DOKTOR KOJI JE IZLEČIO SRPSKE FINANSIJE: Kako je ministar Laza Paču dobio Carinski rat protiv Austrougarske

U trenutku kada je na Berlinskom kongresu stekla nezavisnost 1878. Srbija je bila izrazito nerazvijena i siromašna zemlja. Praktično, od privrede je imala samo jednu vojnu fabriku, po dve strugare i pivare, barutanu, ciglanu, radionicu bombona, petnaestak parnih mlinova i nekoliko radionica sapuna, kože i tekstila.

Putevi su bili u očajnom stanju, železnica nije postojala, a većinu stanovništva (gotovo 88 odsto) činili su seljaci, dok je procenat nepismenih išao i do 90 odsto. Ponajgore, na samom kongresu, Srbija je pomoć imala samo od Austrougarske, koja se nije libila da svoju podršku i naplati. Još tada su sklopljeni i razni sporazumi, mahom tajni, koji su našu zemlju potpuno izolovali, odnosno primorali je da sve privredne aranžmane realizuje isključivo preko Habzburške monarhije.

Zadovoljavali smo strane interese

Najveći deo srpskog izvoza činili su stočarski i ratarski proizvodi, a čak 86 odsto toga završavalo je na tržištu Austrougarske. Osim što je ostvarivao svoj ekonomski interes, bečki dvor je zahtevao od Beograda da realizuje i brojne infrastrukturne projekte koji su, u tom trenutku, više značili njima nego nama. Između ostalog, morali smo da se zadužimo i izgradimo železničku prugu od Beograda do Niša, s obzirom na to da je trasa prirodno bila na putu "Orijent ekspresa", odnosno najbrže je spajala Beč i Istanbul.
Zadužujući se na sve strane, Srbija je pred kraj 19. veka gotovo bankrotirala. Kralj Aleksandar Obrenović uspeo je da sve te dugove objedini i dobije refinansiranje. Nakon toga stvari su krenule nabolje, uspeli smo i da udvostručimo budžet, ali i ostvarimo suficit od 30 miliona dinara. Taman smo se ponadali oporavku kada je došlo do sukoba s Austrougarskom i Carinskog rata, koji je pretio da nas potpuno uništi.

Smrtni greh Srbija je počinila pola godine ranije, u julu 1905, kada je zaključila trgovinski savez s Bugarskom. Naizgled, bio je to potez jedne suverene, nezavisne i samostalne države, ali se na bečkom dvoru tako nije gledalo. Prema njihovom mišljenju, savez sa Sofijom bio je direktno uperen protiv njihovih političkih i ekonomskih interesa, što je zahtevalo i određene mere. U suštini, verovalo se da je Srbija toliko ekonomski slaba i zavisna da će brzo pokleknuti i prihvatiti sve što se od nje bude tražilo.

Prvi potez austrougarskih vlasti bio je da odmah zabrani uvoz i transport stoke, živine i svih poljoprivrednih proizvoda iz Srbije. To se dogodilo u jeku pregovora i očajničkih pokušaja da s Bečom izgladimo odnose i potpišemo bilo kakav trgovinski ugovor. Nažalost, Austrougarska je bila neumoljiva: moćna carevina zatvorila je sve granice, a drugih tržišta nismo imali.

Pregovori su zvanično prekinuti 12. januara 1906, a od tog trenutka Srbija je praktično bila u ratnom stanju, u ratu koji nikada do tada nije vodila niti je na njega računala. Srećom, imala je i pravog "vojskovođu", ministra finansija dr Lazu Pačua, čoveka koji će je posle pet godina padova i posrtanja trijumfalno izvesti na pravi put.
Lazar Paču po narodnosti je bio Cincar, ali i srpski patriota i nacionalista. Rođen je u Čurugu 1. marta 1855. i premda je po obrazovanju bio lekar, ostao je upamćen kao jedan od najuspešnijih ministara finansija, dužnost koju je obavljao u čak tri mandata. Hroničari beleže da je ušao u legendu kao lekar koji je izlečio finansije Srbije, dok ga Dimitrije Boarov u svojoj knjizi predstavlja i kao apostola srpskih finansija.

Omča oko vrata

Već od prvog mandata 1904. ministar Paču je rešio gotovo nerešiv problem srpske ekonomije, ostvario je budžetsku ravnotežu. Uspeo je državne rashode da svede na razumne granice, ali i obezbedi da prihodi budu tačni i uredni.

Po prirodi škrt, pritom i otporan na korupciju, od prvog dana je nametnuo stav da iz državne kase niko ne može da dobije ni dinar više nego što mu zakon omogućava, odnosno što je budžetom predviđeno, bez obzira na to da li je reč o državnom službeniku, ministru, popu ili o samom kralju. Kao takav, na samom početku Carinskog ili Svinjskog rata, bio je pravi čovek na pravom mestu.

Njegov prvi potez bio je da poveća poreze neverovatnih 40 odsto pravdajući to praznom kasom i vanrednim okolnostima. Najvažnije, koliko je bio škrt čuvar državnih para, toliko je bio i nemilosrdan poreski izvršitelj. Rečju, nije dozvolio da nestane nijedan dinar državnih para.

U situaciji kada je naš jedini izvozni adut bio poljoprivreda, blokada se nametala kao omča oko vrata. Jedini izlaz je bio da se što pre pronađu nova tržišta, a da bi se to ostvarilo, dr Paču je dobro znao, ponajpre je morao da sredi budžetske prilike u samoj kući. Upravo zahvaljujući tome, ubrzo smo dobili i vanredni kredit u iznosu od 500.000 dinara s ciljem pronalaženja i otvaranja novih tržišta.

Izgradnjom puteva, strogom kontrolom kvaliteta i sve osmišljenijeg reklamiranja domaćih proizvoda, Srbija je brzo pronašla nove partnere u Francuskoj, Nemačkoj, Rusiji, Švajcarskoj, Engleskoj, Egiptu... I ne samo da je proširila broj trgovinskih partnera već je uspela i da značajno poveća obim spoljne trgovine. Za pet godina, koliko je bečkom dvoru bilo potrebno da shvati besmislenost svojih mera, Srbija je zaista uspela da stekne samostalnost i nezavisnost, pre svega u odnosu na Austrougarsku. Rečju, Srbija je iz blokade izašla ojačana.

Nažalost, već naredne godine 1912. počeli su i drugačiji ratovi, oni pravi. Najpre Prvi, a potom i Drugi balkanski rat, naposletku i Veliki rat. Iako je iz njih izašla kao pobednik, Srbija je bila desetkovana, s potpuno uništenom privredom i infrastrukturom. Nije više bilo ni finansijskog čarobnjaka (dr Laza Paču je umro 1915), pa je oporavak trajao mnogo duže, praktično sve do Drugog svetskog rata i novih razaranja. Ali kao da to predstavlja i sudbinu ovih prostora.

Obrtao milione, a živeo skromno

U zaostavštini dr Laze Pačua pronađeno je 60.000 dinara, što je bila mala suma za nekog ko je godinama upravljao milionima. Ali to je njemu, po svemu sudeći, bilo najmanje važno. Život je posvetio Srbiji i njenom blagostanju, a mala ulica u centru Beograda je ipak preskroman način da mu se odužimo za ono što je učinio za otadžbinu.

BONUS VIDEO