"GORDAN JE ŽIVO PRISUTAN U NAŠOJ SVAKODNEVICI": Ivana Mihić obnavlja manastir u kom počiva njen otac - podelila najpotresniju vaskršnju porodičnu uspomenu!

U susret Vaskrsu, najvećem hrišćanskom prazniku, glumica Ivana Mihić za Republiku govori o veri, porodičnim tradicijama i ličnim uspomenama koje su oblikovale njen duhovni put. Kroz potresne priče iz porodične istorije, ali i tople slike detinjstva, ona otkriva kako danas doživljava praznik koji simbolizuje nadu, obnovu i pobedu života nad smrću. Posebno mesto u njenom životu zauzima i angažman oko obnove Manastira Rajinovac, u kojem počiva njen otac Gordan Mihić, a koji joj, kako ističe, donosi unutrašnju ravnotežu i osećaj smisla.

SKANDAL! Otkrivena višedecenijska prevara - Hrvati ukrali delo Gordana Mihića i predstavili kao svoje!

Foto: Privatna arhiva Ivana Mihić

Kako danas doživljavate Vaskrs u odnosu na detinjstvo i porodične tradicije?

- Potičem iz porodice u kojoj su se običaji i tradicija oduvek negovali i poštovali. Posebno mi je bila bitna jedna uspomena moje majke Vere Čukić na događaj koji se prepričava i prenosi sa kolena na koleno i danas, a koji je baš vezan za Vaskrs i to onaj 6. aprila 1941, kada je bombardovan Beograd. Tada je moja prabaka Natalija po završetku uzbune izašla s porodicom iz podruma i imali su šta da vide - njihova kuća u Dalmatinskoj ulici bila je potpuno srušena. Stajao je čitav samo jedan zid, na kom je bila ikona Presvete Bogorodice, ispred koje je mirno gorelo kandilo. Moja mama je tada bila beba, ali je cela njena porodica često pominjala ovaj čudesni događaj. On se potom i meni u detinjstvu čvrsto urezao u moje lično stablo vere, koje negujem kroz život. Tokom vaskršnjih praznika razmišljam o poštovanju samog života, o obnovi, nadi i tom kandilu, koje je mirno gorelo uprkos nemiru užasa koje ga je okruživalo. Vaskrs i simbolika istrajnosti i vere da život pobeđuje smrt bude mi ne samo zahvalnost već i snagu da se vredi boriti za dobro, istinu i pravdu.

Foto: TANJUG/ MILOS MILIVOJEVIC/ bg

Postoji li običaj iz vašeg doma koji nikada ne preskačete?

- Zajednički mir, u okruženju porodice, za mene je prava suština Vaskrsa - podsetnik da je ljubav i prisutnost bliskih ljudi ono što najviše ispunjava. Zajednički ručak, trpeza sa svećom koja gori, sa jelima pripremljenim po kanonu, košarica sa jajima obojenim  u crvenu boju… Sećam se u detinjstvu jedne proslave Vaskrsa kada  je naša komšinica i prijateljica porodice priredila za decu iz komšiluka sasvim poseban događaj. Donela je u svoje živopisno veliko kućno dvorište desetak malih beba zečeva, dvadesetak žutih pilića, po travi ušuškala puno raznobojnih jaja i pustila nas decu da ih pronađemo s rečima da sve što uspemo da nađemo biće naše! I zeke i pilići i jaja! Veliku radost je gospođa Veljović time priredila nama deci. Vesela cika i vriska orila se okolinom, a ja sam se kući vratila sa tri zeca, šest pilića i nekoliko crvenih jaja. Sreća je bila da smo tada proleće i leto provodili u našoj porodičnoj kući van grada, te su tako moji mogli da naprave i mali kokošinjac i kućicu za zečeve, koje smo posle s ljubavlju čuvali kao kućne ljubimce. Već duži vremenski period živim upravo u toj  istoj kući i svakog Vaskrsa dobijam priliku da ovde pronađem mir i hodam u korak zajedno sa prirodom, koja se u to vreme budi i uči me da znam da zastanem, da se povežem s nečim većim od mene i crpim snagu za dalje. 

ŠOLE, ZAGRLI MOG TATU I ČUVAJTE NAS ODOZGO! Potresna objava osvanula na profilu Ivane Mihić, OPROŠTAJNO PISMO RASPLAKALO CELU SRBIJU!

Ko vam najviše nedostaje za praznike?

- Pre svega mi nedostaje otac, koji je preminuo pre šest i po godina. Nedostaju mi i deda, baka-tetka Cica i svi kojih nema više, a činili su moj život. Nedostaju mi i svi moji koji su sada negde u svetu i daleko od nas grade svoje živote. Nedostaje mi ceo taj osećaj sigurnosti i povezanosti koji su mi oni davali. Svaka praznična tišina mi pokazuje koliko mi je bitno sve to što sam sa njima gradila, delila, i prošla.

Da li vam Vaskrs više donosi mir ili nostalgiju?

- Vaskrs, iako nosi sobom trag nostalgije i sećanja, ipak pretežno donosi mir i radost.

Koliko vam vera i duhovnost pomažu u građenju likova koje kao glumica tumačite i kao spisateljica pišete?

- Vera i duhovnost su mi izuzetno važni jer mi pomažu da razumem likove koje kao glumica tumačim ili kao pisac gradim. Pomažu mi da im shvatim sudbine, upoznam motive, osećanja, unutrašnje sukobe i suptilnije i bogatije pokušam da iznijansiram. Kada imam taj dublji duhovni okvir lakše se povežem sa svakim likom i postignem njegovu autentičnost.

Da li vas praznici inspirišu da se povučete iz javnosti i napunite energijom?

- Praznici mi svakako daju vreme da se napunim spokojem. Rađaju mi se nove ideje za svako polje delanja koje potom postaju podloga iz koje crpim i energiju i inspiraciju za sve svoje kreativne projekte. Tokom praznika viđam se s prijateljima, družimo se i zajedno veselimo.

Da li verujete u oproštaj u pravom smislu te reči?

- Verujem u oproštaj, ali kao proces koji se dešava postepeno. Nekad treba vremena i hrabrosti da bi se to istinski učinilo. 

NAPUSTILA GLUMU I OKRENULA SE BOGU: Naša poznata glumica učestvovala u obnovi MANASTIRA u kojem je provela detinjstvo!

Da li su vas praznici ikada naterali da preispitate odnose sa bliskim ljudima?

- Praznici su me više puta podsetili na to koliko su mi neki odnosi važni. U tišini prazničnog vremena bolje primećujem gde sam možda zapostavila nekog ili gde mi nedostaje dublji kontakt

Koju životnu lekciju svog oca najčešće nosite kroz život?

- Otac me je naučio da, i kada stvari postanu teške ili naizgled nerešive, važno je ostati istrajan i verovati. To me vodi kroz život, kad god sumnjam, setim se njega i njegove vere u dobrotu i nesebičnost. Učio me je da, bez obzira na okolnosti, svaki mali čin dobrote ima smisla. Inače, otac mi je do kraja života na svaku Lazarevu Subotu - Vrbicu, donosio zvončić i stavljao mi ga oko vrata. 

Foto: Privatna arhiva Ivana Mihić

Poslednjih šest godina Vaskrs dočekujete uz poseban angažman oko obnove Manastira Rajinovac - koliko vam taj rad donosi duhovni mir i ispunjenje?

- Volonter sam obnove Manastira Rajinovac i taj rad me neverovatno ispunjava i čini da se osećam kao deo nečega stabilnog, duhovno moćnog i smirujućeg. To mi daje priliku da pronađem ravnotežu u sebi.

Foto: Wikipedia/Ванилица

Vaš otac počiva upravo u Rajinovcu - koliko vam boravak tamo pomaže da održite posebnu vezu sa njim?

- Tata je stalno i živo prisutan u maminoj i mojoj svakodnevici.

Na koji način vas je majka oblikovala kada je reč o veri i vrednostima?

- U neprocenjivoj meri. Moja majka se čak i zove - Vera! Veoma je tradicionalnog vaspitanja, važni su joj dostojanstvo, etika i dobročinstvo. Takođe, sećam se da kada god bi dobila neku nagradu koja je uključivala i novčani iznos, mama bi ceo taj iznos uplatila nekome kome je pomoć bila potrebna. Jako je vredna i radna, mnogo joj je stalo do obrazovanja i uvek je mnogo čitala. Evo jednog detalja: kao srednjoškolka prepisala je rukom celu Euripidovu "Medeju", pozajmivši je iz biblioteke. Mama je uvek puna ideja i načina kako da ih sprovede. Svi naši kažu da sam u tome na nju!

Foto: Z. Milutinovic/ATAImages

Koliko je važno čuvati mesta poput Manastira Rajinovac i kakvu poruku želite da ostavite kroz taj angažman?

- Kroz tu obnovu i očuvanje, kao da prenosimo priču s generacije na generaciju i čuvamo ono što je važno za naš identitet. Svaki moj doprinos znači nastavak te priče i osećam da na taj način ostavljam trag jer pomenutom obnovom mi ne obnavljamo samo zidove već čuvamo i dragoceno  nasleđe zajedništva i društvenu sabornost. Velika je stvar što smo obnovili i manastirsku biblioteku, koja za sada broji oko 3.000 naslova, a gradi se i dalje. Prošlog leta obnovljen je krov na Crkvi Rođenja Presvete Bogorodice, kao i niz radova na sanaciji crkve, popločavanje staza unutar manastira, oko konaka, asfaltiran je prilazni put, izgrađena gostoprimnica, obnovljena mala kapela… Pred nama je sanacija klizišta na brdu iznad manastirskog groblja, izrada prilaznih staza, kapije i kamene česme. 

BONUS VIDEO