ŠOU! Dejan Petrović ispričao kako su mu smestili hapšenje, a sve bila skrivena kamera: Policija mi je u kombiju pronašla paket droge!

Prvi trubač sveta Dejan Petrović otvorio je vrata svog doma za Republiku, a u božićnom intervjuu govorio je o detinjstvu, trnovitom putu do uspeha, kao i o brojnim lepim i manje lepim trenucima koje je doživeo tokom karijere. On je prvi put za naš list ispričao kako su ga s orkestrom hapsili zbog droge koju su mu podmetnuli pošto je u pitanju bila skrivena kamera, ali on nije znao za to, kao ni članovi njegovog benda. Kako je i sam priznao, bio je preplašen, a od straha nije umeo ni da zasvira, dok su njegove kolege od stresa ispuštale instrumente.

Foto: ST/Vladimir Lukić

 

- Nama je svaki put kad krenemo na svirku doživljaj. Ali, evo, prvo što mi pada na pamet je skrivena kamera koju smo doživeli 2008. Išli smo na snimanje jednog novogodišnjeg programa i ekipa televizije koja je snimala program nas je sačekala u trenutku kada nam je policija, navodno, u kombiju našla paket droge. Mi smo tada bili mladi, desilo se "pravo" hapšenje, stavili su nam lisice, sve to je trajalo sat i bio je jedan ozbiljan šok... Odjednom nas je navodna policija naterala da sviramo jer su nas ubeđivali da sumnjaju da ih kao lažemo da smo trubački orkestar. Sećam se, rekli su nam ako neko pogreši pri sviranju, vode ga u stanicu. Ja sam u tom trenutku uzeo trubu i nisam mogao da se setim ni jedne jedine stvari. Sve sam zaboravio. Krenuo sam da sviram užičko kolo, dok su kolegi bubnjaru, kom su se od straha prezonojile ruke, ispale palice. On nije prestao da svira, pa je nastavio da udara pesnicama, to je bio jedan potpuni haos. Taj događaj uvek prepričavamo kada pričamo o nekim dogodovštinama, a situacije da zaboravljamo nekog od nas u kombiju, te da neki ostanu i po celu noć da spavaju na parkingu, već su učestale.

Foto: ST/Vladimir Lukić

 

Pošto smo intervju počeli anegdotom, hajde da se osvrnemo na tvoje početke. Ti si četvrta generacija trube u porodici. S koliko godina si dobio prvu trubu?

 

Foto: ST/Vladimir Lukić

 

- Da, moj brat Darko i ja smo četvrta generacija. Počelo je od pradede Atanasija, dede Danila, mog pokojnog oca Mića i evo sad brat i ja. Našim stopama gazi sin mog brata Milovan, koji je treća godina muzičke škole. Prvu trubu dobio sam sa šest godina, bila je to vojnička truba, bez mehanizma i dirki. U osmoj godini sam već imao pravu trubu i negde između osme i devete počeo sam ozbiljno da vežbam. Prva pesma mi je bila, sećam se, "Jutros mi je ruža procvetala" i otad kreće sve. S deset godina mi je otac napravio prvi orkestar, to su uglavnom bila deca njegovih članova benda. U početku su to bili nastupi gde smo više bili kao dečja atrakcija, ali već od 15. godine, kada sam ostao bez oca, aktivno sam počeo da se bavim ovim poslom i danas govorimo o Big bendu, koji broji 17 članova.

Kao neko ko je rođen na selu kakvo je bilo tvoje detinjstvo?

 

Foto: ST/Vladimir Lukić

 

- Kao svako dete koje odrasta na selu, svaki put to s ponosom ističem, radio sam sve seoske poslove, čuvao sam ovce, krave, kada sam već stasao, radio sam i ozbiljnije poslove na njivi u šumi, šta god je trebalo. Osnovnu školu sam završio u Čakovini, selu pored mog sela, pešačio sam sedam kilometara u jednom, sedam u drugom pravcu i tako svakoga dana. Ali sve je to imalo svoju čar i da vratim vreme, ništa ne bih menjao.
n Rano si ostao bez oca, što je dovelo do toga da si već kao dečak morao da sazriš, možda i pre nego tvoji vršnjaci. Kako si sve to prebrodio?

 

 

- Ja sam tada imao nepunih 15 godina. To su bili veoma teški trenuci, ali i danas svaka godišnjica od njegove smrti, kada izlazimo na groblje, proslavljamo važne datume je teška, kako za mene tako i za celu našu porodicu. On je imao 39 godina kada je umro, brat i ja smo bili deca. Njegova baba ga je nadživela, deda takođe, njegovi roditelji su i danas živi. Koliko je to teško, razumeju oni koji su izgubili najmilije, naročito kad neko pre vremena ode. Svako od nas mora da umre, ali srećne su porodice u kojima članovi odlaze po redu. Nikada ne prođe, samo se navikneš da živiš s tim.

Veoma si uspešan u svom poslu, a to najbolje potkrepljuju nagrade koje si osvojio. Koju nagradu bi ipak izdvojio?

- Svaka nagrada mi je draga, ali ako bih baš morao da izdvojim, to bi onda bila nagrada Majstorsko pismo, koju sam dobio 2006. I danas sam najmlađi majstor trube u istoriji Dragačevskog sabora. Pored nje, izdvojio bih i nagradu koju sam dobio 2010. Prva truba sveta, gde sam poneo veoma značajnu titulu osvojivši prvo mesto na svetskom takmičenju.

 

 Kažu da iza svakog uspešnog muškarca stoji još uspešnija žena. Da li je tako u tvom slučaju?

- Oženio sam se veoma mlad, u 21. godini. Supruga Branka mi je najveći oslonac. Zaista mislim da nije farsa kad kažu da iza uspešnog čoveka stoji još uspešnija žena, to je zaista tako. Žena mora da bude jaka da bi podnela ovo što ja radim. Svaki drugi dan sam na putu, s ljudima, spavam ko zna gde, iako nema poštovanja i poverenja u tom odnosu, onda je sve džaba - i novac i kuće i sve.

Bliže se praznici, šta je ono čega se sećaš iz perioda detinjstva kada je u pitanju Božić?

- Praznična atmosfera mi je posebno draga. Te dane smo obeležavali u duhu pravoslavne tradicionalne porodice, kao i većina ljudi na selu. Više smo se radovali Božiću i Vaskrsu nego Novoj godini. Na Badnji dan smo išli sa dedom u badnjake, na Vaskrs smo, kao deca, farbali jaja, kao i sve stvari koje naša tradicija iziskuje... Kod nas u selu se uvek jedan badnjak više sekao i ložio za srpsku Novu godinu i negde smo više pridavali značaj srpskoj Novoj godini nego ovoj 31. decembra. Kao i svako dete, uvek sam najviše voleo slatkiše, poklone, kićenje jelke i to je nešto čega se rado sećam.

Na uvce sam pevao Maradoni,
Moniki Beluči i Džoniju Depu

- To je neko bogatstvo koje ne može da se izmeri bilo kojim novcem. Sećam se momenta kada je Maradona preminuo, pogledao sam snimak tada, kad smo mu svirali, tek sam onda ukapirao koliko je to vredan snimak. On je jedan neverovatno pozitivan čovek. Pored njega svirali smo i Džoniju Depu, Moniki Beluči i svima njima smo svirali zahvaljujući Emiru Kusturici pošto s njim imamo izuzetnu saradnju. Uvek kada neka velika zvezda dolazi kod nas mi se nekako nađemo tu da budemo mirođija u toj čorbi, ali sve su to nezaboravna iskustva.

Svetog Iliju slavim kao drugi rođendan

- Kao i svi, i ja imam momenata kojih se nerado sećam. Trudim da sve loše potisnem i zaboravim, a što se tiče saobraćajne nesreće koju sam preživeo, tu sam zahvalan bogu i Svetom Iliji, s obzirom na to da je bio 2. avgust, što sam i danas živ. Kada se to desilo, mnogi su komentarisali da me je spasao auto koji sam vozio, ali ja nisam tog mišljenja. Neko sam ko veruje u boga i tu neku silu i zahvalan sam samo Svetom Iliji što sam i danas među živima. Taj dan se u našoj porodici posebno obeležava.

Foto: ST/Vladimir Lukić

 

Svaka kuća treba da ima
uramljenog Đokovića na zidu

- Dočekali smo Novaka ispred njegovog restorana, to je bila jedna od boljih svirki, a ove godine smo mu svirali u Skupštini grada. Njega poštujem i veoma cenim, ne kao Dejan Petrović, već kao stanovnik ove zemlje, i ponosim se njim. Mislim da je to čovek, posle Nikole Tesle, koji nam je otvorio mnogobrojna vrata u svetu i, što se mene tiče, svaka kuća treba da ima tog čoveka uramljenog na zidu.

Drago mi je što se ćerka ne
bavi više manekenstvom

- Jovana je moj ponos i raduje me što sam sa 37 godina otac 15-godišnjakinje. Ona je, kao i svako dete, oličenje roditelja i posebno je oset0ljiva na starije ljude, voli životinje i prirodu, što je meni posebno drago. Tačno je da je 2018. ponela titulu najlepše mlade dame, tada smo otišli u Kinu, gde je od njih iz 58 zemalja Jovana osvojila drugo mesto. Međutim, manekenska faza joj je bila zanimljiva tada, sad već nije, a iskren da budem, to nije bila ni moja želja, a ni želja moje supruge.

Foto: ST/Vladimir Lukić

 

BONUS VIDEO: