POTRESNA PRIČA O OLIVERU TARIČIĆU (22), HEROJU RATA NA KOSOVU: Švaba dao život na Košarama

U petak 14. maja 1999, kao i obično, bila sam na poslu u bolnici. Oko 11.30 zazvonio je telefon. Glas moje zemljakinje Marije, koja u Nemačkoj radi s mužem Vojislavom Blagojevićem, odmah sam prepoznala. Dugo je okolišala, a onda je smogla snagu i rekla mi: "Katarino, nemaš više sina." Pala sam na pod, a osvestila sam se u bolničkoj postelji. U venama su mi bile igle za infuziju, a pored mene zabrinute medicinske sestre. Tad sam i saznala da mi je dete već nekoliko dana mrtvo. Oliver mi je poginuo u utorak 11. maja na Košarama.

Foto: Privatna arhiva

 

PLAKAO ZBOG SRPSKOG

Ovako se Katarina Taričić seća kobnog dana od pre 25 godina, kada su joj javili da joj je poginuo sin Oliver, među ratnim drugovima poznat kao Švaba. Ovaj mladić, koji je imao samo 22 godine kad je položio život za otadžbinu, došao je da je brani dok su njegovi vršnjaci bežali u inostranstvo da ne bi bili mobilisani. Iako je ceo život proveo u Visbadenu u Nemačkoj, u njegovom srcu bila je Srbija.

- Oliver je bio nemački vojni obveznik, ali je vešto izbegavao da obuče uniformu Bundesvera. Umesto toga, u junu 1998. dobrovoljno se prijavio u Vojsku Jugoslavije. U Visbadenu je završio srednju školu, a srpski je jedva znao, zbog toga je i dobio nadimak Švaba. Vojsku je služio u sklopu junačke 125. motorizovane brigade - objavljeno je na Fejsbuk stranici Heroji s Košara.

Foto: Privatna arhiva

 

Majka Katarina kaže da se već sutradan javio telefonom, sav u suzama.

- Na nemačkom mi je rekao: "Mnogo mi je teško, majko." Pomislila sam da mu teško pada služenje vojske, ali je razlog bio drugi. "Ne znam srpski, majko, pa drugove i starešine ništa ne razumem." Utešila sam ga i rekla da je on bistro dete i da će jezik brzo da savlada - priseća se majka.

Foto: Privatna arhiva

 

U septembru je došla u rodno Miloševo kod Negotina, uzela je godišnji odmor da poseti sina. Zamolila je komšiju da je odveze u Valjevo, gde je u prvi mah raspoređen, ali su joj rekli da je Oliver već prebačen na Kosovu.
- Tad sam shvatila zašto se tako dugo ne javlja. Htela sam da ga vidim po svaku cenu, pa sam u Negotinu iznajmila taksi. Već u sedam ujutro bila sam na ugovorenom mestu u Peći, a Oliver iz sela Junik, gde je bila njegova jedinica, došao je oko devet. Nisam ni sanjala da ga vidim poslednji put... - kaže Katarina.

"BOŽE, ČUVAJ GA"

Ubrzo se vratila u Nemačku, a tek kasnije saznala zašto sin više ne može ni pisma da dobije: bio je tamo gde je najstrašnije, pored karaule Košare. Čuli su se telefonom pred kraj zime, kada je poručio da se u petak 12. marta nađu u Miloševu, kad je planirao odsustvo.

Foto: Privatna arhiva

 

- Stigle smo zajedno da nekoliko dana budemo s njim, ali smo mu se uzalud nadale, nije došao. Majka je uzalud pokušavala da ga dobije telefonom. Onda je počelo i bombardovanje NATO, sa Košara su stizale najcrnje vesti. U Nemačku smo se vratile 28. marta, četvrtog dana bombardovanja. Provodile smo noći bez sna. Suznih očiju molile smo se: "Bože, čuvaj nam ga" - kaže Oliverova sestra Žaklina.
Hrabri mladić velikog srca poginuo je 11. maja.

