MINISTAR ĐORĐE MILIĆEVIĆ ISKRENO O SVOM ŽIVOTU U EMISIJI "INTERVJU": Pio sam tablete za smirenje kada sam saznao da mi ćerka ima dečka!


IZVOR: Tamara BUJIŠIĆ - 08.04.2024 | 20:00


Đorđe Milićević, ministar bez portfelja zadužen sa koordinaciju aktivnosti i mera u oblasti odnosa sa dijasporom bio je gost u emisiji "Intervju" koja se emituje na jutjub kanalu Republika news, svakog ponedeljka u 20 časova.

Foto: Republika.rs
MINISTAR ĐORĐE MILIĆEVIĆ ISKRENO O SVOM ŽIVOTU U EMISIJI "INTERVJU": Pio sam tablete za smirenje kada sam saznao da mi ćerka ima dečka!

Đorđe Milićević, ministar bez portfelja zadužen sa koordinaciju aktivnosti i mera u oblasti odnosa sa dijasporom bio je gost u emisiji "Intervju" koja se emituje na jutjub kanalu Republika news, svakog ponedeljka u 20 časova, gde je otkrio mnoge, do sada nepoznate detalje iz svog života. Nije krio da mu je naslabija tačka u životu devetnaestogodišnja ćerka, zbog koje je, kako nam je rekao, pio i tablete za smirenje.

- Strog sam otac sve dok ćerka nije pored  mene. Moja žena često kaže, da ja pričam jedno, a da kad ona dođe okrenem priču. Ženska deca su, poznato, vezana za očeve i ja se trudim da ispratim sve što želi. Imali smo nedavno jedan razgovor, baš oko nastavka njenog obrazovanja. Zvala me je jedog dana i rekla da moramo ozbiljno da porazgovaramo. Rekla mi je da je donela odluku šta će da upiše. Očekivao sam Filološki fakultet, s obzirom da je nadarena za učenje jezika, ali ne, rekla mi je da želi Političke nauke. Izvadila je celu dokumentaciju, o svemu se raspitala i mene obavestila šta su moje obaveze. Tu nije bilo mesta za raspravu, ona je donela odluku i to je to. Ipak, moram da vam otkrijem, najteže mi je palo kada sam čuo da ima dečka. To je sve normalno, prirodno, ali meni je to nekako teško palo, u tom trenutku su mi, sećam se, davali tablete i merili pritisak...nisam jednostavno mogao to da prihvatim. Sada, nakon određenog vremena, kada je prošlo i prvo upoznavanje i sve, mogu da kažem da je to jedna sasvim normalna stvar, da ćerka nađe dečka, ali, eto, meni je u tom trenutku bilo teško.

* Gotovo pola svog života ste u politici. I na pomen vašeg imena, politika je nekako prva asocijacija. Ko je Đorđe Milićević van političke scene?

- Tačno. Ništo više od pola života sam u politici, ali ja van toga, uvek s ponosom ističem da sam roditelj. Otac jedne divne devojčice Ive, koja je prošle godine postala punoletna i veoma sam ponosan na nju. Pored toga, ja sam suprug. I kada god ističem da su žene jače, snažnije i hrabrije od nas muškaraca, ja uvek polazim od svoje supruge. Ja smatram da sve počinje i kreće od porodice. Porodica je tu kada je najteže, ona je oaza mira i beg od svega što se dešava od nas. Pored toga, ja sam neko ko voli sport i to je za mene, bar dok mi je zdravlje to dozvoljavalo, bila kultura življenja.


* Sport zauzima posebno mesto u vašem životu. Koliko ste danas aktivni s obzirom na zdravstveno stanje?

- Kada bih rekao istinu, verovatno bi lekari koji prate moje zdravlje bili ljuti, ali, evo reći ću, dovoljno sam aktivan, da bih imao to neko svoje zadovoljstvo. Ali, nažalost, ne toliko koliko sam godinama, pre svega što mi se dogodilo. Nije postajao dan u godini da nisam imao trenig i tako je bilo od osme godine, pa sve do trenutka dok je to moje zdravstveno stanje dozvoljavalo. Ja sam, za one koji ne znaju, igrao fucal, to je mali fudbal i to je bilo malo specifično, jer kada sam se pojavljivao ljudi nisu verovali. Tako je bila jedna zanimljiva situacija, kada smo igrali u Raškoj, sećam se, kasnio sam i tu je bio jedan čovek koji me je već po dolasku čudno gledao. Ja sam otišao do svlačioice, presvukao se...Tada sam bio šef poslaničke grupe u parlametnu i kada sam izašao na teren, sudija je bio, sasvim slučajno, momak koji inače radi u skupštini i upitao me ,,Ovo će biti nešto revijalno?" ja sam  mu samo rekao ,,Ne, došao sam tu sa ekipom, imamo utakmicu", on je bio u čudu. Inače, smatram da je za političare dobro da se bave sportom, jer onda naučite da postoje ljudi koji će navijati za vas i oni koji neće, to je sasvim prirodno i normalno.


