TUŽAN KRAJ NAJSREĆNIJEG BRAČNOG PARA U KRALJEVINI JUGOSLAVIJI: Metla za bivšeg gradonačelnika

U dugoj istoriji upravljanja glavnim gradom jedno ime se posebno ističe: Vlada Ilić! Tokom njegovog mandata, od januara 1935. do septembra 1939, Beograd je konačno postao pravi evropski grad, prestonica kojom smo mogli da se ponosimo. Za te četiri i po godine otvoreno je Staro sajmište, završena zgrada Narodne skupštine, podignut je Spomenik Vuku Karadžiću, formiran Zoološki vrt, postavljeni temelji Hrama Svetog Save, otvoren je most preko Dunava i puštena tramvajska linija koja je spajala Beograd sa Zemunom...
Tokom svog mandata Ilić je sproveo i brojne reforme u gradskoj upravi, sredio finansijske prilike, znatno umanjio cene električne energije... Gradio je škole i  radničke stanove, zdravstvene ustanove i dečja prihvatilišta, ali se nije bavio samo socijalnim pitanjima. U njegovo vreme izgrađeno je i nekoliko gradskih parkova, isušene baruštine, ali i podignute brojne bolnice, koje i danas služe svrsi. Nažalost, današnji Beograđani o njemu znaju malo ili gotovo ništa. 

Venčao ga kralj Aleksandar

Mnogi će reći da je Vladimir (Vladan) Ilić rođen pod srećnom zvezdom. A rođen je u mestu Vlasotince 19. septembra 1882, kao najmlađi sin Koste Mumdžije, jednog od začetnika tekstilne industrije u Leskovcu. Otac mu je odredio životni put, a prvi korak je bio da stekne odgovarajuće obrazovanje. Školovao se u Beču i Ahenu, govorio francuski i nemački, po nekima, čak i engleski jezik, i ubrzo postao prvi tekstilac sa akademskim obrazovanjem.

Nakon povratka u Srbiju i kraćeg boravka u Leskovcu otac ga je, kao najobrazovanijeg u porodici, poslao u Beograd da upravlja tek otvorenom fabrikom. I upravo tu je Vladan ispoljio sve sposobnosti jednog industrijalca evropskog formata. Nakon Prvog svetskog rata, pljačke i teških oštećenja koja su doživele fabrike njegove porodice uspeo je ne samo da ih obnovi već i proširi proizvodnju i izvan granica nekadašnje kraljevine.
Da bi čovek bio ostvaren u svemu, potrebno je i da zasnuje porodicu, a o tome je, kao i o svemu drugom, vodio računa njegov otac. Odlučio je da devojku potraži među svojim poslovnim partnerima, a izbor je pao na Olgu Jovanović Dunđerski. Njen deda Lazar Dunđerski imao je dva sina i tri ćerke Milku, Olgu i nadaleko poznatu Lenku. Srednja Olga udala se za kasacionog sudiju Stevana Jovanovića i tako postala gospođa Jovanović Dunđerski. Svoje ime podarila je i jednoj od ćerki i upravo će ona postati i jedna od najpoželjnijih udavača. 

U ovaj brak Olga nije unela samo slavno ime već i štošta drugo, uključujući i dvorac Damaskin u Hajdučici. Bio je to brak izdanaka dve izuzetno bogate porodice, pa nije čudno što im je kum na venčanju bio niko drugi do kralj Aleksandar. 
Bilo bi iluzorno očekivati da vispreni Vladan nije znao ili želeo da iskoristi prilike i šanse koje mu je život ponudio. Između ostalog, u trenutku kada je čitav svet klecao pod teretom svetske krize, zahvaljući kumu kralju, postao je glavni snabdevač vojske tekstilnim proizvodima. Bio je to izuzetno unosan posao jer su količine bile ogromne, a plasman zagarantovan. Upravo je to i doprinelo da se o Ilićima, između dva rata, govori kao o najbogatijim ljudima u Srbiji. Međutim, sve to nije bilo dovoljno da bi se smatrali i velikim ljudima. A kakvi su zaista bili, o tome su oduvek više govorila dela nego reči. 
Spasao ga Vinston Čerčil

Kažu da bog nikome nije dao sve. Olgu i Vladana spajala je velika ljubav i veliko bogatstvo, ali nisu imali potomstva. Svoju ljubav usmerili su ka tuđoj deci, a njihov dom je bio mesto mnogobrojnih okupljanja mališana i dečjih priredbi. Tu se delila pomoć siromašnima, naročito uoči velikih praznika - Vaskrsa, Božića, Materica, Očeva... 
Već prve jeseni nakon dolaska na mesto gradonačelnika, uveo je pomoć za svu prestoničku sirotinju, nesebično su se delila zimska odeća i kaputi, ali su mimo toga i sami Ilići poklanjali hranu, pšenicu, štof... Ostalo je zabeleženo da je Olga jedne zime poklonila 100 zimskih odela i 105 kaputa za siromašnu decu, a pominje se i kao jedan od najvećih donatora za žrtve rata. Posle još jednog savezničkog bombardovanja priložila je pola miliona dinara kao podršku i pomoć za postradale. 

Ilići su štošta učinili za narod, ali narodne vlasti nisu tako mislile. Posleratne vlasti su uhapsile Vladana i osudile ga na deset godina robije, pri čemu su, naravno, konfiskovale i celokupnu imovinu. Da bi se ova otimačina mogla bilo čime opravdati, isticano je da je sarađivao sa neprijateljem tako što su njegove fabrike radile i tokom rata, čime je zapravo "jačan i ratni potencijal okupatora"?!

Narednih sedam godina Ilić je proveo u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, ali to je bila blaga kazna u odnosu na ono što mu je spremano. Navodno, pogubljenja ga je spasao Vinston Čerčil, koji je oštro protestovao kod Josipa Broza Tita. Na slobodu je pušten nešto ranije, ali je kažnjen obavezom da čisti gradske ulice. Srećom, nije dugo trpeo poniženja. Ubrzo je doživeo šlog i umro u mansardi svog rođaka 3. jula 1952. Sahranu su mu organizovali nekadašnji radnici, isti oni koji su mu godinama ranije, tokom boravka u zatvoru, donosili pakete. 

Godine poniženja Olga je preživela prodavajući nakit, ali i ahvalujući pomoći seljaka koji su je prepoznavali i poklanjali joj hranu. Nadživela je supruga sedam godina i umrla 1959.. Time je okončana i saga najbogatijeg Srbina i naslednice najbogatijeg Vojvođanina, brak bez potomstva i starost u bedi i krajnjoj oskudici. Srećna zvezda Ilića zauvek se ugasila.

 Pravni osnov za otimačinu

Vladimir Ilić je rehabilitovan u februaru 2009, kada je Okružni sud u Beogradu proglasio ništavnom presudu Vojnog suda iz 1946. U obrazloženju je napisano da je Ilić morao da bude proglašen narodnim neprijateljem da bi ta osuda bila osnov i opravdanje za državu da preuzme njegovo bogatstvo. 

Vladan Ilić umro je u mansardi svog rođaka, a sahranili su ga nekadašnji radnici

500.000 dinara Olga Ilić poklonila postradalima od bombardovanja

BONUS VIDEO