OD FAŠISTE DO ANTIFAŠISTE I PRIJATELJA SRBA: Promovisan roman koji će mnogi hteti ODMAH da pročitaju

Promocija knjige „Argentinski roman“ Draga Pilsela održana je u utorak 26. maja 2026. u knjižari Delfi SKC koja je bila mala da primi sve zainteresovane čitaoce.

O ovoj neverovatnoj autobiografskoj priči govorili su, pored autora, i novinarka i religiološkinja Jelena Jorgačević Kisić i novinar i pisac Rade Radovanović.

"Argentinski roman“ je autobiografsko delo koje se čita sa lakoćom, poput najuzbudljivijeg romana.

Odrastajući u porodici koja je bila duboko prožeta ustaškom ideologijom, Pilsel je od najranijeg detinjstva bio podučavan da je svet strogo podeljen na „nas“ i „njih“. Ovo je potresna priča o tome šta se događa kada čovek donese odluku da napusti takav svet, ali i o tome kolika je cena takve slobode.

Drago Pilsel je rođen u Argentini, u porodici koja je bila sve samo ne obična. Jedan deda mu je bio saradnik Gestapa, drugi ustaša, dok mu je otac bio lični telohranitelj Ante Pavelića. Okružen mitovima o „slavnoj NDH“ i „blajburškoj tragediji“, Pilsel je stasavao u okruženju gde su identitet i lojalnost bili apsolutno neupitni. On kreće u nimalo lak put kroz promene, gubitke, teologiju do antifašizma.

Drago Pilsel je istakao posebno zadovoljstvo što je njegova knjiga izašla u srpskom, Laguninom izdanju.

Foto: Laguna

- Činjenica da knjiga izlazi dok se trudim da završim fakultetske obaveze za mene je potvrda da je tu prisutan Duh Sveti, na način koji mi je omogućio da se približim vama i publici koja će sutra uzeti knjigu u ruke. Od ’Oluje’ pa naovamo, sve sam više shvatao da su Srbi, koji su nekada za mene bili inkarnacija najvećeg zla, zapravo bili samo ljudi. To što doktoriram na temi koja pokušava da približi Srbe i Hrvate, odnosno na političkoj teologiji kod Srba i pravoslavaca, za mene znači mnogo. Meni su se Srbi pretvorili u teološko mesto, mesto susreta sa onostranim. Bog se utelovio i među Srbima. To ne znači da je Bog Srbin ili Hrvat, već da je Bog prisutan u svakom narodu i svakom čoveku, jer smo svi stvoreni na sliku i priliku Božju. Tako nalaže moja vera. Ja sam sada među vama sa knjigom koja predstavlja kulminaciju dugog procesa, koji je verovatno počeo kada sam imao dvadesetak godina, nakon rata sa Englezima, kada je počelo moje traganje za istinom o sebi, a ta istina otkriva da moram biti podređen braći i sestrama u Hristu.

Pilsel je otkrio da je prekretnica bila u februaru 1996. godine, kada je kao član Helsinškog odbora obilazio stradalnička mesta:

- Pronašao sam najstariju žrtvu postolujnih događanja. Sava Lavrnjić, 92 godine, vezana žicom za sina, ustreljena kalašnjikovim. Oprostite na grubosti, ali tako je bilo u selu Komić u Lici kod Udbine. Tada počinje to teološko mesto. Čemu moja teologija? Čemu moje razmišljanje o hrišćanstvu? Čemu moje traganje za Bogom ako ne mogu prepoznati Boga u Savi Lavrnjić? Ne znam kuda će me život dalje voditi, ali verujem da ostajem vezan uz Srbe. 

Jelena Jorgačević Kisić je ocenila da je, istovremeno, knjiga svedočanstvo ličnog puta, ali i kolektivnih političkih i istorijskih dešavanja: „S druge strane, to je i istorijski dokument. To svedočenje je izuzetno važno; mislim da smo žedni tog preobraženja u javnom prostoru. Kada slušam Draga, razmišljam o tome da, iako to možda nije bila prvobitna namera, on ovu knjigu piše baš kao novinar. Negde osećam i taj momenat propovedi, jer to jeste traganje za Bogom. Kada mi je pisao posvetu, zamolila sam ga da bude namenjena mojoj ćerki, jer želim da ona jednog dana veruje u takvog Boga, ako uopšte bude verovala“.

Rade Radovanović veliki je dugogodišnji prijatelja sa Karlosom Dragom Pilselom. Spojila ih je pobeda Mila Đukanovića na izborima 1998. godine u Crnoj Gori i projekat da novinari iz tri države u kojima su se tek završili ratovi, naprave intervju sa novoizabranim predsednikom i tom prilikom je prvi put čuo priču o njegovom bratu Branku Pilselu koji je kao pripadnik hrvatskih oružanih snaga nestao:

- Shvatio sam da je Drago zaista čudan čovek. Čudan i začudan u brehtovskom smislu, jer od svog života pravi delo. On je radijski novinar, pisac, i siguran sam da je ’Argentinski roman’ delo koje zaslužuje brojne analize. To je autobiografija koja u sebi nosi univerzalne, ljudske teme. Za mene je to pre svega identitetska tema: ko sam i moram li biti ono što su moji roditelji, moja rodbina, moji hrvatski Argentinci? Za mene je moj Pilsel, moj Karlos, argentinski Hrvat, ma šta on kao teolog mislio o tome.

Kao jedan od ključnih momenata u životu, Drago Pilsel izdvaja taj kada mu je argentinski sveštenik ukazao na protivrečnost njegovog života: borba za ljudska prava radnim danima, a vikendom život u svetu opterećenom nasleđem fašizma.

Pilsel je govorio i o patrijarhu Porfiriju:

- Porfirije Perić je ušao u moj život kao mitropolit zagrebačko-ljubljanski, što sam doživeo kao nadomestak za brata kojeg sam izgubio. Kada je bio potres u Zagrebu, naša kuća je bila oštećena. Drugi telefonski poziv koji sam dobio bio je od Porfirija: ’Drago, kako si? Dođite Klaudija i ti kod mene’. To je trajalo četiri i po meseca. To nikada neću zaboraviti. Ima toliko tih malih trenutaka buđenja. Najbrutalniji je onaj nad grobom Save Lavrnjić. Ali brak sa Klaudijom me je 2006. godine smirio. Knjiga završava toplo, romantično. Bilo je teško napisati je, iako sam je napisao za osam dana.

Drago Pilsel je govorio o teškom bremenu nasleđa koje nosi, počevši od dede koji je bio saradnik Gestapoa, drugog dede ustaše, pa do oca koji je bio povezan sa Ante Pavelićem.

- Godine 1972. otac nestaje. Mama ne objašnjava zašto. To otkrivam 25 godina kasnije, 1997. godine, kada sam ga prvi put sreo. Naučio sam da treba biti milosrdan. Milosrđe je ključ kojim otvaramo srca. Otkrili smo supruga Klaudija i ja pre nekoliko godina da je moja baka Roza Pilsel dobila odlikovanje od Himlera. To je jedna nacistička stvar od metala sa svastikom. Ta spoznaja da su moji bili do kraja života filonacisti bila je teška i ružna. Mislio sam da je nacizam u porodici nešto što se može oprati kao blato, ali čuvati to odlikovanje kao svetinju u Patagoniji – to mi ne ide u glavu.

Drago Pilsel je na kraju promocije istakao da je jedini pravi lek protiv mržnje – sramota:

- Ako osetimo sram kada se nađemo sami sa sobom, na pravom smo putu. Hajde da učestvujemo u činu milosrđa prema našoj deci. Hajde da stvorimo pristojno mesto za život. Možda ne srećno, ali barem pristojno.

BONUS VIDEO: