INTERVJU NEDELJE! Marko Đurić otvoreno o ljubavi, politici i blamovima: Kastro mislio da sam predsednik Srbije!


IZVOR: Tanja KOVAČEVIĆ - 22.02.2020 | 06:07


Dolazimo na sastanak sa Fidelom Kastrom. U jednom automobilu tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić, ja kao savetnik sa ostalim iz protokola u drugom vozilu. Nikolićev auto nastavlja put, nas zaustavljaju, mole da prepešačimo deo puta. Parkiramo se, izlazim iz auta, pogledam ispred sebe, vidim bar 50 svetskih medija, kamere, crveni tepih na kojem stoji Kastro. Pomislim da je predsednik Nikolić već stigao i da je prošla ceremonija pozdravljanja. Sa punim rukama dokumenata potrčim preko crvenog tepiha da se pozdravim sa predsednikom Kube. Rukujemo se, a on u momentu pomisli da se pozdravlja sa predsednikom Srbije, e to je moj najveći gaf, priznaje Marko Đurić, direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju.

Foto: Tanjug

Marko Đurić

Sumirajući rezultate političke karijere duge 11 godine, Đurić kaže da svi snimci koji se šeruju po društvenim mrežama u kojim je on glavni akter nisu ništa u odnosu na ovaj blam sa crvenog tepiha i nastavlja priču:

- Utom stiže i Nikolić. Neprijatna situacija. Kažem, protokol je pogrešio, nisu mi rekli da još niste stigli... Nikolić se nasmeje i kaže: "Pa zar i ti, sine Brute?"

Lična karta

Rođen: 25. juna 1983. u Beogradu.
Završio je pravni fakultet
Oprobao se u novinarstvu, uređivao je i vodio omladinski politički tok-šou na Radio Beogradu 202 tokom 2001. i 2002.
Član Srpske napredne stranke od osnivanja 2008.
Posle izbora u maju 2012. postavljen je za savetnika predsednika Srbije za spoljnu politiku
Od maja 2014. obavlja funkciju direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju

* A kako ste doživeli podsmeh zbog aplaudiranja Vučiću?

- Nije mi bilo prijatno. Razmišljao sam o tome nekoliko dana. Znate, taj aplauz je bio deo ozbiljne priče koja je izbrisana sa snimka. Predsednik Vučić je organizator, ja sam realizator ovoga što danas imamo da na deset od deset mesta u Prištini imamo deset poslanika Srpske liste, što je garant da na Kosovu ne može da nam se ponovi ovo što se dešava u Crnoj Gori sa srpskim crkvama i svetinjama. Taj aplauz bio je za sve nas, za deo tima sa kojim radim, jer ne radim ja sve to sam. Pored mene je ekipa ozbiljnih ljudi koji se bore, svakodnevno rade...

Protiv Vučića samo kada je Partizan u pitanju

Ističući da je od Vučića naučio dosta toga, da se sa njim i danas konsultuje, bilo da su u pitanju politička ili pitanja privatne prirode, Đurić kaže da postoji jedna stvar oko koje se nikada neće složiti.

- Vučić je strasni navijač Zvezde. Ja nisam neki navijač, ali mi je mnogo draži Partizan. Gledali smo nekoliko utakmica zajedno, on je zaista temperamentan. Moje emocije su ipak najiskrenije kada igra reprezentacija, te pobede me najviše raduju.

* Zaduženi ste za Kosmet, to jeste najteže državno pitanje. Stekli ste iskustvo, mislite li da ćemo vas uskoro videti na čelu nekog ministarstva?

- Titule i funkcije mi nisu bitne. Važno mi je da dam sve od sebe, da uradim dobre stvari, da se ostvare rezultati na koje će sutra moje ćerke biti ponosne.

Foto: Privatna arhiva

Od malena uživa u hrani

Prebranac na plus 40

Alkohol mu nije omiljen, retko kad pije, ali zato, kako priznaje, hrana jeste.

- Obožavam prebranac. To jelo uvek mogu da jedem, i leti i zimi. Znate, beogradski konobari se šokiraju kada na plus 40 dođem u kafanu i naručim prebranac. Ali meni to ne smeta, naprotiv, uživam u tome, ali i u svim ostalim srpskim specijalitetima. Slatkiše sam gotovo izbacio, ali zato više jedem voće.

* Kada pominjete decu, jeste li vi bili nestašno dete?

- Bio sam fino dete, nisam učestvovao u tučama... Voleo sam praćke. U kraju u kom sam živeo bio je sud, mi deca smo stavljali pasulj u praćku i gađali u stakla.

* To rade fina deca? Jeste li razbili neko staklo?

- Nismo, bio sam fasciniran praćkom, pogotovo kad sam saznao priču o Davidu i Golijatu.

Mršaviji 20 kilograma

Poslednjih godina važna stavka u dnevnoj rutini Đurića je i trčanje.

- Ne trčim da bih bio najbrži, ali, jednostavno, sebi sam postavio cilj da mesečno istrčim 100 kilometara. Otkako sam počeo da se bavim sportom, korist je višestruka. Prvo bio sam na korak do astme, to je sada uz neke zdravije životne navike prošlost, kao što su prošlost i alergije, sa kojima sam mučio muku. Uz sve to, smršao sam 20 kilograma.

* Prvih nekoliko godina života niste proveli u Srbiji?

