NEODOLJIVA IGRA KOJA PODSTIČE MAŠTU: Evo kako još TANGO možete da doživite

Dok se na svetskom prvenstvu u fudbalu igrala utakmica Argentina–Egipat, ljubitelji književnosti uživali su u knjižari Delfi SKC u priči o knjizi "Milonga strasnih senki: I to je tango", koja nam otkriva da tango nije samo muzika i nije samo ples, već i pogled na svet – složen, protivrečan i neodoljivo zavodljiv.

O knjizi u kojoj kroz 24 priče najboljih hispanoameričkih književnika i književnica, među kojima su i Horhe Luis Borhes, Hulio Kortasar i Luisa Valensuela, otkrivamo da je tango mnogo više od „tužne misli koja se pleše“, govorili su njeni priređivači, naši vrsni hispanisti Ksenija Bilbija i Branko Anđić.

Na samom početku, Ksenija i Branko su nam objasnili zašto je knjiga o tangu važna za Beograd i našu zemlju uopšte.

- Knjiga je ovde zahvaljujući, pre svega, urednici Lagune Mini Kebin, koja je saslušala Branka i mene kada smo došli sa prvom idejom o buntovnicama, a onda i sa drugom idejom o tangu, ali ne samo onom koji je u muzici, nego o tangu koji je senzibilitet, koji može da se prenese iz oblasti Rio de la Plata na ušće Save u Dunav. Rio de la Plata je  srebrnkasta reka, a kad malo bolje razmislite, kada je zalazak sunca savršen, i naši Sava i Dunav dobijaju tu neku srebrnkastu patinu. Tako da na izvestan način možemo da kažemo da smo pobedili geografiju i ovom knjigom povezali Buenos Ajres i Beograd - rekla je Ksenija, na šta se Branko nadovezao:

Foto: Republika.rs

- Bio sam veoma iznenađen kada sam se pre sedam-osam godina vratio u Beograd, posle dugog izbivanja upravo u Argentini. Nisam imao pojma da je Beograd u međuvremenu postao veliki međunarodni centar tanga i da ljudi, ne samo iz bivše Jugoslavije, nego i iz šireg regiona, igraju tango. Tvrdili su mi da svako veče može da se igra tango u drugoj milongi, odnosno salonu za igranje tanga, jer ih ima 10-15. Mene je to zgranulo, ali kad sam bolje razmislio, i Beograd i Buenos Ajres, uprkos svim razlikama, dva su nadrealistička grada, a u nadrealistčkim gradovima uspevaju alternativne kulture. A tango je, osim muzike i igračkih veština, ta neka alternativna kultura, u kojoj ljudi uđu u salon za igru, zatvore vrata za sobom i mogu da budu nešto drugo. Jer, tu se poštuju neka druga pravila, neki drugi bonton i svako može da bude svoj majstor – svako može sebe da izmisli u tom tango salonu. Neki malo pesimističniji ljudi tvrde da je tango jedna vrsta eskapizma od svakodnevnog života, ali ja bih rekao da je tango jedna vrlo lepa dopuna svakodnevnom životu, koja čoveku podstiče maštu, što nije mala stvar.

Koncept zbirke priča "Milonga strasnih senki: I to je tango" veoma je zanimljiv, jer su Ksenija i Branko pred svaku priču napisali uvod u vidu pojma povezanog sa tango kulturom, koji se zatim ilustruje pričom.

- Ksenija i ja smo u stalnom kontaktu, razmenjujemo ideje, ali vrlo često se ne slažemo, što je vrlo dobro, jer nema ničeg goreg nego kad svi misle isto. To postane dosadno, neprovereno, nekritično i nikad ne znate koliko nešto zapravo vredi. Kada nas dvoje međusobno preispitujemo neke naše sudove i književne pasije, to je dobro, jer onda na filteru ostane ono oko čega oboje možemo da se složimo. Sem toga beskrajno nam je zabavno, jer nema ničeg goreg od dosadne knjige. Videli smo da je tango jedna živa stvar. Najveći autori tanga, tekstopisci, muzičari, danas su ušli u jezik. Sâm tango se služi jednim vrlo specifičnim žargonom Buenos Ajresa i delimično Montevidea, koji se zove lunfardo. To je mešavina šatrovačkog, italijanskog, španskog i zatvorskog jezika. To je isto jedna stvar koja je deo svakodnevnog života. Tango nikad nije nešto izdvojeno od svakodnevice. Bio je veliki izazov da se ta životna dimenzija tanga prenese, kao i njegova maštovitost, jer tango je veoma maštovit, to je uvek neka vrsta uživanja u tužnim osećanjima, neka vrsta zadovoljstva poraženih i s tim se ljudi lako identifikuju svuda u svetu. I onda se tango uvuče pod kožu - istakao je Branko Anđić.

Tango je prvo bio neka vrsta zabave siromašnih doseljenika, na prelazu iz 19. u 20. vek, kada je grad postajao centar dobrobiti i napretka i to ga je učinilo ljudskim, rekla je Ksenija Bilbija.

- Tango je ljudskost, prkos, emigracija, poraz, nostalgija. To su sve ljudska osećanja. Ali volela bih da kažem i zašto mislim da je priča savršena kao književni oblik za tango. Tango se odigrava u jednom trenutku, svodi se na gest, na pogled, na zagrljaj. Cela priča između dva igrača tanga odvija se kroz razgovor tela, a tako nešto se najbolje odslikava u formi pripovetke. Postoje romani o tangu, ali stvarno ne smatram da je to dobra forma za hvatanje senzibiliteta koji postoji u trenutku igre. Pisci u pričama istinski pokušavaju da uhvate taj trenutak promene života. Zato ljudi idu na milonge, da bi promenili nešto u svom životu. Uči nas tome da ništa nije konačno, da sve može da se promeni i da postoji taj trenutak transcendentalnosti zbog koga vredi živeti.