Marina Raguš: Iza studentske liste kriju se politički fantomi!

Ko se zaista krije iza studentske liste i ko bi donosio odluke ukoliko ona dođe na vlast? Marina Raguš, članica Predsedništva Srpske napredne stranke, tvrdi da su u prvom planu jedni, dok političke konce iz senke povlače drugi. U razgovoru sa Predragom Azdejkovićem za „Ozloglašen“ objašnjava zašto govori o „političkim fantomima“ i zbog čega smatra da birači moraju da znaju kome poveravaju upravljanje državom.

Nekadašnja novinarka, danas potpredsednica Narodne skupštine u tehničkom mandatu, govori o predizbornim debatama, društvenim podelama i granici između novinarstva i političkog marketinga. Otkriva zašto odbija da bude na društvenim mrežama, koje naziva „antisocijalnim“, prepričava susrete sa studentima tokom kampanje i iznosi tvrdnju da je Aleksandru Vučiću nuđena Nobelova nagrada za mir u zamenu za priznanje nezavisnosti Kosova. Uprkos oštrim ocenama političkih protivnika, poručuje da Srbija mora da bude sigurna kuća za sve i da neistomišljenici ne smeju da postanu neprijatelji.

Foto: Republika

Kako vam izgledaju televizijske debate u ovoj kampanji?

Vrlo malo ima politike i to je porazno. Očekivala sam više programa, da od onih koji pretenduju na vlast čujemo koje javne politike nude, kako vide nacionalni i državni interes i da li uopšte razumeju šta je država. Vidite prvog na listi kako pedala po Srbiji, a taj čovek bi sutra trebalo da donosi najvažnije odluke za sve građane. Na pitanja o spoljnoj politici kaže da to može da sačeka, da će se prvo baviti unutrašnjim pitanjima. Ništa ne čeka! Onog trenutka kada preuzmete vlast, sve postaje hitno, a jedna odluka utiče na niz drugih. Bojim se da bi, kada bi došli na vlast, ovo što sada imamo uništili za manje od šest meseci. Učestvovala sam u nekoliko debata. Na jednoj nacionalnoj televiziji njihova stolica ostala je prazna, pošto su, po mom mišljenju, izgubili u prethodne dve debate. A ono što smo čuli bilo je porazno. Pojedini ljudi koji rade za tu listu predlažu puštanje kursa evra. Već smo videli kako rast evra obezvređuje primanja, otežava otplatu kredita i poskupljuje život. Pominje se i oporezivanje penzija od 60.000 dinara naviše. Ako je to ekonomska politika — daleko bilo. Kada dođemo do nacionalnih pitanja, dobijamo neodređene odgovore. Smatram da ne smeju jasno da kažu da su Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije, da ćemo unapređivati saradnju sa Kinom i da nećemo uvoditi sankcije Rusiji, jer se zna ko stoji iza tog političkog projekta. Tek kada su videli pad podrške, počeli su da govore da neće uvoditi sankcije Rusiji. Onda se pojavi Miketić koji, parafraziram, poruči da zna da lažu, ali da je to u redu ako žele da pobede. Moj zaključak je: Bože sačuvaj.

Foto: Republika

Saznali smo da prvi na studentskoj listi ne mora da bude i kandidat za premijera, ali ime mogućeg premijera ne saopštavaju. Da li zato izbegavaju konkretne odgovore i debate?

Fantomi. Čuli smo od profesora Lompara da su tu listu pravili Bojan Pajtić i Dušan Petrović. Tu ekipu poznajemo. Kada pogledate političku scenu, vidite sukobljene frakcije nekadašnje Demokratske stranke. Znamo kako nam je bilo do 2012. godine. U debati na Insajderu čula sam da nije važno ko je tih 250 ljudi na listi. Nisam mogla da verujem. Građani, dakle, glasaju za mačku u džaku, dok pravi ljudi, politički fantomi, stoje iza njih i čekaju da preuzmu poluge moći u državi. Mogu da pretpostavim ko su, iako ne volim da se bavim pretpostavkama. Smatram da bi nas taj projekat vratio u vreme kada Srbija nije vodila samostalnu i nezavisnu politiku. Tada su, po mom viđenju, postojali zadaci koje je trebalo ispuniti: izručiti Miloševića, i to na Vidovdan, ukloniti političku i vojnu elitu, a privredu prepustiti raznim lobističkim grupama. Ukinut je SDK, ugašene su banke, usledile su sporne privatizacije. Rezultat su bili stotine hiljada ljudi bez posla i ogromna nezaposlenost mladih. Ne želim da zaboravim ni katastrofalnu reformu pravosuđa, kada su se, tvrdim, sudije i tužioci birali po opštinskim odborima Demokratske stranke. I razdvajanje Srbije i Crne Gore 2006. godine posmatram u tom kontekstu, kao uvod u jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova. Zato smatram da je određenim centrima moći potrebna ekipa koja prvenstveno igra za sopstvene karijere i interese, a ne za građane.

Foto: Republika

Da li se iza studenata kriju političari koji nemaju dovoljno podrške, pa koriste popularnost mladih da pridobiju građane?

Sve je, po mom mišljenju, od početka zasnovano na prevari. Godinama smo slušali optužbe o povezanosti braće Vučić sa Jovanjicom, da bi potom Jelena Zorić rekla da njih dvojica nemaju veze sa tim. Zatim je došla priča o zvučnom topu, za koju takođe tvrdim da je bila lažna. Jesmo li posle svega čuli izvinjenje? Nismo. U jednoj debati pokušala sam da postavim jednostavno pitanje: kako nezakonitim sredstvima, blokadom zemlje i fakulteta, tražite da institucije rade svoj posao? To je protivrečno. Smatram da je političko nasilje postalo metod delovanja, a da se incidenti koriste za izazivanje reakcije iz inostranstva. Da li nas to oslobađa odgovornosti za sopstvene greške? Ne. I mi smo ih pravili. Zbog onoga što su naši aktivisti uradili u Novom Sadu Miloš Vučević podneo je ostavku na mesto premijera. Time je pokazao da oni koji su na vlasti snose najveću odgovornost. Vučić je više od 200 puta pozvao na dijalog. Govorio je: „Deco, proglasite pobedu, hajde da sednemo i razgovaramo.“ Odgovarali su da nije nadležan. U početku su tvrdili da ih politika ne interesuje, a onda su, kada je napravljen politički proizvod, počeli da traže izbore. Kada su izbori raspisani, stolice u debatama ostale su prazne, a oni pedalaju po Srbiji, noseći Ustav protiv kojeg su 2006. bili upravo oni koji danas stoje iza njih. Meni je najvažnije da razumemo da nismo neprijatelji, nego neistomišljenici. Potrebni su nam dijalog i institucije na kojima svi treba da radimo. Problemi se nisu pojavili juče, već su se gomilali decenijama, još od devedesetih. To ne znači da nemamo odgovornost, nego da o svemu moramo da razgovaramo. Naša zemlja pripada svima nama i treba da bude sigurna kuća za sve, bez obzira na razlike. Bojim se da će nam trebati mnogo vremena da do toga dođemo.

Foto: Republika

U jednoj televizijskoj debati pomenuli ste da je Vučiću nuđena Nobelova nagrada za mir, ali je delovalo da voditeljka pokušava da vas prekine. O kakvoj ponudi je reč?

Tako sam i ja razumela njenu reakciju, ali nisam htela da prećutim. Navikla sam na takve situacije - što me više pritiskaju, više se branim. Vučiću je nuđeno da dobije Nobelovu nagradu za mir ukoliko prizna nezavisnost takozvanog Kosova. Volela bih da, ako budete imali priliku, razgovarate s njim o tome i da vam on iznese dodatne detalje. Zašto smatram da je to važno? U nekom trenutku sukob Rusije i Ukrajine moraće da se završi, a Rusija se poziva na kosovski presedan. Zato, po mom mišljenju, deo Zapada pritiska Srbiju da prizna nezavisnost Kosova i time potvrdi da je sve što nam je učinjeno bilo prihvatljivo - od agresije do oduzimanja dela teritorije. Ovde su napravili presedan čije im se posledice sada vraćaju. U tom kontekstu posmatram i pritiske na Vučića: cilj je da prihvati ono što se od njega traži. Znaju da ne mogu da ga pobede na izborima, pa pokušavaju da ga slome na druge načine. Najpre su napadali njega, zatim brata, sina, roditelje i ostale članove porodice. Kada jedno ne urodi plodom, prelaze na drugo. On tu ponudu nije prihvatio. Tvrdim da se za nju zna u zapadnim političkim krugovima, a volela bih da o svemu više kaže sam Vučić.