NA IVICI Vladimir Kokanović: Srpsko ime, prezime i duša čuvaju se u dijaspori

Milioni Srba žive van matice, u regionu, u Evropi, na drugim kontinentima. Nekima je
odlazak bio izbor, drugima prinuda, a svima je zajedničko jedno: veza sa Srbijom koja ne
jenjava. O tome kako država brine o dijaspori, koji su izazovi s kojima se Srbi u rasejanju
suočavaju i zašto je srpski identitet u inostranstvu možda jači nego kod kuće, govori Vladimir Kokanović, direktor Uprave za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu. Bivši predsednik Matice Srba u Sloveniji, čovek koji je i sam živeo preko danas tu istu poziciju gleda iz Beograda , ali je ne zaboravlja. U razgovoru za emisiju "Na ivici" govori o tihoj asimilaciji, srpskim školama u svetu, povratnicima koji plaču kad se vrate kući, i o tome zašto smatra da dijaspora nije marginalizovana, već neshvaćena.

Foto: Republika

Dugo ste bili predsednik Matice Srba u Sloveniji, a sada ste direktor Uprave za
dijasporu. Kako doživljavate taj prelaz?

- Veća odgovornost, sasvim sigurno. Kolegama koji mi kažu da više nisam novi direktor

odgovaram, u redu, onda ću i rezultate da pokažem. Imenovan sam pre oko devet meseci i iskreno, doživljavam to kao veliki iskorak u karijeri, ali pre svega kao veliku čast. Ovo
pitanje kojim se bavimo, položaj Srba u dijaspori i regionu, nije mi strano. Godinama sam ga živeo iznutra, kao predsednik krovne organizacije Srba u Sloveniji, sarađivao sam s
organizacijama iz celog rasejanja. Zanimljiva okolnost jeste da sam tada najviše sarađivao upravo s upravom, koja je sad moja kuća. Ljude koji su mi danas kolege poznavao sam i ranije, tako da teren nije bio sasvim nepoznat.

Šta ste kao prioritet postavili od prvog dana?

- Komunikacija. Rekao sam kolegama odmah: "Hoću da komunikacija s našim ljudima iz
dijaspore bude bolja. I hoću da bude dvosmerna." Nije dovoljno da mi šaljemo poruke, bitno je da čujemo šta naši sunarodnici zaista proživljavaju, koji su im izazovi, šta im treba. Ja imam tu privilegiju da sam to iskustvo živeo lično. Znam kako izgleda biti Srbin u stranoj sredini, šta te muči, šta te drži. I upravo to iskustvo smatram dragocenim za ovaj posao.

Koji su najveći izazovi Srba u regionu, a koji onih u dijaspori?

- Razlika postoji i važno je da je razumemo. Srbi u regionu suočeni su pre svega s političkim pitanjima , da li imaju status nacionalne manjine, da li ih zakoni i ustavi tih zemalja prepoznaju kao manjinu. U Sloveniji, recimo, Srbi nemaju taj status, i to je prvoklasno političko pitanje, bez obzira na to što su me tamo često ispravljali i govorili da nije. Jeste. Kada ustav definiše ko ima pravo na status nacionalne manjine, to je politika. S druge strane, kod Srba u dijaspori, u Evropi, Americi, Australiji, dominira pitanje očuvanja kulture, jezika, ćiriličnog pisma. Različiti su izazovi, različite su potrebe, ali jedna stvar ih sve objedinjuje, ljubav prema Srbiji. To je emocija koju razumeju samo oni koji su je živeli.

Foto: Republika

Dugo se spekulisalo o vraćanju Ministarstva dijaspore. Da li je Uprava zamena za to, ili nešto drugo?

- Ministarstvo dijaspore je nekad postojalo i davalo je rezultate. Ali ono što je bitno, i to

govorim kao neko ko je živeo u inostranstvu i može lično da posvedoči, nikada odnos Srbije prema Srbima u rasejanju nije bio bolji nego što je danas. To nije fraza, to su činjenice. Naš rad definiše Zakon o ministarstvima, koji nam daje jasne nadležnosti i ogromnu odgovornost: da u ime Srbije komuniciramo s dijasporom, ali i da budemo glas dijaspore pred institucijama Republike Srbije. Ta dvosmerna uloga je suština. I imamo obilnu podršku, i ministra spoljnih poslova Marka Đurića, i kabineta predsednika republike.

