POGUBIO DAHIJE, SPASAVAO TURKINJE: Najveća slabost vojvode koji nije izgubio nijednu bitku bile su ŽENE

Vojvoda Milenko Stojković jedna je od najkontroverznijih ličnosti Prvog srpskog ustanka. Po nalogu turskog vezira, pogubio je turske janičare, prvi je poveo srpske ustanike protiv carske vojske i pobedio ju je, prvi se suprotstavio Karađorđu i time, praktično, postao preteča današnje opozicije. Ipak, najviše će ostati upamćen po ličnom haremu, koji je povremeno imao i tridesetak žena. Ali krenimo redom.

Nakon austrijsko-turskih ratova, krajem 18. veka, došlo je do slabljenja osmanske centralne vlasti i potpunog haosa u pojedinim delovima Otomanskog carstva. To se posebno odnosi na Beogradski pašaluk, gde su se janičarski zapovednici Aganlija, Kučuk Alija, Mula Jusuf i Fočić Mehmed-aga, odbivši da prihvate carske reforme, odmetnuli od sultana i praktično preuzeli svu vlast u pašaluku.

Svoju strahovladu dahije su započele likvidacijom regularnog sultanovog vezira Hadži Mustafe-paše, 1801, koji je u narodu, zbog miroljubive politike i blagonaklonog stava prema porobljenoj raji, nazivan i srpskom majkom, a završena je tri godine kasnije, sečom knezova.

Naime, osećajući da se bes i nezadovoljstvo sve više širi među narodom, do kojeg je došlo ponajviše njihovom vladavinom, i da je pitanje dana kada će planuti buna, dahije su odlučile da to preduprede tako što će pobiti sve viđenije srpske glavare. Nadali su se da će time zagasiti i svaku pomisao na ustanak, ali su se grdno prevarili. Upravo je to bila buktinja koja će na Sretenje, 1804, zapaliti čitavu Srbiju.

Pobegli na Adu Kale

Nedovoljno naoružani i slabo organizovani, ustaničke vođe su isprva proklamovale da je buna podignuta isključivo protiv janičarskih zulumćara i njihovih zločina, a nikako protiv padišaha i porte. S obzirom na to da su odmetnici dozlogrdili i samom caru, uspostavljena je vojna saradnja s pobunjenom rajom. Već početkom leta 1804, u vreme vojne misije Bećir-paše, doneta je i odluka o pogubljenju janičarskih vođa, a koji su se, nakon brojnih i teških poraza u bitkama sa srpskom vojskom, sklonile na Adu Kale na Dunavu, u blizini današnjeg Donjeg Milanovca.

Nimalo lak zadatak da izvrši presudu poveren je Milenku Stojkoviću, jednom od ustaničkih vojskovođa. U akciju je krenuo sa družinom od tridesetak boraca, u noći uoči letnjeg Aranđelovdana, 26. jula. Pomoć mu je pružila i grupa od desetak momaka Redžep-age, zapovednika ostrva, a žestoka bitka trajala je punih osam časova.

Nakon što su dahije pobijene, a njihove glave oprane u Dunavu (samo je Aganlijina ispuštena u reku i zauvek izgubljena), poslate su beogradskom veziru Bećir-paši. Zbog ovog uspeha bogato je nagradio Redžep-agu i njegove momke, ali ne i svoje saveznike, Srbe. Biće da je slutio da je ovo neprirodno savezništvo stvoreno silom prilika, te da sukobi među njima tek predstoje.

Foto: Wikipedia/Public domain

I da ništa drugo nije učinio, samo bi ovaj podvig vojvodu Milenka Stojkovića uveo u istoriju i uvrstio ga među najznačajnije ustaničke vojskovođe. A učinio je i mnogo više od toga. Najveći vojnički uspeh ostvario je u bici na Ivankovcu 18. avgusta 1805. Bio je to prvi sukob s regularnom turskom vojskom koju je predvodio niški vezir Hafiz-paša i prva velika pobeda ustanika. S ovom bitkom, zapravo, započet je i otvoreni ustanak protiv osmanlijske vladavine.

Već početkom naredne godine Milenko je s ustanicima prodro u Negotinsku Krajinu i zauzeo Poreč, a proslavio se i u odbrani Deligrada, 1809, gde je menjao ranjenog Karađorđa i komandovao ustaničkim snagama.

Proteran u Rusiju

Ne zna se da li je još tada došlo do sukoba među njima, ali je izvesno da se Stojković, dve godine kasnije, otvoreno suprotstavio voždovoj strahovladi i zahtevao ograničenje njegove vlasti i decentralizaciju uprave. Rezultat ovakvih zahteva bio je da je ubrzo morao da napusti Srbiju, ali i da raspusti svoj čuveni harem, po čemu je bio poznat širom zemlje. Ali, kako ga je uopšte stvorio?

Još 1806, kada su ustanici osvojili Beograd, iza brojnih ubijenih Turaka ostalo je mnoštvo devojaka i udovica. Da bi uopšte preživele, morale su da se bave prosjačenjem, a prema zapisima Vuka Karadžića, bilo ih je toliko da od njih nije moglo ni da se prođe varoškim sokacima. Ne znajući šta će s njima, vlasti su odlučile da ih lađama otpreme u Tursku i da svoju brigu prepuste porti. Međutim, nisu sve stigle do carskog grada.

Kada su lađe stigle do Poreča (mesto je potopljeno nakon izgradnje hidroelektrane na Đerdapu), vojvoda Milenko ih je zaustavio i došao u ličnu inspekciju. Izabrao je najlepše i zadržao ih za sebe, a potom propustio brodove da nastave plovidbu.

Foto: Archivart / Alamy / Profimedia

Poznato je da je Stojković još ranije počeo da stvara harem, pa su u njemu, pored Turkinja, već bile Vlahinje i Srpkinje. Neke su bile robinje, ali je bilo i slobodnih žena koje su dobrovoljno bile deo harema jer su u njemu imale redovan obrok i krov nad glavom. Sam vojvoda uživao je da nekoliko njih vodi sa sobom gde god bi pošao, a kada bi mu neka dosadila, udavao bi je za svoje momke ili poznanike, davajući uz njih čak i golem miraz.

Nevolje su počele kada je iz Srbije proteran u Rusiju i gde mu je ruska vlada odredila godišnju apanažu u iznosu od svega 300 dukata. S tim parama, kao i svaki normalan muškarac, mogao je da izdržava samo jednu ženu. Izbor je pao na izvesnu Katinku, kojom se kasnije i oženio, a ostatak harema je raspustio i ostavio ženama na volju da idu gde im je drago.

BONUS VIDEO