MONSTUROZNI ZLOČIN U ŠKOLI NA VRAČARU KOJI JE ZAPREPASTIO SRBIJU I SVET! Šta znamo do sada, a šta je ostalo nejasno!

Kako je zvanično saopšteno na vanrednoj pres konferenciji u Vladi Srbije, on je masakr planirao mesec dana, imao je spisak dece za likvidaciju, a posle zločina sam je pozvao policiju i prijavio da je počinio masakr.

Ono što se za sada zna jeste da je Kosta Kecmanović zločin počinio jednim od dva očeva pištolja (oba je poneo), da je sam napravio četiri molotovljeva koktela, sve spakovao u ranac i u sredu ujutro oko 8.40 krenuo u krvavi pir.

Upao je na glavna vrata škole i gotovo bez upozorenja ubio radnika obezbeđenja Dragana Vlahovića i još tri devojčice koje su su sticajem okolnosti našle u hodniku - jedna je bila dežurna toga dana.

Potom je uleteo, u kako je rekao, najbližu učionicu, ali reklo bi se da nije baš tako, jer se u njoj nalazilo njegovo VII2. U toku je bio čas istorije, nastavnica mu je par dana ranije, kako se priča, dala jedinicu, mada je prethodnih godina ostvarivao zapaže rezultate na takmičenjima iz ovog predmeta. Kad ga je nastavnica videla besnog, mrtvog pogleda i unezverenog, goloruka je krenula na pištolj u njegovim rukama, ali je ubrzo bila pogođena. Neka deca su u razredu bila pogođena, neka su bežala, u školi je nastala panika...

Predao se bez otpora

Foto: Privatna arhiva

 

Kako je policija navela, prvi poziv je uputila zamenica direktorke O.Š. Vladislav Ribnikar i dok je policija bila nadomak dvorišta, da je počinio zločin, javio im je i sam Kosta Kecmanović. 

Mirno se predao, položio oružje, nije se opirao već je mirno policiji, pre nego što su ga bilo šta pitali saopštio:

- Ubio sam, jer sam psihopata.

Javnost, policajci, struka ostali su zapanjeni kad se saznalo da je Kosta Kecmanović do tada bio dete za primer, sjajan đak, uspešan u mnogim vanškolskim aktivnostima, dete uspešnih i bogatih roditelja (otac poznati radiolog, majka profesor na fakultetu) i svi su se pitali šta se desilo i šta je to navelo, jedno dobro i primereno dete, da počini zločin koji je, u njegovim godinama, nezabeležen u svetu.

Još više su svi ostali zapanjeni kako Kosta nije pokazao trunku kajanja za ono što je uradio, čak mu je, kako je rekao, žao što nije pobio svih 15 osoba sa spiska koje je sačinio pre zločina.

"Kosta, Kecmanu, čekamo te"

Foto: printscreen

 

Takođe, ono što se je sad tek isplivalo, a dugo se u školi znalo jeste da je Kosta bio žrtva vršnjačkog nasilja, da se loše uklapao u društvo, da su ga neka deca šikanirala, maltretirala, zvala pogrdnim imenima... Zbog toga je navodno bio prebačen u drugo odeljenje i u drugu smenu... Neki tvrde da je ovo istina, drugi da nije, ali činjenica je da na šetalištu u jednom delu Vračara već duže stoji sprejom ispisano:

"Kosta, Kecmanu, čekamo te"!

I sam Kosta je na salušanju tvrdio da je bio izopšten iz društva, često nipodaštavan i da spisak od 15 imena, na kome je jedno bilo precrtano (navodno se zbližio sa tim detetom), nije nastao slučajno.

Zločin bez kazne i stotine uništenih života

 

Epilog svega što je Kosta uradio jeste devetoro mrtvih, od kojih je osmoro dece, i šestoro ranjenih, od kojih je petoro njegovih drugara i drugarica i više stotina uništenih života. Kosta nije uništio život samo ubijenih i povređenih i svih ljudi koji su ih voleli, već je uništio i svoj, a može se reći da je po školskom uspehu bio perspektivan, i svoje porodice i svih ljudi koji ga vole.

Ostalo je samo nejasno kako niko iz Kostine okoline nije primetio da on ima ozbiljne probleme sa kojima ne može da se izbori, neke simptome, najblaže rečeno, neuobičajenog ponašanja... Ili kako ga bar niko nije pitao "Kako si?", a očigledno je bio mnogo loše. Takvom Kosti je neko gurnuo i pištolj u ruke, a da mu nije objasnio da on nije igračka i toliko ga precenio verujući da on to sam zna.

Foto: Privatna arhiva, republika

 

Kosta je bio okružen intelektualcima, živeo u kući sa intelektualcima, dakle sa ljudima koji znaju, pohađao je jednu od tri najjače škole u državi, pohađao vannastavne aktivnosti koje ne može baš svaki roditelj svom detetu da plati, reklo bi se, imao je idealan život. Ali, Kosta je vapio za nečim drugim - pažnjom, poštovanjem i svim onim što se novcem ne može kupiti, a to je svima promaklo.

To je glavom platilo osmoro nedužne, voljene i dobre dece i jedan čovek koji je svu decu obožovao, a takav ne može da bude loš. Za preostalih sedmoro se molimo i nadamo da će preživeti.

Kosta je sada na psihijatriji, neće odgovarati za zločin koji je počinio zbog svojih godina, uskoro će i sahrane ubijenih, a nama velikima preostaje da dobro razmislimo, posvetimo se svojoj deci, obratimo na njih pažnju, pitamo ih šta ih muči, naučimo da poštuju one pored sebe ma kako se od njih razlikovali, kako se ovako nešto nikad i nigde više ne bi ponovilo. Jer nisu deca kriva, krivi smo mi.

Bonus video: