VELIKA ISPOVEST KATARINE KORŠE NAKON OTKAZA: Imala sam 3 porodice, zbog toga je mom suprugu najteže (VIDEO)

Voditeljka Katarina Korša u prazničnom razgovoru za portal Republika otvorila je dušu o poslovnim promenama, porodičnom životu sa suprugom Danijelom Koršom, ali kako je izgledalo njeno detinjstvo kao devojčice razvedenih roditelja.

HITNO OGLAŠAVANJE MUŽA KATARINE KORŠE! Nakon njenog prelaska na novu televiziju Danijel poslao MOĆNU PORUKU!

- Pa hajde ovako, zvanično je ova 2026. krenula nešto bolje nego prethodne dve. Bili smo zdravi, zato što smo zadnje dve godine svi imali koronu i nekako se nismo organizovali, tj. nije bilo moguće da se družimo, a period praznika je period skupljanja porodice. Na zakazivanje puna kuća, negde to najviše volim. A zaista, prethodne dve godine je to bilo nemoguće. Nekako lančano smo bili bolesni. Tako da ove godine nismo mnogo, nego smo čekali poslednji trenutak, kažemo sad dođite i uspeli smo je. Tako da, hvala bogu, ušli smo u novu godinu zdravi i to je jedino što zapravo želim - započinje Katarina i nastavlja:

- Godina 2025. u suštini jeste bila poprilično teška godina i kada pogledamo celokupnu sliku. Ali privatno i individualno je meni bila poprilično lepa godina. Bila je kvalitetna u smislu nekih napredovanja, nekog osamostaljivanja. Taj moment odlaska s Hepija, tako je, jer prosto Hepi je moja, da kažem, prva kuća gde sam se nastanila i gde sam počela ovaj svoj posao i koji sada nastavljam da radim. Tako da, da, to jeste bio onako trenutak. Veliki, zato što, koliko već, to je bilo u tom trenutku 13 godina da sam ja tamo. Što kažem, izrodila sam svu decu na Hepiju. Što se tiče nekih tih poslovnih stvari, moram reći da jeste bila dobra, a ovako da kažemo, možda globalno je bila loša godina, da. 

"Na Hepiju sam počela da stagniram, a mogu više"

- Već duže vreme zapravo na Hepiju smo dostigli da kažem, hajde, neki nivo i neki moment na kojem smo počeli da stagniramo. Ja nisam imala nikakve ambicije. Kako bih rekla, da budem direktorka televizije ili da budem nešto više, ali prosto na nivou voditeljstva ili prezenterstva ili kako bismo to sad nazvali. Imala sam utisak da možda mogu više, a da u tom trenutku mi te mogućnosti nisu bile na Hepiju. Sad kažu: "Pa dobro, sad ste prešli ovde, ali opet radite isto." Naravno da radimo isto i naravno radimo svoj posao najbolje što možemo, ali nekako prosto veću slobodu i energiju i kreativnost i nekako kad znam da radim ono što zapravo želim da imam ingerencije na to, da imam i odgovornost, ali imam i pravo da biram šta ću, nekako ovako, s druge strane, uvek nekome polažete račune i radite nešto što vam je neko dozvolio ili vam nije dozvolio, a opet, s druge strane, samo smo Marić i ja ti koji stojimo pred ekranom. Tako da ovo jeste bio neki pomak nadalje, ali to ne znači da će ovde da stane. Ja sad nemam ideju u kom pravcu to sve može da ide.

Budući da smo te i viđali na Hepiju svakodnevno nasmejanu, da li je bilo perioda kada si plakala van programa?

Foto: Republika.rs

 

- Imala sam razne faze. Evo ovo je sad božićni broj i jedan Božić. Sad samo se plašim da sam zaboravila godinu, pošto očigledno te neke. Svaki Božić smo radili. To je Marićev rođendan i negde je bila praksa. Za Božić smo imali kuhinju koja funkcioniše, pravila sam uvek česnicu, ponesem je kući, to bi izgledalo tako da je uživo u emisiji. Saznala sam, to je igrom slučaja, predosetila sam, pa sam onda dobila informaciju, na primer, da mi je pas preminuo, ali taj pas je imao u tom trenutku 14 godina. To je pas koji je kao deo porodice. Svi oni koji imaju životinje znaju kako to izgleda. I to se desilo bukvalno u nekim reklamama između, a onda nakon toga idemo naši da nastavljamo našu česnicu i vidimo dokle smo stigli.

Šta je ono što lepo ćeš pamtiti zauvek što ti je donela 2025, a šta je ono što bi zauvek zaboravila?

- Definitivno ta promena posla. Ali ne samo posla kao posla da definišemo, nego izašla sam iz neke svoje zone komfora, što ja inače ne radim. Ja sam neko ko je poprilično, kao što sam rekla, monoton. Ja volim da mi je sve standardno, da imam navike i da ja znam i da se ništa pretjerano tu ne migoljim. Jer svaka neka promena zahteva i neki veći rad i neku odgovornost, niti sam neki pretrenani redoholik, niti volim odgovornosti, ali trenutak čini mi se da je pobede sebe da možeš nešto više, tako da je to ta 2025. što se toga tiče. A volela bih da zaboravim, u stvari ni to ne bih volela da zaboravim, volela bih da zapamtim. I ja i svi mi, te društvene okolnosti koje su nas zadesille. Mislim da ne smemo da zaboravimo kako smo dopustili da prestanemo da budemo ljudi. Zato što mislim da se to dogodilo u 2025. I tu je neki moj, opet taj neki emotivni naboj, da mnogo puta pokušavam da izbegnem tu temu i u samoj emisiji, da ne izgledam ostrašćeno prema nečemu što ne znam šta sam ostrašćena, prema istini, prema pravdi, prema lepoj reči prema tome izvini, oprošteno ti ili nešto, to se izgubilo u potpunosti.

Nakon trećeg deteta ti si se povukla iz javnosti, sa posla, otišla si na trudničko. I kad si se vratila, to se baš desio veliki bum, veliki povratak. Šta te je treća trudnoća naučila?

- Treće dete me naučilo, treća trudnoća i dete i sve ono što je sklop toga me je naučilo, apsolutni niti će biti onako kao što smo zamislili. Da su mnogo jači nego što smo mislili. Da nam verovatno život, sudbina, karma ili šta god sve ono što zapravo nas izvuče na površinu i onda vidimo ko smo i šta smo. I kao pojedinca i kao porodicu celokupnu. Tako da, naučila me da na teži način možemo shvatiti da smo zapravo jaki. Celokupna trudnoća je bila vrlo teška. Sam porođaj je bio jezivo težak. Sve nakon toga što je došlo je bilo jezivo teško. Danas je to dobro i danas je to kako treba i samo negde možda na nekom našem sobstvenom odlukom, voljom i željom i borbom.

I kako je Daniel u svemu tome podneo? 

Foto: Republika.rs

 

- E, pa to je onaj trenutak kad kažem da se uvek negde svi pokažemo. Jа sam zamišljala tako u životu da kad prođe neki život i kad prođe neko vreme i kad negde imamo ne znam koliko godina, pa kažeš da li bi nešto drugačije, da li si mogao bolje. Ja sam se vrlo mlada udala sa 23 godine. I sad kažu: "Pa dobro, mogla si da izabereš boljeg sigurno, ti si mlada." Ja sam samo posla ovog, posle tih svih događaja, što kažem, negde pre vremena mu dala pačet i rekla: "Ti si položio sve ispite." Ne kod mene, nego ja sam toliko ponosna na sebe i na svoj izbor da ovo prepisujem, rekoh, meni, a ne tebi, a naravno u šali, tako da Daniel se pokazao kao pravi muškarac, kao neko koga bar sličnog žena treba da ima pored sebe.

Kakvo je tvoje detinjstvo bilo?

- Moje detinjstvo je bilo vrlo specifično i nekako za to vreme posebno specifično, ja sam dete razvedenih roditelja. Moji roditelji su se razveli kada sam imala tri godine. Prosto u trenutku kad ih je život sastavio na nekim ovim trenucima koji su ozbiljni, kad dobiješ dete, prosto to nije uspelo. I u tom prvom mahu sam ja moje to rano detinjstvo najviše provela sa bakom i dekom jer kao mama i tata su i radili, bili su mladi i oni su se sastavljali sa životom. Tako da je to moja bila prva baza baka i deka koji su me odgajali. A onda kad sam krenula u osnovnu školu. Nedelju dana sam živela kod mame, nedelju dana sam živela kod tate. Tako da sam ja dete koje je imalo tri porodice. Znači baka i deka kao baza. Mama se udala i dobila ćerku. Otac se oženio i dobio sina, to je moj brat Dušan. Tako da smo Tijana, Dušan i ja ekipa, nas troje, ali od različitih roditelja.

Foto: Republika.rs

 

- Ja, koja imam tri punkta, tri sobe, tri garderobera, tri svega. Pa kad mi se ne sviđa ručak ovde, idemo ovde. I uglavnom, ja sam u svom detinjstvu uživala. Jako sam uživala jer sam bila prvo dete u porodici, onda sam bila tako mažena i pažena i voljena. Prvi put sam zapravo počela samostalno da živim na jednom mestu kad sam se doselila u Beograd jer to je izgledalo moju osnovnu i srednju školu.

- Tako da, kad je moja sestra pravila 18. rođendan, moja majka i moja maćeha zajedno kuvaju i prave, moj tata i moj očuh idu zajedno na pecanje. Oni su se u nekom trenutku, jel, prilično skontali. Moja maćeha je najbolja na svetu, češće sam se njoj poveravala, na primer, nego tati, dok, s druge strane, moj očuh je prosto, kako bih rekla, čovek koji nikada u životu nije delio mene i sestru. Tako da sam ja zapravo imala apsolutno sreće u životu. Dve mame, dvojicu tata, duplirane bake i deke. Ja sam navikla na mnogo ljubavi i da mi je potrebna ljubav oko mene jer sam je uvek toliko imala i onda ne pristajem na manje od onoga što sam imala. Danijelu je možda najteže, ali ima on ljubav i za mene, tako da, eto, zato kažem, sve se na kraju sklopi. 

Da li prepoznaješ u nekom od njih vaš put? Da će stati na utaban put roditelje? 

- Pa utaban put roditelja baš i neće jer mi ga nismo tabali, bar u tom glumačkom svetu. Negde smo imali opet neke svoje principe i nismo poklekli nikada. Od njih nismo se negde prilagođavali u mnogim situacijama, da to tako ulepo sve kažem. Gospođa ova najstarija ima ambicije da se bavi ovim poslom. Ima punu našu podršku, a prvi put sam bila sada u situaciji kad kažu: "Šta će ti dete, bre, to, nemoj." A onda kaže: "Pa jesi ti poslušala nekoga?" Pa nisam, ali moji roditelji nisu ni znali.

Da li je postojala neka koleginica, kolega, neka osoba koja ti je podmetala nogu?

Foto: Republika.rs

 

- Ja to nisam osetila. Ako sam i posumnjala, ja sam vrlo direktna po tim pitanjima, vrlo konkretno obavljeni razgovori i s njima sam, s tim koleginicama, jednom posebno, učvrstila toliko kvalitetan odnos. Da se danas mnogo ne spominjemo u javnosti, ali jedna o drugoj mislimo jako dobro. I znam da je ta koleginica tu za mene ukoliko bi bilo šta bilo potrebno, kao što i ona zna sa moje strane. A to je krenulo ka tome da to bude spektakl, da se naprave neke drame. Nas dve smo bile tako dovoljno pametne da smo to shvatile i negde smo naš odnos poprilično učvrstile.

"Nije svaka greška za oprost"

- Nisam još dovoljno jak čovek hrišćanin ili bilo šta da baš mogu da želim sve da oprostim. Ima neke stvari koje je ću u nekom trenutku verovatno oprostiti, ali neću zaboraviti, ali ću raditi na tome da se to, kako bih rekla, obelodani. Kada vas nešto mnogo pogodi, u nekom trenutku to i prođe, ali kada to nešto može da se nastavi, da se gleda, konkretno da budem vrlo jasna, da ne budem izokola. Govorim o određenim lekarima, određenim doktorima, koji su, kako bih rekla, mogli da naprave neke greške i mogli da urade nešto iz neznanja. Ali oni koji su nešto radili s namerom i koji su bili, kako bih rekla, van kodeksa ponašanja, svoje profesije, smatram da to nije za oprost, nego da je za kaznu. Nije sve za oprost. Nije svaka greška neka koja mora da traži oprost.

BONUS VIDEO