- Prilikom izvršavanja borbenih zadataka, dana 11. 5. 1999. u rejonu TT-1568 Stani Batušić, došlo je do smrti vojnika Olivera Taričića. Imenovani je zadobio smrtonosne rane pri napadu NATO avijacije na jedinicu, gde je preminuo na licu mesta. Za komandanta, pukovnik Dragan Živanović - pisalo je u kratkom izveštaju za taj kobni dan.

Foto: Privatna arhiva

 

Hteo devojku iz Miloševa

Oliver mi je govorio da će posle završene vojske u Nemačkoj da izuči za tehničkog crtača ili trgovca, pa će da se zaposli ("Da tebi, majko više ne budem na teretu") i oženi se devojkom iz Miloševa... Imao je velike planove, sudbina nije dala da ih i ostvari, kaže očajna majka Katarina.

Videla sam ga na TV i rekla: "Oliver je mrtav!"

Katarina kaže da je u Nemačkoj stalno gledala našu televiziju:
- Jednom sam čak, gotovo da sam u to sigurna, pored karaule Košare u grupi prepoznala mog Olivera. Onako, pod punom ratnom opremom, ležao je na nekoj livadi. Moja ćerka Žaklina je triput na televiziji to videla. A možda se i njoj, baš kao i meni, samo pričinilo. Svejedno, ta mi se slika s televizije nije micala ispred očiju, pa sam pozvala rođake ovde u rodnom kraju i kazala im: "Oliver je mrtav!" Rekli su mi da tako nešto ne pričam, a ja sam odgovorila da me nešto tera da tako govorim. To je bilo 5. maja.

Krenuo da beži, pa se vratio

Na sahranu 26. maja došlo je gotovo hiljadu ljudi, lelek se prolamao do neba, neutešan je bio i Oliverov otac Čedomir, sav u crnini, a majka se od bola onesvestila.

- Bila sam uporna da moje dete poslednji put vidim i to mi je udovoljeno. Otvorili su limeni sanduk... Imao je više rana, a smrtonosna je bila ona iza vrata - kaže Katarina.
Oliverov ratni drug Zlatko ispričao je majci da mu je sina upoznao uoči pogibije.
- Jedinica u kojoj je bio Zlatko došla je u ispomoć onoj u kojoj se nalazio moj Oliver. Zbog hladnoće moj sin ga je te noći primio u šator. Iako je Oliver loše govorio srpski, razumeli su se i dugo razgovarali - o svemu i svačemu. Moj sin je s njim podelio i skromnu večeru: hleb i paštetu. Sutradan pre podne na nebu iznad karaule Košare zabrujali su NATO avioni. Prva bomba je tresnula u 11.15 na oko 15 metara od vojnika. Zlatko je doviknuo Oliveru: "Beži, zemljače, ovi će da nas pobiju!" Sin je počeo da beži, ali se neočekivano vratio na isto mesto. I tad je opet tresnulo. Pregršt kasetnih bombi. Zajedno sa mojim Oliverom poginuo je i vojnik iz sela Gornjana kod Bora i Petrić iz Negotina. Zlatko se spasao tako što je zalegao iza stabla bukve.

Pukovnik Đurković: Bio je junak nad junacima

Pukovnik Ljubinko Đurković, komandant Drugog bataljona 125. motorizovane brigade, za Srpski telegraf kaže da je Taričić bio junak nad junacima.
- Meni nije bilo neobično što je momak došao iz Nemačke da obuče uniformu, bilo je još takvih slučajeva. On je tražio da dođe baš na Kosovo, u Peć, gde sam mu bio komandant. Zašto baš Kosovo? Naši ljudi u dijaspori imaju emotivni odnos prema otadžbini jer u zapadnom svetu sagledavaju svu surovost života u tuđini - objašnjava Đurković i dodaje:
- Upoznao sam njegove roditelje i sestru, kao i zeta, svi o njemu govore s ponosom. Viđamo se svake godine 23. septembra, kad je dan naše jedinice.

BONUS VIDEO