ŽIVOTNA ISPOVEST SRPSKOG OLIMPIJCA: Beg iz Splita uz "bum-bum"! Hrvati me prisvajaju! Tražili su mi da PROMENIM VERU!


IZVOR: M. M. - 05.03.2024 | 18:42


Slavni sportista otvorio dušu.

Foto: ST/D. KADIĆ
ŽIVOTNA ISPOVEST SRPSKOG OLIMPIJCA: Beg iz Splita uz "bum-bum"! Hrvati me prisvajaju! Tražili su mi da PROMENIM VERU!

Damir Mikec srpski je reprezentativac u streljaštvu čija specijalnost je gađanje sportskim i vazdušnim pištoljem, a slavni srpski olimpijac dosad je osvajao brojne medalje za našu zemlju.

Rođeni Splićanin u gađanju vazdušnim pištoljem na Evropskom prvenstvu 2015. osvojio je srebrnu medalju, a isti uspeh ostvario je i na Evropskim prvenstvima vazdušnim oružjem 2017. i 2019. godine. U gađanju malokalibarskim pištoljem osvojio je srebro na Evropskom prvenstvu 2017, kao i srebro na Svetskom šampionatu 2018. U karijeri je osvojio više od deset medalja na Svetskom kupu. Učestvovao je četiri puta na Letnjim olimpijskim igrama. U olimpijskom debiju, u Pekingu 2008. u disciplini MK pištolj 50 metara zauzeo je 7. mesto u finalu, dok je u disciplini vazdušni pištolj 10 metara osvojio 13. mesto. Takmičio se i u Londonu 2012. i Rio de Žaneiru 2016. Osvojio je srebrnu medalju za Srbiju na Olimpijskim igrama 2020. u Tokiju, u disciplini vazdušni pištolj, a od njega očekujemo mnogo i na Olimpijskim igrama u Parizu. 

Sada je za Kurir govorio o odrastanju.

- Rođen sam u Splitu, ali to je tada bila Jugoslavija. Pa i Tesla je rođen na tom području, ali u tadašnjoj Austrougarskoj. Šta, recimo, da nas za sto godina osvoje Kinezi, i ja se, recimo, tad rodim? Ispalo bi da sam rođen u Kini! To je bila jedna država, tako je bilo, to ne može da se promeni. Evo, baš pre neki dan naletim na još jedan članak o sebi i ovo malo i komično postaje. Prvo su hteli da me prisvoje Hrvati, jer sam rođen u Splitu, a evo sada hoće i Slovenci - pričao je Damir Mikec i nastavio o porodičnom stablu:

- Meni su baba i deda iz Novog Mesta, i tata je Slovenac. Tata mi je bio pukovnik, a i deda je bio oficir. Njih dvojica su imala čak 17 prekomandi. Tako je tata, igrom slučaja, rođen u Bitolju, gde je živeo godinu-dve, srednju školu je završio u Beogradu, elektrotehničku „Nikola Tesla“. Išli su i u Parmenac, deda je tamo bio komandant, pravio je branu. Išli su na sve strane, a tata je završio vojnu gimnaziju u Zagrebu i posle je dobio službu u Senti. Tu je upoznao majku, koja je isto bila sportistkinja, atletikom se bavila. Mama je bila prvakinja bivše Jugoslavije u bacanju diska. Bila je perspektivna i čak je atletski klub Crvena zvezda tražio da pređe kod njih i to je onda bila njena klackalica - karijera ili porodica.

Nastavak je izuzetno zanimljiv.

- Međutim, zaljubila se u tatu i već je sa 19 godina rodila najstarijeg brata Igora, sada nam je on u Kanadi, godinu i po potom rodio se i srednji Goran. To je bilo sredinom sedamdesetih prošlog veka i oni su imali malih problema sa zdravljem, da li bronhitis ili astma, i postojala je opasnost da to pređe u teži oblik. Zato su im preporučivali morski vazduh i klimu. Baba i deda su prodali vikendicu na Cresu i preselili su se u Kaštel kod Splita i onda je tata pokušao da spoji dobro i korisno, pa je tražio da ide u Split, da svi budu zajedno. To je i dobio i osamdesete se sele u Split. Mnogo im se svidelo tamo, zaista je prelep grad. Tu je i more i ostrva okolo, pa je tata rekao: „To je to, više ne mrdam nigde.“ Imao je čak plan da kupi jedrilicu od 15 metara, da obiđemo sva ta ostrva. I onda su odlučili da imaju još jedno dete za stare dane i tako sam se ja rodio kao jedino planirano dete!

Usledio je beg od rata koji je potresao bivšu državu.

- Devedesetih je počeo rat i mi smo, naravno, morali da odemo. I to smo poslednjim grčkim brodom otišli iz Splita i utočište našli u Herceg Novom. Tamo smo 1990. dočekali novu godinu i Herceg Novi nam je pružio puno toga. Tako sam praktično celo svoje detinjstvo, do 15. godine, bio na moru. Pravo detinjstvo je, u stvari, bilo u Herceg Novom, i pamtim ga po lepim uspomenama. Mama je uvek bila za to da se bavim nekim sportom, da ne sedim kod kuće, da ne džabalebarim. I tako sam počeo da treniram karate. I otac je bio strelac, imao je uvek ta neka vojna takmičenja. Ali majka je uvek bila aktivna, ona je bila ta koja je bila druželjubiva, okupljala je komšije i česta su bila okupljanja kod nas, bez nekog povoda.

Nije bilo lako misliti ni na šta u tim momentim, ali...

- Odselili smo se 1997, i kada sam ponovo došao tamo, posle nekoliko godina, rekli su mi da se oni, otkad smo mi otišli, uopšte više ne viđaju. Majka je bila spona u mnogo čemu, čak je uvidela da imam i talenta za muziku. Svirao sam klavir, završio nižu muzičku školu, ali nisam dalje nastavio. Pored karatea, na koji su išle i moje komšije, preko leta sam čak išao i na plivanje. U karateu mi je pomoglo to što sam radio kate, stanem nasred hale, četiri sudije oko mene, tribine pune i svi gledaju u mene. To je meni bio onako upečatljivo, kako sam ja izdržao tu tremu. To sam kasnije koristio u streljaštvu, gde sam sam na liniji, a iza ekipa i trener. Tu nema mnogo publike i tu si sa sobom i svojom metom. Onda sam ja to izvlačio iz karatea, ako si ono izdržao, moraš i ovo. Karate mi je zaista pružio mnogo, i prijatelja, išli smo i na pripreme u Ivanjicu, Kolašin...

U Splitu Damir više nema nikoga.

- Ali sećam se ja u Splitu i rata, aviona koji nadleću glavu i brodova koji su pucali sa mora na grad, kad se čulo ono bum-bum-bum. Čim se čuju sirene, gasilo se svetlo i išlo pod sto. To mi je onako bilo najružnije iz mog odrastanja. Kao klinac sam voleo skejtbord. Imali smo u Splitu stepenice sa nagibom da mogu da idu kolica, da kažemo 45 stepeni, bile su velike, široke kao dva veća stola, ali i male. Spuštali smo se tako na tih četiri-pet kaskada. Sećam se i padova, roditelja koji su se protivili tome. Nervirali smo i komšiju i onda nas je on polivao lavorom vode, pa smo bili skroz mokri. Ali bilo je to lepo detinjstvo, a bogami, bio sam dobar i u skejtbordu.

Oženjen je strelkinjom iz Salvadora Melisom i otkrio je jedan izuzetno zanimljiv detalj.

- I tu je bila specifična situacija, jer je ona katolkinja. Ipak, dobili smo dozvolu Srpske pravoslavne crkve, ali samo pod uslovom da ona mene ne nagovara da se preobratim u katoličku veru, a deca da sama biraju šta će biti kada odrastu. Ali venčanje je trebalo da bude i u Salvadoru. Njen san je bio da se uda u jednoj beloj crkvi, zaista prelepoj. Ali tamo nije moglo nikako. Od mene su tražili da promenim veru, na šta, naravno, nisam pristao. Tražili su i da prođem sve te njihove pričeste, maltene je trebalo da učim i studiram to, kao da sam upisao teološki fakultet. Naravno da smo od toga odustali i na predlog jednog njihovog sveštenika, koji nam je rekao da je Bog jedan i da smo se već venčali u crkvi, iznajmili smo za produženi vikend predivnu kuću na moru, sa bazenom, velikim dvorištem i letnjikovcem tik na plaži. I tu je bila ceremonija, uz zalazak sunca. Tu su bili njena porodica i prijatelji, a posle smo išli na medeni mesec na krstarenje Karibima, pošto je to tu. Bio je veoma povoljan aranžman i pamtićemo to ceo život - zaključio je Damir Mikec.

BONUS VIDEO