KAKO SU SE ISPREPLETALI ŽIVOTI MLADIĆA, MILOŠEVIĆA I ĐINĐIĆA: Dva dana odredila sudbinu Srbije tokom krvavih devedesetih

Istorija se retko poigrava slučajnostima. Češće operiše surovom preciznošću. Kada se osvrnemo na deceniju moderne Srbije u kojoj su Srbi najviše stradali, dakle devedesete godine prošlog veka, tri imena stoje kao nezaobilazni stubovi te epohe: Slobodan Milošević, Ratko Mladić i Zoran Đinđić.

Tri potpuno različita puta, tri životne priče koje su se, naizgled paradoksalno, sudbinski isprepletale u čvor koji je nemoguće raspetljati. A u samom centru tog čvora stoje, verovali ili ne, samo dva uzastopna datuma na kalendaru: 11. i 12. mart.

ZLOKOBNA TEŽINA

Mart je u srpskoj istoriji oduvek imao zlokobnu težinu (pogledajte okvir). Međutim, unutar tih martovskih ida krije se i ova priča koju na ovaj način još niko nije ispričao. Živopisi trojice lidera Srba, a svaki je to bio na svoj način, sudarile su se u svega 48 sati kalendara.

Sve počinje u jeku Drugog svetskog rata, 12. marta 1943, kada je u selu Božanovići kod Kalinovika rođen Ratko Mladić. Dečak koji će otprilike pola veka kasnije postati vojni komandant čije će odluke tresti i region i svetsku diplomatiju, rođen je pod zvezdom koja će ga decenijama kasnije direktno povezati sa drugom dvojicom aktera.

Tačno 60 godina nakon Mladićevog rođenja, ponovo 12. marta, ali 2003, ispred zgrade Vlade Srbije odjeknuli su snajperski pucnji. Zoran Đinđić, premijer Srbije, ubijen je u atentatu koji je šokirao nađu zemlju i svet. Krug se zatvorio tamo gde je i počeo - na isti dan, u istom datumu, spojili su se početak jednog vojničkog života i nasilni kraj jednog političkog života.

Između ova dva 12. marta ugurao se još jedan sudbinski datum. Kalendarski dan ranije, 11. marta 2006, u hladnoj ćeliji pritvorske jedinice u Ševeningenu, pronađeno je beživotno telo Slobodana Miloševića. Za njegove pristalice on je tamo ubijen uskraćenom medicinskom negom ili čak davanjem pogrešnih lekova, što je imalo direktne fatalne posledice, za kritičare je to bio biološki kraj čoveka koji je izbegao konačnu presudu suda istorije.

Odnos ove trojice lidera nije bio samo politički, bio je duboko i neposredno ličan i dramatičan. Veza između Miloševića i Mladića definisala je devedesete. Bio je to odnos prepun kontroverzi, odnos tokom kojeg je Miloševićeva Srbija čak i uvela sankcije sunarodnicima preko Drine i u kojem je Sloba levitirao između generala Mladića i Radovana Karadžića.

S druge strane, politički duel Miloševića i Đinđića predstavljao je samu srž borbe za dušu Srbije. Đinđić je, zajedno s Koštunicom, bio arhitekta Miloševićevog političkog pada. Ironijom sudbine, upravo je Đinđićeva vlada bila ta koja je na Vidovdan 2001. izručila Slobu Hagu, što mu bivši predsednik (kao i veliki broj Srba) nikada nije oprostio.

Ipak, najmanje linearan odnos bio je onaj između Mladića i Đinđića. Istorija i televizijski snimci pamte čuveni Đinđićev odlazak na Pale ratne 1994, u vreme kada je Milošević uvodio blokadu Republici Srpskoj na Drini, i onu čuvenu sliku okretanja vola na ražnju. Taj potez je Đinđiću kasnije godinama spočitavan. Ali, iza te simbolike krila se kompleksna i opasna politička igra.

Đinđić je tada išao da pruži podršku narodu sa zapadne strane Drine, a generalu Mladiću je za Vidovdan te iste 1994. uputio zvanično pismo u kom je stajalo: „U ime Demokratske stranke i u svoje lično ime, čestitam vam Dan Vojske Republike Srpske... Nama je potrebna snažna vojska kako bi druga strana odustala od rata..."

IZRUČENJE HAGU

Godinama kasnije, kada Đinđić postaje premijer Srbije, ova veza dobija potpuno novu i dramatičnu dimenziju. Dok je Zapad vršio stravičan pritisak da se Mladić locira i izruči, Đinđić je, kažu pouzdana svedočenja, iza zatvorenih vrata igrao opasnu kartu. Javno i diplomatski je upozoravao da bi "Mladićevo izručenje moglo da izazove građanski rat u zemlji" zbog naoružanih izbeglica i nestabilnosti, dok su do samog generala stizali signali i obećanja da ga, dok se Đinđić pita i dok konsoliduje krhku državu, Srbija neće nasilno izručiti Hagu.

Sudbina je htela da sistem koji su rušili ili gradili na kraju proguta obojicu.

Kada se podvuče crta ispod biografija Mladića, Miloševića i Đinđića, ostaje sudbinska datumska podudarnost o tome kako se lične sudbine pojedinaca pretvaraju u kolektivnu sudbinu jednog naroda. Jedan je rođen da vodi rat, drugi je vladao u ratu i umro iza rešetaka, a treći je ubijen ubrzo nakon što je smenio ovog drugog.