za života i neposredno posle tragične smrti tokom Majskog prevrata 1903, kad su ubijeni ne samo on i njegova supruga već i tadašnji predsednik Vlade general Dimitrije Cincar Marković i mnogi drugi koji su se zaverenicima našli na putu. A to je vladar zahvaljujući kojem je Manastir Hilandar ostao srpski. Usled viševekovnog osmanskog ropstva i nebrige, manastir je s vremenom postao većinski bugarski, po monaštvu, i u velikim dugovima. Međutim, zahvaljujući Aleksandru vraćeni su dugovi manastira i sačuvao je srpski karakter. Kao poklon od monaha, dobio je jedan od najvrednijih rukopisa - Miroslavljevo jevanđelje.

I Đinđić stradao zbog nerazumevanja

Surovi obračuni s političkim protivnicima nastavljeni su i u novije doba.

Foto: www.profimedia.rs

 

 

- Premijer Zoran Đinđić je 12. marta 2003. ubijen kao žrtva političkih obračuna i nerazumevanja njegove uloge, plana i programa koje je želeo da sprovede. I spoljnih uticaja. Uvek se to preplitalo. Od Karađorđa naovamo. Đinđić je radio na modernizaciji Srbije i razumeo je da je ključno srpsko pitanje - Kosovo. I da to ne možemo gurati pod tepih, već da je neophodno da se to što pre stavi na dnevni red jer će međunarodna zajednica odgađanjem konstatovati posle nekih godina da je to pitanje rešeno. Ne samo zbog teritorijalnog integriteta već što to neretko predstavlja omču oko vrata koju strani centri moći koriste da bi vršili pritisak na našu zemlju. Upravo to je pokušavao da izbegne - zaključuje Graovac.

BONUS VIDEO