KUKE NA ZIDOVIMA, NAJLON, SEKIRE: Svedok saradnik otkrio sve detalje Belivukovog klanja u Ritopeku!

Foto: MUP Srbije, ST/Dragan Kadić, Tanjug/Rade Prelić

Kako je otkriveno, za pripremu cele procedure bilo im je potrebno oko sat i po vremena, a koliko su sve osmislili do detalja pokazuje i činjenica da tela najmanje pet osoba nisu ponađena, najverovatnije nikad i neće biti, a fotografije koje su prikazane u javnosti svedoče morbidnosti zločina - slike iskasapljnih žrtava koje su razmenjivali kao od šalje, opisi zločina putem poruka, ali i svedočenja svedoka-saradnika i porodice ubijenih.

Svedok-saradnik, koji je i sam član Belivukovog klana i učesnik u najmanje četiri ubistva, otkrio je kako su se pripremali za mučenja, kasapljenja, ubijanja, a na kraju i uklanjanja tragova.

Pripadnici klana Velje Nevolje pazili su da njihova DNK ne ostane na žrvama, ali i da žrtvina DNK ne bude na njihovim stvarima. Koliko su o tome vodili računa pokazuje činjenica da su imali čoveka koji je zadužen za nabavku opreme za kasapljenje - najlon, kanape, lepljive trake, crne kese za smeće, sekire, motke, radna odela, jakne i gumene čizme. Bez svih ovih stvari u "klanicu" u kući u Ritopeku nije se ulazilo.

Jedna ekipa je bila zadužena za mamljenje žrtve i dovoženje do kuće strave u Ritopeku, dok se druga, u kojoj su bili Belivuk i Miljković, pripremala za ubistvo.

Kako je navedeno u optužnici protiv klana Belivuk-Miljković, u sobu za mučenja, ubistva i kasapljenje sa žrtvom bi se ulazilo tek kada se izvrše sve potrebne pripreme - zidovi i podovi su se oblagali najlonon koji su kačili na kuke ugrađene na zidovima prostorije. 

Foto: MUP

Oprema za klanje

Pre ulaska u "klanicu" skinuli bi svoju garderobu u kući i obukli radna odela. Na nogama s imali gumene čizme, na rukama prvo hiruške rukavice, a preko njih obično i molerske. 

Svu opremu bi, sem gumenih čizama koje su prali, posle zločina spaljivali. Grešku su napravili jedino prilikom ubistva Zdravka Radojevića - pre ubistva i odsecanja glave na zidove nisu postavili zaštitu. 

Ovi zločinci su kasapljenje tela isplanirali do najsitnijeg detalja. Tačno se znalo koji deo tela se prvo seče i na koji način. Koliko su tome pridavali značaj i koliko su uživali u tome govori i podatak da su u klanu imali člana koji je po obrazovanju mesar - Vojislava Đorđevića. 

Kada je reč o komadanju tela Zdravka Radojevića, kako se navodi u optužnici, učestvovali su Veljko Belivuk, svedok-saradnik Bojan Hrvatin i Miloš Budimir.

Foto: MUP Srbije, ST/Dragan Kadić, Tanjug/Rade Prelić

Džakovi za unakažena tela

Kako bi tela žrtava mogli da samelju u mašini za mlevenje mesa, morali su prvo da ih iseckaju. Tela su držali u koritama, što se moglo videti na fotografijama koje su u javnosti objavljene. 

Način na koji je svedok-saradnik Bojan Hrvatin opisivao proces ubistva i rešavanja tela izuzetno je stravičan. Kako je izneo u svedočenju, vodili su makar računa da masakriranje uvek bude nakon ubistva, da žrtva ne bi "trpela te bolove".

Dešavalo im se da im mlevenje tela "zakoči", u tim situacijama "procedura" je mogla da traje duže. Ali ako mi sve uradili po "protokolu" "išlo je brzo", rekao je Hrvatin.

- Posle toga se pune džakovi. Koske.. Skupljaju se rukama - objasnio je svedok-saradnik.

Belivuk čistio tragove

- Posao uklanjanja tečnosti i krvi bio je lično Belivukov zadatak, rekao je Hrvatin. Insistirao je da to radi lično jer je vodio računa da sve bude uništeno, da nikakav trag ne ostane. Očigledno je znao šta radi i taj zadatak nije hteo, ili smeo, da prepusti nikome.

- Uglavnom se izbegavalo da se pali u kući zato što je vatra, mrak, vidi se, a i postojalo je bolje mesto. Lično je palio Velja, ali i Boske. Pakovano je u džakove, prvo u jedan, pa u drugi da se ne bi kontaminirao auto ili usput nešto da ne ispadne - naveo je Hrvatin u Tužilaštvu, prenosi Blic.

Tela bacali u Dunav

Samlevene delove tela žrtava bacali su u Dunav i za to su imali jasan i precizan pravilnik - sve delove žrtava bi pakovali u džakove, pa i po nekoliko njih u jedan, odvozili su ih kilometar, kilometar i po, ponekad i dalje, iz Ripnja do Dunava. Onaj ko baca tela treba da uđe u vodu pa oblači ribarsko odelo, veže se konopcem oko struka a drugi kraj je držao pripadnik klana na obali.

- Taj u vodi ide što dublje sa džakom. Kada vidi da više ne može, skalpelom iseče dno džaka i što dalje od sebe istrese sadržaj u vodu - opisao je svedok-saradnik.