Bebe u OVOM uzrastu počinju da reaguju na svoje ime, ukoliko se to ne desi, potrebno je da obratite pažnju na JEDNU stvar!


IZVOR: Republika - 17.06.2021 | 09:25


Tek rođenim bebama ne treba puno vremena da počnu da reaguju na svet oko sebe. One će okrenuti glavu prema glasu majke ili oca gotovo od samog početka i ubrzo će početi da se smeše nasmejanim licima koja ih gledaju.

Foto: pixabay.com

Foto: Ilustracija

Mnogi roditelji pomisle kako njihova beba reaguje na svoje ime sa četiri meseca, ali to verovatno nije tako. Veće su šanse da obraća pažnju na glasove, na poznato i utešno prisustvo ljudi koji su sa njom od rođenja. I to je zaista dobro, jer pokazuje da je detetov sluh dobar, da ima odličnu kontrolu mišića i stvara privrženost sa bliskim ljudima.

Bebe svoje ime počinju prepoznavati i reagovati na njega u uzrastu između pet i devet meseci. To je ključna prekretnica i rani pokazatelj pravilnog razvoja, period kada polako počinje da shvataju da ste vi i ona dva odvojena bića.

Nežan ton glasa, mio izraz lica i izbegavanje upotrebe nadimaka pomoći će vašoj bebi da poveže svoje ime sa sobom, ali i sa ljubavlju i sigurnošću koja zrači iz vas. Razgovarajte s njom i zovite je imenom kroz svakodnevne aktivnosti kao što su menjanje pelena, hranjenje i igranje.

Šta ako beba ne reaguje na svoje ime?

Ukoliko vaše dete do devetog meseca starosti ne počne da reaguje na svoje ime, obratite pažnju na koji način komunicira i svakako o tome porazgovarajte sa svojim pedijatrom.

Jednostavan test reakcije na ime sprovodi obučeni stručnjak i to je efikasan način za prepoznavanje i lečenje mogućih razvojnih poremećaja.

- Iz govorne i jezične perspektive, problemi s prepoznavanjem imena mogu biti znak receptivnih jezičnih problema, kao i kašnjenje u veštinama socijalne komunikacije - objasnila je dr Caitlin Raaz, docentkinja za audiologiju i govorne jezične naukei na Univerzitetu Northern Colorado u SAD-u.

- Većina modela rane intervencije usmerena je na roditelje, odnosno porodicu. To znači da terapeut prvenstveno radi sa roditeljima, pružajući im obuku i podršku kako bi mogli delovati kao dečiji terapeuti. Takav model može biti izuzetno efikasan jer su roditelji detetu prvi i najvažniji učitelji - zaključuje ona.