- Baka po majci je Jevrejka, cela porodica, osim nje, stradala je u Holokaustu. Po očevoj liniji familiju su ubile ustaše na Baniji 1942. Kao mali, zahvaljujući baki, tri i po godine živeo sam u Izraelu. Deca brzo uče strane jezike, te sam hebrejski progovorio za nekoliko meseci.

* I Vučić je nekoliko puta pominjao vaše znanje hebrejskog?

- Govorim hebrejski, ali sa pisanjem i čitanjem ne stojim tako dobro. Vratili smo se u Beograd, krenula je škola, neka druga intesovanja...

* Da se vratimo u školske dane. Da li je tamo bilo praćki, tuča...

- Niti sam ja nekoga tukao niti su mene tukli. Bio sam dosta visok, pa je to delovalo na ostale.

Linč u Prištini

Đurić je hapšen na Kosmetu 26. marta 2018. U tom trenutku u Kosovskoj Mitrovici održavao se okrugli sto, upali su naoružani Albanci koji su predstavnike Srba tukli kundacima, bacali su šok-bombe na njih, a tokom upada povređeno je 30 osoba. Đurića su vezali, bacili na zemlju i vukli do blindiranog transportera, gde su ga udarali, pretili mu da bi ga potom odveli u Prištinu.

- Do zgrade suda vukli su me kroz rulju. U tom trenutku svašta mi je prolazilo kroz glavu. Imao sam osećaj da me vode do trga gde će me linčovati. To je prošlo, ono što je jedino važno da sam posle toga išao i da ću uvek ići na Kosmet - poručuje Đurić.

* Tada se desilo i prvo zaljubljivanje?

- Da, u prvom razredu Osnovne škole "Vladislav Ribnikar" na proslavi sedmog rođendana rekao sam joj da sam zaljubljen, a ona je pocrvenela. Osam godina kasnije, kada smo završili osnovnu, poklonila mi je knjigu ljubavnih pesama. Nažalost, nisam tada shvatio poruku.

* A prvo pravo zaljubljivanje desilo se..

- U gimnaziji. U odeljenju je bilo nas osam dečaka i 30 devojčica. Bio sam blažen među devojčicama. I u četvrtoj godini toliko sam se zaljubio da sam hteo sve da ostavim i da se ženim. Trajala je ta priča dve, dve i po godine.

Foto: Privatna arhiva

U odeljenju je bilo nas osam dečaka i 30 devojčica. Bio sam blažen među devojčicama!

* Ona nije bila ta prava, je l' tako?

- Da. Pravu sam upoznao na Prokop stanici. Uplatio sam letovanje za Tasos, tada nisam znao da će mi to putovanje obeležiti život. Moja buduća supruga je bila vodič puta. Pretpostavio sam da mi neće dati broj telefona, te sam joj tražio mejl. To je bilo malo čudno, ali je dala. Poslao sam joj zajedničku fotografiju, dopisivali smo se i tako je sve počelo.

Vuk draži od Čede

Đurić je odmalena bio zainteresovan za politiku, pratio je vesti, znao je imena svih političara. Iz Krunske, u kojoj je odrastao, a gde je potom bilo sedište DS, put ga je odveo u naprednjake.

- Studentski protesti 1996/97. trajali su 117 dana. Imao sam 13 godina tada i išao sam gotovo svakog dana. Nisam bio fasciniran Čedom Jovanovićem, koji je tada vodio te proteste, Zorana Đinđića nisam upoznao, od svih njih nekako mi je najdraži bio Vuk Drašković.

* Prva stranka u koju ste ušli je SNS?

- Odmah po osnivanju Nikola Selaković i ja uradili smo analizu predloga zakona o Vojvodini, taj materijal smo odneli u SNS. Dok smo u stranci iznosili naš stav da bi se takvim zakonom otvorila vrata za autonomiju, ušao je Vučić. Uzeo je te papire, pogledao. Ubrzo je posle konsultacije sa stranačkim kolegama došao, pohvalio nas i pozvao da budemo sa njim na konferenciji za novinare. Došli smo i tada je sve počelo.

* Ali nije baš išlo glatko, zapravo, zabrljali ste na prvom sastanku?

- Po povratku u Beograd trebalo je da se vidimo. Međutim, dan pre tog susreta moj dobar prijatelj iz Srpske napredne stranke, neću da kažem ko je u pitanju, imao je nesrećnu ljubavnu priču u to vreme. Izašli smo da prošetamo, ali smo tako završili u kafani u Skadarliji. Malo smo pili, pa smo zvali drugove, jednog po jednog, i opet smo pili. Pevali smo ljubavne pesme, srpske patriotske pesme, sve uz lozovu rakiju. Ostali smo bez dinara, sve što smo imali potrošili smo i plus smo ostali do jutra dok se kafana nije zatvorila. Naravno, na sastanak koji je trebalo da imam tog dana nisam ni mogao da odem. Nije to baš dobro prošlo. Bio sam uporan. Danas Andrijana i ja imamo ćerke Jovanu, koja ima četiri, i Milicu, koja ima dve godine. Na njih sam izuzetno ponosan i sve što radim radim kako bi i one imale razloga da se ponose ocem. Bože zdravlja, za nekoliko dana naša porodica biće uvećana za još jednog člana i sa nestpljenjem čekam prinovu.