* Te 2018. ste doživeli tešku saobraćajnu nesreću. Kako sada, nakon što je prošlo određeno vreme,  gledate na taj period?
Ja sam o toj temi, moram da istaknem, uvek govrio sa jednim ciljem. Ako to može nekome da pomogne, ako to može nekome da bude podsticaj da se bori sa nekom teškom zdravstevnom situacijom. To je bilo 2. novembra, 2018. godine i to je datum koji slavim kao svoj drugi rođendan. Tada je u Sava centru bila promocija filma ,,Zaspanka za vojnike". Vraćao sam se sa prijateljem, kasno smo krenuli, jer je promocija trajala do kasno u noć. Najteže što smo popili te večeri bila su dva produžena "espresa" i "red bul". Ja sam u toku povratka zaspao i jedino čega se sećam jeste da sam se probudio i da nisam znao da li je san ili realnost. Nažalost bilo je ovo drugo. Probudio sam se u mraku, pored sebe video druga koji imao motor na nogama, zakovan za kočnice i jedino što sam u tom trenutku pitao jeste gde se nalazimo i šta se dogodilo. On mi je samo rekao da ima jake bolove i da ne može da govori. Ja sam imao samo jednu misao, a to je da moram da izađem i dođem do puta. Vrata na mojoj strani su bila smrskana, pokušao sam da otvorim njegova vrata, nisam uspeo...Na kraju sam nogom razbio prozor iza vozača i došao do puta. Shvatio sam da smo bili u kanalu. Ja sam tada pomislio da sam dobro, jer stojim, ali sve vreme mi je u glavi bio prijatelj koji je dole zarobljen. Krenuo sam da stopiram, kako bih zatražio pomoć...Imao sam odelo, belu košulju i ja zaista u svemu tome nisam gledao u sebe, bilo mi je samo bitno da spasem prijatelja. Sećam se, jedna gospođa je stala, zamolio sam je da pozove Hitnu pomoć, ona je to učinila, naravno. Došla je ubrzo i policija, ja sam pokušavao da objasnim da je moj prijatelj dole u kolima, teško povređen, a on me je upitao da li mi je košulja krvava i tada sam prvi put pogledao u sebe i shvatio da košulja na meni nije bila krvava, vež crvena od količine krvi.


* Da li nakon svega toga što se proživeli možete za sebe da kažete da ste jak čovek?
- Nikada nisam to rekao za sebe. Smatram da ne postoje najjači, najpametniji, najbolji...Zapravo mislim da uvek može bolje, naravno, ako učite i radite na sebi i ukoliko niste sujetni, da pitate za mišljenje i druge, jer ne možete sve znati u životu. Nakon svega toga usledio je težak period oporavka, bolnička soba, krevet...Ja, kao neko ko je ceo svoj život trčao, nisma hodao i brzi hod, kada bi mi neko pomeno, za mene nije bila rekreacija, jednostavno priznavao sam samo trčanje. E, kad neko takav legne u krevet, nepokretan, skoro tri meseca u jednom položaju, bude jako teško. Ponovo sam učio da hodam, jer su mišići atrofirali, i to je nešto što čoveku teško pada. Sećam se, tada je svako moje pitanje bilo postoji li sutra, zapravo, postoji li jutro i da li ću ga dočekati...Nisam mogao da vidim ćerku, jer nije imala 18 godina, nije mogla da uđe u šok sobu, boli su tu sve vreme moj brat i supruga. To mi je, iskreno, jako teško padalo. Tada sam shvatio koliko je značajan svaki dan i svaki tren u našim životima. Iako još nije prošlo, čeka me i osma operacija, ja mogu da kažem da sam iz svega ovoga izvukao samo jedan zaključak: Život ide dalje. A to da li sam jak, to mi nije važno.

Knjiga?

* Nedavno ste u jednom razgovoru spomenuli da ćete možda napisati knjigu o svemu ovome. Da li možemo to očekivati uskoro?
- Nisam bio voljan da pišem, jer ne želim da to neko tumači na pogrešan način. Onda su mi prijatelji koji se bave glumom, neki koji drže ozbiljne izdavačke kuće su me savetovali da napišem dnevnik, po kom bi sutra neko snimio nešto. Ja sam razmišljao nakon toga o tome i ako neko smatra da bi to pomoglo bilo kome, ja bih to učinio, ali ne bih to činio sada, jer, sačekao bih tu osmu operaciju i onda bih nakon toga mogao da napišem nešto, u cilju da nekome pomognem. Ukoliko bi se to realizovalo i ako bi se ta knjiga prodavala, ja bih sav novac od toga usmerio u zdravstvene institucije u kojima sam boravio. 

 

Supruga predosetila nesreću

* Rekli ste da je vaša supruga predosetila nesreću?
- Nas dvoje se jako dobro poznajemo. Ona veoma shvata i razume prirodu mog posla i nikada mi nije rekla da negde ne idem. To veče, sećam se, mi je prvi put rekla da loše izgledam i da možda ne bih trebao da idem na put. To je prva stvar. Drugo, što se kasnije ispostavilo je bilo to, da me je ona u trenutku udesa zvala na telefon. 

 

BONUS VIDEO: