Tijana Milošević, naš najmlađi koncert-majstor: OVO NIJE POSAO, OVO JE ŽIVOT

Foto: Marko Đoković/Beogradska filharmonija

Sutra mogu da kupim kartu u jednom pravcu za bilo gde u svetu i naći ću posao. Ali nije stvar u tome

Ona je diva muzičkog sveta, ćerka našeg čuvenog muzičara, najmlađi koncert-majstor Beogradske filharmonije i još mnogo toga. Tijana Milošević ovih dana proslavlja pune dve decenije otkako je kao 18-godišnjakinja stala na scenu kao kapiten orkestarskog tima. Uprkos statusu dive, predstavlja se sa Tića i u tom duhu uvodi nas u male tajne njenog drugog doma na adresi Studentski trg 11.

*Kakav je osećaj predvoditi tolike umetnike?

- Lepo je, ali pre svega osećate odgovornost prema ljudima s kojima radite i srećete ih u svakom segmentu funkcionisanja, u svako doba dana, na bilo kom meridijanu. To je nešto što nosim sa sobom i privatno i poslovno, jednostavno je deo mog identiteta.

* A kako je bilo kada ste se prvi put popeli na binu u ulozi koncert-majstora?

- Nisam bila svesna uopšte šta se od mene očekuje. Pa u skladu s tim, kako je moj tata umeo da kaže: "Šta zna dete šta je 300 kila, podiglo i nosi." Tako sam i ja. Imala sam pomoć divnih ljudi. Nije bilo lagano, ali sam se snašla. Menjale su se generacije za ovih 20 godina i usklađivali smo načine funkcionisanja. Naravno, bukne poneki požar, ali naučili smo da sve u hodu gasimo i iz svega izvlačimo nešto pozitivno. Kao i u kući, a mi jesmo velika porodica koja radi jednu najlepšu na svetu stvar. Mi to tako doživljavamo.

Foto: Marko Đoković/Beogradska filharmonija

Mi smo heroji današnjeg vremena u zemlji. Kakva je - takva je, volimo je, zato se i nerviramo jer želimo bolje

* Kako se zaslužuje poštovanje od prestižnih dvorana preko poljana i arena?
- Pristup je uvek isti. Volim tu odgovornost, daje mi vetar u leđa, to su moja jedra jer pred sobom ja moram da budem sigurna da sam bila najbolja verzija sebe. Svirala za petoro ljudi ili 20.000, na Kolarcu ili Karnegi holu... Kada imate ideal kojem težite, svejedno vam je prema kome. Ključno je poštovanje prema kompozitorima. Zvučaće bizarno, ali mi se bavimo mrtvima. Mi zapravo crpimo emociju, živote, ideje ljudi koji više ne postoje i dajemo sve od sebe da ih predamo onima koji nas slušaju. Ovo nije posao za nas, ovo je naš život.

* Estrada vam je bila nadohvat ruke. Kako ste se oduprli šljokicama i sintizajzeru?

- Rođena sam u estradi, ona je deo mog miljea. Ali sam imala tu sreću da su i otac i majka bili intelektualci u svim sferama. Tata je svirao u Filharmoniji, bio profesor, a put ga je vodio i u tradicionalnu i narodnu muziku, pa i u estradu. Nekako je bio narodski čovek. Voleli su ga svi, od političara do umetnika. Estrada jeste oduvek bila naša svakodnevica, ali nas je otac usmeravao: škola, diploma... Slušala se sva vrsta muzike, od džeza i klasike, pa smo mi onda slušali i rokenrol...

* Otkrijte nam mračnu stranu vaše plej-liste, pesme koje nerado priznajete da vam se dopadaju?
- Slušam ja i Željka Joksimovića i Tonija Cetinskog isto kao Šabana Bajramovića ili Šabana Šaulića. Ali pre svega slušam Štrausa i Malera. Ne biram stranu, ja sam na svim stranama. A što sam starija, sve manje slušam muziku. Sve više mi prija tišina i možda je to mračni kutak moje plej-liste. Mislim i da treba da sačuvamo neki naš kutak. Ja sam student sa zapada, ali večito rastrzana između levog i desnog, ruske i američke škole...

* Koliko god da se bavite lepotom i suštinskim vrednostima, imate li povremeno utisak da radite u fabrici?
- Volim naviku, ustaljene šeme koje mogu nekad i da razbijem. Mada naš posao nikad nije dosadan, naše devojke iz produkcije nam uvek pripremaju nešto novo. Širimo repertoar jer je to dobro, korisno i zdravo. Tako da, volim ja tu fabriku, ali neminovno se čovek umori. Kada pristupate nečemu kao svetom, umara vas fizički, intelektualno i emotivno.

Foto: Marko Đoković/Beogradska filharmonija

Bukne poneki požar, ali naučili smo da sve u hodu gasimo i iz svega izvlačimo pozitivno

* Kad sa prozora Filharmonije bacite pogled na srpsku kulturu, šta vidite?
- Pa šareno je. Ima ponešto za svakoga, samo se pitam, ima li novca za sve te stvari? U stvari, raspoređuje li se novac pravilno? Uvek može bolje, da se slušaju ljudi koji znaju, da se ulaže pametno... U svakoj sferi jedan čovek radi šest poslova i ne može da se posveti maksimalno onome što treba. Zato mi jesmo heroji današnjeg vremena u ovoj zemlji. Kakva je - takva je, volimo je, zato se i nerviramo jer želimo bolje.

* Jeste li se pokajali što ste se iz belog sveta vratili u Srbiju?
- Nikada. Da se razumemo, sutra mogu da kupim kartu u jednom pravcu za bilo gde u svetu i naći ću posao. Ali nije stvar u tome. Ima nekih tajnih veza koje vas vraćaju ovamo. Najzad, ako svi odemo, ko će da ostane? Živela sam napolju, sve je super na 10 dana, svetla velegrada... Kada tamo živite, vidite da je daleko od idealnog. Ceo svet je polarizovan, samo smo mi mali, pa se to više vidi, svaki nas vetar oduva na drugu stranu. Trudimo se da dišemo i prođemo sa što manje rana, a rane su neminovne.

Foto: Marko Đoković/Beogradska filharmonija

Slušam ja i Šabana Bajramovića i Šabana Šaulića. Ali pre svega slušam Štrausa i Malera