DA LI JE DOZVOLJENO UMIRATI, A DA BUDE PRIHVATLJIVO? Vedrana Rudan danas napunila 76 godina, a ovako je govorila o bolest!

Proslavljena književnica Vedrana Rudan rođena je na današnji dan i puni 76 godina, ali ovaj rođendan dočekuje u znaku teške životne borbe – s dijagnozom karcinoma žučnih kanala. Svoj put kroz bolest, bolnice i osame Vedrana iskreno opisuje u kolumnama, kao što je to oduvek činila – otvoreno, britko i bez uljepšavanja.

- Da li je dozvoljeno umirati, a da to bude prihvatljivo? Više sam u bolnici prikovana žicama nego što sam na slobodi. Boce i bočice postale su deo mene. Osećam se sputano, nestrpljiva sam, volela bih ponovo da budem slobodna, zdrava i ljuta na svet oko sebe – onako kako su to moji ‘prijatelji’, kojima je smrt, njihova smrt, nešto o čemu se ne govori - napisala je Vedrana u jednoj od svojih kolumni.

Književnica priznaje da su se mnogi ljudi iz njenog života udaljili, ne zato što ne mare, već zato što ne znaju kako da se nose s bolešću i mogućnošću smrti.

- Zato me i ne zovu. Boje se da bih započela prljavu temu koja se ipak tiče samo mene. Postajem im dosadna jer živim duže nego što su očekivali. One prve suze smo isplakali, a ovo što se trenutno među nama dešava je dosadna praznina. Njih ne zanimaju detalji moje bolesti, ne znaju da me život raduje – procvetao mi je kaktus na balkonu - iskreno piše Rudanova.

Foto: ST/Nemanja Pančić

Uprkos svemu, zadržala je svoj prepoznatljiv duh i ironiju, iako, kako priznaje, trpi nesnosne bolove zbog kojih mora da prima morfijum.

- Po portalima godinama čitam – sve je u glavi. Mi odlučujemo kako će nam biti. Zato sam ja sinoć čvrsto odlučila, zanemarićeš bol. Sutra, to je danas, uvalićeš svoj dlan u muževljevu šaku, ko je*e rak, i krenuti u lov na ‘kreste’. Ležanje u krevetu ne boli, ali buljenje u isti prozor danima i listanje portala ubija - napisala je Vedrana.

U nastavku kolumne slikovito je opisala svoj pokušaj da ustane iz kreveta, sa prepoznatljivom dozom samoironije i bola:

- Svanulo je danas. Mužu nisam govorila o svom planu dok smo pili kafu u krevetu. Ustao je i nestao u kupatilu, a ja sam sebi glasno govorila – sve je u tvojoj glavi, sve je u tvojoj glavi... Uostalom, popila si tabletu morfijuma. Nisam pokušala da iskočim iz kreveta, ne treba preterivati. Jednu sam nogu dodala drugoj, pa ih polako, polako micala prema rubu. Pa prebacila preko ruba. Osetila sam kako mi se nožina zabija među rebra. Vrisnula sam i vratila se na početni položaj.

Vedrana se i u takvim trenucima ne odriče crnog humora, pa opisuje i dijalog sa suprugom koji je usledio:

- U sobu je ušao muž. Srećom, nije me čuo. ‘Šta ćeš da ti donesem iz grada?’, pitao je. Rekla sam: ‘Na pijaci mi kupi deset petlovih kresti.’ Čudno me pogledao. Pokazala sam mu fotku. ‘Aha’, rekao je. Kad je izašao iz kuće, ja sam polako grabila dah i ulazila u zonu bez bola.

U završnici svoje ispovesti, Rudan ostavlja poruku koja odzvanja između tuge i životne mudrosti:

- Gledam u ekran koji je pokrio prozor moje sobe. Vidim kako šetate pijacama, gledate u kreste, možda i ne znate da dobro podnose mraz, pa kupujete neko drugo cveće. I pomalo se dosađujete. Mislite kako je danas samo još jedna obična subota u vašem životu. Šteta što ne znate, ni ja nisam znala – nema običnih subota.

BONUS VIDEO: