NAŠA VODITELJKA OPISALA KAKO JE ŽIVELA BEZ VIDA: Najgore je bilo kad treba da JEDEM, govore mi šta se nalazi u TANJIRU! HOROR!

Autor:

Zabava

24.01.2022

13:52

Radijska novinarka Gorica Nešović (57) pre tri godine otkrila je da ima dijabetes, a optimizam i vedar duh je nije napustio ni u jednom trenutku otkako se uhvatila u koštac sa bolešću.

NAŠA VODITELJKA OPISALA KAKO JE ŽIVELA BEZ VIDA: Najgore je bilo kad treba da JEDEM, govore mi šta se nalazi u TANJIRU! HOROR!

youtube.com/printscreen

Javnost je ostala poprilično šokirana nakon vaše priče o posledicama dijabetesa koji ste dosta kasno otkrili, ali hajde što su ljudi šokirani, koliko ste kroz takva i slična osećanja neverice prolazili vi sami kada je ustanovljena težina vašeg stanja?

- I ja sam bila šokirana, budući da nisam imala nikakve simptome, bar ne one za koje svi znamo, nisam bila ni žedna. Kasnije sam saznala da je umor koji sam osećala jedan od simptoma, ali to tada nisam povezala sa šećerom. Tolike godine ustajem u četiri ujutru, nisam više onako mlada. Zamor, umor, godinice... U to vreme sam napokon uspela da skinem višak kilograma, išla na jogu, zdravo se hranila i samim tim se taj moj šećer maskirao. To se sve dešavalo pre više od tri godine. Onda su odjednom počele da mi otiču noge, jedva sam hodala i otišla sam u laboratoriju da mi urade krvnu sliku. Rekoše mi: Gospođo, morate hitno u bolnicu, vama je šećer skoro 30. Onda ide sve po redu, ispitivanje od glave do pete, dve nedelje. Moja divna i stroga doktorka Šumarac bukvalno me je spasla. Šećer je podmuklo napravio dosta štete na bubrezima, ali sve se da držati pod kontrolom. Upozorili su me da krvni sudovi u očima takođe pate i da mora često da se proverava njihovo stanje.

youtube.com/printscreen

Gorica Nešović

 

- Pre godinu dana mi je pukao krvni sud u jednom oku. Očna klinika, injekcije u oko, nema boljitka, svakog dana sve mutnije. Kažu, moraće operacija. Užas. Onda pukne krvni sud i u drugom oku. Sve mutno i sve mutnije. Idemo na još jednu turu injekcija, možda bude bolje. Onda se desi ono što se dešava u teoriji, ali ne u praksi, a to je infekcija. Jedno oko boli i otiče, boli i glava. Doktori, drugi doktori, hitan prijem na VMA, sutra operacija. Mislila sam da neću moći to da izdržim, ali doktor Kovač me je rasplašio. Naravno, moralo je i drugo oko da se operiše, ali to se desilo posle mesec dana. Uh, živote, nije mi lako ni sada kad se setim.

Tri meseca ste proveli u slepilu, kako je to izgledalo?

- Bukvalno ništa videla nisam, samo svetlo i tamu, a onda u jednom periodu ni to. Svašta prolazi kroz glavu, hiljadu pitanja, neverica, pa onda samu sebe bodrim, kako to nije konačno i kako ću sigurno progledati, da mora da postoji neki lek. Na svu sreću, svi znamo napamet gde nam se u kući nalaze stvari, ali nisam mogla da znam šta oblačim, onda mi sestra izvuče iz ormana stvari, pa stavi na krevet, pa opiše gde šta stoji. Nemoć je mnogo gadna, ali nisam htela da joj se prepustim. Napipavala sam stvari... Najgore je bilo kad treba da jedem. Kažu mi šta je u tanjiru i gde se šta nalazi, samo viljuška ili kašika.

youtube.com/printscreen

Gorica Nešović

Kada ste povratili vid i kakvog je on danas kvaliteta?

- Posle operacije počela sam da vidim obrise. Oporavak je spor, nijanse su u pitanju i ne zna se koliko će to sve trajati. Vidim 50 odsto, mogu da funkcionišem, ali nisu mi jasni detalji od te magle. Naravno, bolje je nego pre šest meseci, ali daleko od dobrog. STORY : Pored svih pomenutih poteškoća, ne izlazite iz kuće već duži period, budući da su dijabetičari naročito na meti virusa. Na koji način vas je ta samoizolacija pogodila i da li vam je možda i teže pala od nekih fizičkih tegoba? G. N. : E, to je u stvari najgore. Nisam bila u prodavnici više od godinu dana. Prošle nedelje uđem u neku radnju s garderobom, svetlo blešti, ništa ne vidim, okrenem se i izađem. U drogeriji slična situacija, mnogo artikala novih, ništa ne vidim šta je šta, moram naočare, pa da približim svaki proizvod... Baš mi fali da šetam po radnjama, da vidim šta ima, da se obradujem.

Šećer ste danas doveli do normale, ali šta to tačno znači za vas i šta je ono što verovatno svakodnevno prolazite kako bi to stanje ostalo dobro?

- Slušam lekare i sve držimo pod kontrolom. Šećer mi je odličan, kao s reklame, a imam i polineuropatiju, opet zbog šećera, sporije hodam, ali vežbam. Sin Marko mi je kupio onu traku za hodanje, pa se trudim. Ali ne vidim dobro, sve mi je u magli. Mogu poruke na telefonu da čitam, titi na TV-u, ali ne mogu knjigu i to je stvarno teško, ali se nadam da će se i to desiti jednog dana. Redovna i zdrava ishrana su ključ svega. U mladosti smo jeli svakojaku brzu hranu, izbegavali salate i smejali se kad majka insistira na voću. Na svu sreću za današnje generacije, zdrav život je u modi pa će to samo dobro da im donese. Imam tri obroka i dve užine, samo ne jedem belo brašno, šećer, suhomesnate proizvode, mada i to ponekad pomalo. Jedem mnogo povrća u raznim oblicima, ribu, piletinu... Pre glavnih obroka uzimam insulin koji ništa ne boli, to mi je već rutina, kao pranje ruku - rekla je Gorica za Story.

Komentari (0)

Loading