Srpska dijaspora je brojna, ali često se kaže da je marginalizovana u poređenju s, recimo, jevrejskom ili jermenskom dijasporom. Slažete li se?

- Teško mi je da kažem da je naša dijaspora slaba. Izuzetno smo moćni u nekim zemljama, dobro organizovani, i pre svega , predani očuvanju srpskih nacionalnih interesa. Ono što vi pominjete jeste pitanje lobija, uticaja na donosioce odluka u zemljama u kojima živimo. Tu jesu neke dijaspore organizovanije od nas. Ali naši su narodnici tihi heroji, bez traženja, bez buke, predstavljaju Srbiju na najboljei mogući način. Imamo Srbe na čelu najvećih svetskih kompanija, u politici, nauci. Na čelu BMW je Srbin. Naš posao kao države jeste da ostvarimo bolju komunikaciju s tim ljudima i da im pokažemo da Srbija vodi računa o njima.

Treća generacija Srba u Čikagu skoro ne govori srpski. Šta se konkretno radi da se to zaustavi?

- Ministarstvo prosvete pokrenulo je sistem srpskih dopunskih škola, uz podršku predsednika republike. Trenutno ga pohađa preko 10.000 đaka. Pored toga, kroz mrežu srpskih pravoslavnih crkava i nacionalnih organizacija postoji i sistem srpskih škola, koji, prema našim evidencijama, pohađa oko trideset hiljada đaka širom sveta. Naša uprava ima posebnu konkursnu liniju, namenjenu isključivo školama, i u poslednjem ciklusu smo izdvojili najveći iznos sredstava upravo za tu svrhu. Obilazimo ta odeljenja, razgovaramo s decom. Bio sam na prvom času nove školske godine u srpskoj dopunskoj školi u Štutgartu, tema je bio Mihajlo Pupin. Deca su znala ko je on, ali nisu znala da su deo istog nacionalnog kolektiviteta kom je i on pripadao. Kada sam im to rekao, bili su oduševljeni. To je suština, jezik i ćirilica su temelj, ali uz to ide i svest o tome ko smo i odakle dolazimo.

Foto: Republika

Da li ljudi u dijaspori razmišljaju o povratku?

- Nisam upoznao ni jednog Srbina koji nema želju da se vrati. To je posebna emocija prema otadžbini, prema matici, i ne može se opisati rečima. Imamo kontakt centar koji se bavi pitanjima povratnika i svakodnevno dobijamo desetine upita. Ono što je zanimljivo, naši podaci pokazuju da se Srbi koji su rođeni van Srbije mnogo lakše odlučuju da centar svog života presele ovde nego oni koji su odavde otišli. Deca i unuci se vraćaju lakše od roditelja. Država je preduzela konkretne mere: nostrifikacija diploma, poreske i carinske olakšice, lakši pristup zaposlenju. Sve to funkcioniše. Jedna priča mi je posebno ostala u sećanju, čovek iz Beča, poreklom iz Kladova, koji je kupio imanje tamo i napravio mini zoološki vrt. Pitao sam ga šta ga je pokrenulo. Kaže: samo ljubav. Nemam finansijski motiv. Samo hoću nešto što me drži uz otadžbinu.

Šta je veća opasnost za Srbe u rasejanju, asimilacija ili getoizacija?

- Bez dileme, asimilacija. I to naročito tiha asimilacija, ona je najopasnija. U Sloveniji sam je video izbliza. Radila je tako što je, kroz suptilne pritiske, podsticala promenu prezimena,
brisanje tragova identiteta. Ali ono na šta sam ponosan jeste da je veoma mali broj Srba naseo na tu prevaru. Sačuvali su ime, sačuvali su prezime, i danas se njihovi unuci time ponose. Getoizacija sama po sebi nije nužno loša, narodi koji neguju bogatu tradiciju mogu je čuvati i u okviru svoje zajednice, i to ne mora biti prepreka. Ali asimilacija, posebno kada je tiha i nevidljiva, jeste egzistencijalna pretnja. U toj borbi ogromnu ulogu igra Srpska pravoslavna crkva, i to ne smemo nikad zaboraviti.

Šta više okuplja dijasporu, krstna slava ili fudbalska reprezentacija?

