Potresna ispovest zastavnika zbog kojeg je Vučić plakao: Deca mi vezuju pertle, nikada više neću moći da ih uhvatim za ruku...


IZVOR: Jelena JOKANOVIĆ - 26.03.2019 | 04:53


Deca su mi vezivala pertle, pratila me u radnju da izvade novčanik i plate, palila mi cigaru. Brinuli su o meni kao da su oni odrasli, a imali su samo pet i deset godina. Pomisao da više neću moći da ih uhvatim za ruku, da ih pomilujem po kosi dugo mi je terala suze na oči, ovako za Srpski telegraf priča Slađan Vučković (53), zastavnik prve klase koji je svojim govorom na komemorativnom skupu u Nišu povodom 20. godišnjice bombardovanja rasplakao celu Srbiju, ali i predsednika Aleksandra Vučića.

Foto: youtube.com/Aleksandar Vučić

Aleksandar Vučić

Radio je kao pirotehničar na uklanjanju bombi koje je NATO sejao po Srbiji, a od jedne koja je eksplodirala ostao je bez obe šake.

- Sećam se eksplozije i dima. Kroz maglu vidim da nemam desnu šaku, za levu ne znam… Krv mi se slivala niz lice, ali vidim da kolege trče prema meni. Osećam bol u duši. Do pre mesec dana sam držao decu za ruku, a sada neću moći da ih pomilujem. Kažu da vojnici ne plaču... Posle nekoliko meseci od ranjavanja, kada su mi deca došla u posetu, plakao sam. Plačem i sada u duši - bile su reči koje je zastavnik izgovorio u Nišu.

BAKSUZNI 107

Oštećena mu je desna potkolenica, zbog koje se otežano kreće, stradala mu je leva strana lica, a sluh na levom uhu je potpuno izgubio. Uklonio ih je 106, a 107. je eksplodirala. Bilo je to na Kopaoniku 25. aprila 1999.

Foto: Privatna arhiva

Slađan Vučković sa porodicom

- Takve bombe su napravljene tako da ubijaju sve u prečniku od 15 metara. Preživeo sam pukom slučajnošću jer je bomba bila pored jedne velike stene i najveći deo eksplozije je bio usmeren prema njoj, te je mene zahvatio samo delić. U tim prvim trenucima nisam osećao bol, video sam da nemam desnu šaku, a sa tog mesta krv je šikljala kao iz baštenskog creva. Levu su mi amputirali u bolnici. Rekli su da je sreća što sam živ jer to retko ko preživi - priča Vučković.

Foto: Privatna arhiva

Rat ga je i zatekao na radnom mestu i svoju borbu završio je upravo tamo. Obavljajući dužnost, svoju porodicu nije video mesec dana i pitanje je kad bi da nije bilo te nesreće.

- Bio sam na terenu kada nam je javljeno da se vratimo i da će početi bombardovanje. Svaki dan smo raščišćavali zaostalu municiju, spavali smo gde smo stigli, samo da što više obezbedimo teren, da još neko ne pogine. Pokrivali smo veliki rejon: Aleksinac, Vranje, Surdulicu, skoro sve do granice. Međutim, mi nismo stizali da očistimo koliko su oni sejali bombe. Sa porodicom sam se sreo sasvim slučajno. Bio sam na zadatku u Surdulici, a pošto je moja supruga odatle, došli su kod njenih. Iskoristio sam tih nekoliko sati, koliko je trajala vazdušna opasnost, da se vidimo. Sledeći put smo se sreli u bolnici - priseća se zastavnik.

Foto: Privatna arhiva

SREĆAN ČOVEK

Slike iz bolnice pamtiće ceo život.

- Na VMA je postojalo posebno odeljenje za amputirane. Koliko je samo mladih momaka od po 19, 20 godina ležalo pored... Nekom je falila ruka, nekom noga, drugima i jedno i drugo. To i decu nikad ne smemo oprostiti. Ipak, i pored svega što me zadesilo, srećan sam i bogat čovek. Imam zdravu porodicu, decu, a hvala bogu, sada i unučiće. Oni mi olakšavaju život u svakodnevnim stvarima i drže u životu - zaključuje Vučković, koji je odlikovan ordenom za hrabrost.

Foto: Privatna arhiva

Kasetne bombe još ubijaju

Vučković navodi da se prema poslednjem izveštaju od ovog meseca na našoj teritoriji još uvek nalazi dva i po miliona metara kvadratnih kontaminiranog terena od zaostalih kasetnih bombi. Pre sedam godina dvojica pirotehničara stradala su upravo na taj način, i to baš na Kopaoniku, u blizini mesta gde je Slađan izgubio obe šake. U penziji se priključio Konvenciji o kasetnoj municiji, koja podrazumeva zabranu njihove upotrebe, proizvodnje i skladištenja. Inicirali su je Norveška, Austrija, Srbija, ali na kraju nismo pristupili tome.

Ja mogu da plačem, vi, Slađane, nemojte

Vučić je u obraćanju na komemorativnom skupu u Nišu, ne krijući suze, ovo rekao o Vučkoviću:

- Dragi Slađan, divni čovek, podoficir koji je izgubio obe šake, naleteo je na 107. minu koju su zločinci bacili, ali ima unuke i imaće ih još, akobogda. Hvala vam na junaštvu, na odanosti otadžbini. Nema ništa preče i važnije od otadžbine. Hvala vam beskrajno, klanjam se i beskrajno hvala za svu decu koju ste spasli od zločinačkih mina. I za razliku od vas, ja mogu da plačem. Imam pravo na to, vi nemate, vaši unuci Bogoljub i Anđela bi se ljutili.