- Jedno ne isključuje drugo. Kada naša reprezentacija gostuje u inostranstvu, atmosfera među sunarodnicima je neopisiva, bilo da su na stadionu ili gledaju od kuće. Ali krstna slava je nešto posebno. Moram da priznam da sam mnoge naše običaje naučio upravo u dijaspori, ne ovde. Mi smo na izvoru, pa nam se čini da je sve dostupno i ne posvećujemo tome pažnju. A oni tamo, s koliko ljubavi pale sveću, s koliko entuzijazma čuvaju slavu, kolač, ceo ritual. Dovodio sam prijatelje stranih nacionalnosti na slavu, Nemce, Amerikance, i niko se nikad nije udaljio bez oduševljenja. Naša tradicija je bogata i opšteprihvatljiva. Za razliku od naroda koji moraju da izmišljaju junake i istoriju, mi naše imamo. Naš posao je samo da ih čuvamo.

Foto: Republika

Državljanstvo po poreklu, da ili ne?

- Ja sam zagovornik toga da svaki Srbin po poreklu dobije državljanstvo svoje otadžbine.
Srbija je na tome predano radila i danas je taj proces lakši nego ikad. Pokrenuli smo
kampanju, ali je vodimo pažljivo i ne previše glasno, jer postoje zemlje koje ne dozvoljavaju dvojno državljanstvo, Slovenija je jedna od njih. Ja lično nikada nisam uzeo slovenačko državljanstvo upravo zato što nisam hteo da se odreknem svog. Broj upita za srpsko državljanstvo nikad nije bio veći. I to je, mislim, najiskreniji oblik borbe za srpski nacionalni identitet, imati pasoš zemlje odakle su ti koreni.

Pomirenje u regionu, iskreno ili samo privremeno zatišje?

- Nisam siguran da je ni zatišje, ako pogledamo neke poruke koje stižu iz komšinskih zemalja. Ali bih napravio razliku: narodi su jedno, a politička rukovodstva su drugo. Koliko Slovenaca dolazi u Beograd za Novu godinu? Neki od njih znaju beogradske ulice bolje od mene. Ponosan sam na mudar politički pristup Beograda koji insistira na dobrosusedskim odnosima. Žao mi je što to sa brojnim zemljama regiona nije uzajamno. Ja bih voleo da gradimo mostove, a ne zidove. Ne moramo se voleti, ali moramo sarađivati. I verujem da narodi to žele, i kad bi se vodili demokratskim principima, njihova rukovodstva bi morala to da čuju.

Šta biste odmah sutra promenili u Zakonu o dijaspori?

- Pre svega naziv. Srbi u regionu nisu se tamo zatekli, oni su odatle. Srbi u Sloveniji žive tamo vekovima. Nisu "Srbi u Sloveniji", već "Srbi iz Slovenije" i ta razlika nije sitničarenje, to je suština pravnog i političkog statusa. Pored toga, zakonom treba definisati i zvanično priznati krovne organizacije Srba u dijaspori. Srbija mora institucijalizovati taj odnos. I treće, finansiranje. Kroz direktno budžetsko finansiranje krovnih organizacija mogli bismo da ih osnažimo da rade bolje i predanije. To je dug proces, ali treba mu težiti.

Emisija se zove "Na ivici". Da li ste vi bili na ivici?

- Bio sam, svakako. I čudno mi je kada nisam, to mi govori da nešto ne radim kako treba.
Svaki naš sunarodnik koji živi vani nalazi se na ivici svaki dan, u okruženju u kom nije
većina, u jeziku koji nije maternji, uz identitet koji mora aktivno da čuva. Kao dete nisam
razumeo zašto neko mrzi moju sestru, moju majku, zašto želi da ubije komšiju samo zato što je Srbin. Nisam razumeo kako neko ko je juče bio dobar sused može sutra da nas tera samo zbog toga što smo Srbi. To je teška emocija. Ali nas je naučila nečemu važnom. Kad sam, dok je supruga bila trudna, stao ispred ulice u Zagrebu odakle smo proterani, osetio sam nešto što se ne da opisati. I odlučio sam: "Ne želim da moje dete mrzi. Ne želim da bude kao oni koji su nas terali." Iz te teške emocije izvukao sam jedno dobro: širinu. Volim Srbiju i Srbe najviše na svetu, ali imam prijatelje svih nacija, Slovenaca, Nemaca, čak i jednog Japanca, koji ne zna srpski, ali se trudi. I to je dovoljno.

BONUS VIDEO