VIŠE NISMO SAMI – STRATEŠKI DIJALOG SAD I SRBIJE: Momentum u odnosima sa Vašingtonom šansa koju Beograd ne sme da propusti

Od posete nekadašnjeg predsednika Sjedinjenih Američkih Država Džimija Kartera Beogradu 1980. godine, što je bioposlednja zvanični dolazak jednog predsednika SAD našem glavnom gradu, odnosi Vašingtona i Beograda prošli su kroz decenije hlađenja, sankcija tokom devedesetih godina, rata rokom NATO agresije 1999. godine i krize oko statusa tzv. Kosova odnosno priznavanja samoproglašene nezaviosnosti od strane SAD.

Bilo je u tom period pojedinačnih važnih događaja kao što su bile posete predsednika SR Jugoslavije Vojislava Koštunice i premijera Srbije Zorana Đinćića američkom predsedniku Bušu 2001. godine, posete američkog državnog sekretara Kolina Pauela Beogradu 2003. godine kao i   potpredsednika SAD Džozefa Bajdena 2009. i 2016. godine i potpisivanja Vašingtonskog sporazuma 2020. godine. Ipak, ovi događaji nisu imali nivo sistemske i institucionalne saradnje.

Danas, posle zvaničnog potpisivanja Strateškog dijaloga, odnosi Beograda i Vašingtona dostižu svoj novi pozitivan maksimum – kvantni skok i istorijski pomak i dobijaju institucionalni oblik partnerstva.

Pre nego što se osvrnemo na to šta dijalog konkretno predviđa i šta će zaista doneti, podsetimo se reči čuvenog diplomate i bivšeg sekretara Henrija Kisindžera koji je isticao da je preduslov za stabilnost u svetu sposobnost najvećih sila da u ključnim trenucima prepoznaju i uvaže manje države i regionalne lidere. On je decenijama unazad spoznao da je globalna stabilnost nemoguća bez uvažavanja država koje predstavljaju prirodnu sponu između Istoka i Zapada. Srbija i Sjedinjene Američke Države danas svedoče upravo takvom istorijskom momentu jer naša zemlja može da bude prirodna spona između Istoka i Zapada. U svetu dubokih podela, sposobnost Beograda da razgovara sa svima, predstavlja njegovu najveću diplomatsku snagu, a ne slabost.

Pad carinskih barijera i trka za konkurentnost

Odluku Vašingtona da pokrene Strateški dijalog ispratilo je ukidanje Srbiji, u Trampovo vreme nametnute carine, od 35 odsto. Odluku o ukidanju američkih carina za sve zemlje doneo je Vrhovni sud ali zato nova odluka američkog predsednika Trampa kojom je ponovo uveo carine za 60 država bila je ohrabrujuća i prijateljska za Beograd. Srbija je ostala jedna od retkih zemalja kojima nisu uvedene nove carine pa je trenutno između Beograda i Vašingtona na snazi bescarinski režim što se nikada nije dogodilo u skoro vek i po dugoj diplomatskoj istoriji ovih zemalja. Očigledno je da američka strana pitanje carina za Srbiju ostavila za nastavak strateškog dijaloga a sam srpski predsednik Vučić je izjavio da očekuje da će one da iznose od 10 do 12 odsto čime je nagovestio čime bi Beograd bio zadovoljan..

Visina američkih carina, posebno na čelik, aluminijum, bakar i vozila, veoma su važne za srpsku privredu i konkurentnost Srbije u privlačenju direktnih stranih investicija koje su od ključnog značaja za rast BDP Srbije. Osnovne carine uz dodatne tarife na trgovinski suficit, koje je uveo predsednik Tramp, bile su ozbiljna barijera za domaće i strane kompanije u Srbiji. Zato se može očekivati da pitanje visine carina i ukidanje taksi za suficit izmedju SAD i Srbije bude za Beograd najznačajnija tema nastavka strateškog dijaloga jer ukidanje ovih nameta i spuštanje tarifa donosi tri ključna boljitka za srpsku ekonomiju.

Prvo, naša namenska, metalska i auto-industrija dobijaju punu cenovnu konkurentnost na američkom tržištu. Drugo, Srbija postaje znatno privlačnija za nove strane investitore koji traže bescarinski pristup Americi. I treće, oslobađa se kapital koji je odlazio na takse, što direktno jača budžet i podstiče novi privredni rast. Ovim značajnim gestom američka administracija pokazala je volju da kroz diplomatske pregovore i Strateški dijalog sa Beogradom ukloni trgovinske barijere i da partnerstvu sa Srbijom da novu dimenziju.

Redovne posete srpskih delegacija Stejt departmentu

Tehnička strana Strateškog dijaloga – najvišeg institucionalnog mehanizma koji Sjedinjene Američke Države primenjuju u odnosima sa svojim najvažnijim partnerima – podrazumeva redovne posete srpskih delegacija Stejt departmentu, formiranje stalnih radnih grupa i održavanje redovnih ministarskih sastanaka na kojima se direktno usklađuju politike iz nekoliko vitalnih oblasti.

Pre svega, to obuhvata duboku saradnju u energetskom sektoru, a podsetimo, Srbija i SAD imaju potpisan energetski strateški sporazum od septembra 2024. godine gde se radi na zajedničkim projektima diverzifikacije izvora i obnovljivih izvora energije i izgradnje kritične infrastrukture. Druga važna dimenzija jeste bezbednosna i vojna saradnja, koja predviđa nastavka partnerstva sa Nacionalnom gardom Ohaja ali koja će se sada proširiti najavom SAD da je spremna da Srbiji proda oružje. Srpska vojska, najsnažnija u regionu što je veoma važna činjenica za odluku SAD da li će biti vojne saradnje, uglavnom ima modernizovano sovjetsko naoružanje iz vremena Jugoslavije, domaće naoružanje ali i novo kinesko i izraelsko oružje. Posle kupovine francuskih aviona “rafal” kao i intenzivne vojne saradnje Beograda i Pariza u Vašingtonu su razumeli to kao šansu za SAD. Zato je najava SAD da će Srbiji prodavati oružje veoma značajna jer to znači da Vašington sada tretira Beograd kao vojnog saveznika.

Ova saradnja povećaće učešće “zapadnog oružja” u naoružanju srpske vojske što povećava usaglašenost Vojske Srbije i NATO čemu u ovoj vojnoj organizaciji pridaju veliki značaj.  NATO smatra da bi ulaskom Ukrajine i Srbije u ovu vojnu alijansu imalo uticaj na snaženje njihove organizacije. Kako je moguće da Ukrajina zbog Rusije ostane van NATO značaj Srbije se povećava. Ova najava znači da Srbija ima krebilitet u Vašingtonu jer SAD više ne strahuju da bi njihovo oružje prodato Srbiji moglo da završi u neprijateljskim rukama. SAD je odlučila da iskoristi situaciju da je Rusija izgubila svoje pozicije u Srbiji u energetici i odbrambenom sektoru u kojima je tradicionalno imala monopol. Jasna je namera  Vašingtona da preuzme ruske pozicije u ovim sektorima u Srbiji i da ne dozvole da to urade Peking i Tel Aviv. 

Strateški dijalog obuhvata i zajedničke aktivnosti Beograda i Vašingtona u oblasti sajber-bezbednosti i civilne zaštite a otvara vrata za tehnološku i naučnu razmenu, uključujući visoko obrazovanje, veštačku inteligenciju, pa čak i partnerstva u namenskoj industriji i svemirskim programima. Mladima u Srbiji i našim naučnicima značajno je i to što ovaj dijalog predviđa proširenje akademskih razmena, direktno stipendiranje naših studenata i istraživača na najprestižnijim američkim univerzitetima, kao i zajedničke naučne projekte koji našim mladim talentima daju pristup najsavremenijim svetskim laboratorijama i tehnologijama.

Srbija za pregovaračkim stolom, a ne na stolu

U političkom smislu, podizanje odnosa Beograda i Vašingtona na nivo Strateškog dijaloga šalje poruku da Sjedinjene Američke Države više ne posmatraju Zapadni Balkan isključivo kroz prizmu nerešenih kosovskih čvorova, već kroz prizmu ekonomske i energetske stabilnosti čiji je Srbija nosilac. Kakav značaj Strateškog dijaloga Beograda i Vašingtona ima u region pokazuje da se ovaj čin među albanskim analitičarima u Prištini posmatra sa velikom dozom zabrinutosti, jer ukazuje na pomeranja težišta američke politike i smanjenje podrške prištinskim političkim elitama. Za sam dijalog o Kosovu i Metohiji ovo znači promenu pregovaračke pozicije. Jačanje ekonomskih, energetskih i bezbednosnih veza sa Amerikom primorava sve aktere da shvate da se trajno rešenje za region ne može tražiti mimo interesa i uvažavanja Srbije. Jednostavnim jezikom može se reći – Srbija će biti za stolom, a ne na stolu kao što je bila od 1998. godine i pregovora u Rambujeu. Na svakih nekoliko meseci zvaničnici iz Beograda biće u Vašingtonu a sastanci će biti ciljani, tematski i na visokom nivou.

Računica Vašingtona

Da bismo se držali realpolitike, baš onako kako su to radili francuski predsednik Šarl de Gol i britanski premijer Vinston Čerčil govoreći: „Države nemaju prijatelje, imaju samo interese”, moramo da pokušamo da razumemo interese Amerike. Vašington je svoj interes u ovom delu sveta definisao u Izveštaju američkog Kongresa o politici Sjedinjenih Država za promovisanje regionalne stabilnosti i prosperiteta na Zapadnom Balkanu, objavljen u maju godine. Ovaj dokumenr je jasno stavio Srbiju u centar nove američke strategije u regionu, uz najavu formalnog Strateškog dijaloga u 2026. godini i jačanje ekonomske, energetske i bezbednosne saradnje. Posle usvajanja ovog Izveštaja bilo je jasno da Vašington sada posmatra Beograd kao ključnog bilateralnog partnera u regionu, uz pristup koji se značajno razlikuje od ranijih decenija i koji je usmeren na biznis, investicije i geopolitičko takmičenje sa Rusijom i Kinom.

Kada je Vašington odlučio da svoju politiku uskladi sa ekonomskim interesima Srbija je dobila najveći značaj jer je najsnažnija ekonomija regiona. Projekti u Srbiji koje trenutno dogovaraju Beograd i Vašington vredni su između 3,6 i 4,3 milijarde evra a kakav je to napredak govori podatak da je u periodu od 2000 – 2023. godine, prema zvaničnim podacima ambasade SAD u Beogradu, ukupna vrednost američkih investicija u Srbiji iznosila oko četiri milijarde dolara. U istom periodu SAD su na tzv. Kosovu za 25 godine investirale oko 1,5 milijardi evra a trenutno godišnji novi američkih investicija u Prištinu je oko desetak miliona evra godišnje. 

Za SAD je mnogo važnije koliko NR Kina ulaže u Srbiju i to se vidi po tome da dva tekuća projekta o kojima trenutno pregovaraju Beograd i Vašington imaju vrednost koja dostiže skoro četvrtinu ukupne vrednosti svih kineskih projekata realizovanih u Srbiji tokom protekle dve decenije. Ako ukupne kineske investicije u Srbiju, uključujući i gigante poput Ziđina i HBIS-a, iznose oko 22 milijarde evra za 25 godina, dok se tekući infrastrukturni poslovi kineskih kompanija procenjuju na oko 9,5 milijardi tada američki ekonomski skok u Srbiji sa novim investicijana dobija istorijsku težinu. Uzimajući u obzir najave buduće saradnje u oblasti nuklearne energije i infrastrukture za tečni prirodni gas, potpuno je jasno da Vašington ulazi u borbu sa Pekingom za ekonomski primat u Srbiji, što je u potpunosti u skladu sa strategijom američkog Kongresa o aktivnom nadmetanju za uticaj na Zapadnom Balkanu. Zvanična potvrda učešća SAD na specijalizovanoj izložbi u Beogradu takođe šalje poruku podrške ekonomskoj stabilnosti i infrastrukturnim projektima u regionu. 

Zajedničke vrednosti i duhovna dimenzija

Novi mandat predsednika Trampa u Beloj kući Beogradu se, iznenada, ukazala šansa da odnose sa Vašingtonom unapredi i učvrsti kroz zajednički hrišćanski identitet i vrednosti koje aktuelna Trampova administracija snažno promoviše u javnom životu Amerike, Na ovaj način odnos Beograda i Vašingtona dobija svoju punu, vrednosnu i civilizacijsku zaokruženost. Nedavno je predsednik Amerike Donald Tramp rekao: „Hrišćani su snaga, hrišćani su moralni kompas i duša našeg društva. Zaustavimo progon hrišćana. Amerika više neće okretati glavu od progona hrišćana i vernika, bilo u našoj zemlji, bilo gde u svetu. Stajaćemo čvrsto uz one koji čuvaju svoju veru i tradiciju.”

Upravo je ova hrišćanska orjentacija američkog predsednika i zemlje koju vodi je iznenadna šansa za Srbiju koja je propuštena 2004. godine kada su kosovski Albanci u martovskom pogromu Srba  zapalili i uništili 35 crkava, uključujući 18 spomenika kulture, među kojima je i bila crkva Bogorodice Ljeviške u Prizrenu. Pored toga što je tadašnja srpska diplomatija odnosno ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić savetovao predsedniku srpske vlade Vojislava Koštunicu da se Beograd pokrene diplomatsku ofanzivu u Vašingtonu i da se on lično obrati predsedniku Bušu zbog uništavanja hrišćanskih crkava to se nije dogodilo jer su u Beogradu bili frustrirani odnosom SAD prema budućem samoproglašenju nezavisnosti Kosova i Metohije. Srbija je na novu priliku morala da čeka skoro dve decenije. U medjuvremenu vodjena je snažna, dobro plaćena i odlično osmišljena lobistička kampanja vlasti iz Zagreba, Podgorice, Prištine, Sarajeva i Tirane u kojoj je Srpska pravoslavna crkva predstavljana američkoj administraciji kao “ispostava ne Ruske pravoslavne crkve već ruskih bezbednosnih službi na Balkanu” i “paramilitarna organizacija koja je prethodnica srpske i ruske vojske”.

Kreatori ove kampanje, igrajući na “rusku kartu” verovali su da će pokrenuti SAD u akciju protiv srpske crkve posebno posle početka rata u Ukrajini. Za kreatore ove kampanje Rusija je bila priča za Vašington. Njima je jasno da je Srpska pravoslavna crkva osnovni integrativni faktor srpskog naroda na Balkanu bez obzira u kojoj državi žive. Kako bi ostvarili svoje nacionalne ciljeve, asimilovali srpsko stanovništvo i zaokružili proces stvaranja svojih nacija neophodno im je da se srpska crkva razbije i vrati u stanje od pre 1920. godine kada su se sve srpske pravoslavne eparhije ujedinile u jednu crkvu. Ova kampanja je posebno dobila na zamahu posle poraza predsednika Trampa na izborima 2020. godine, obesmišljavanja Vašingtonskog sporazuma i povratka u Stejt Dipartment onih kadrova koji su učestvovali u stvaranju nezavisnog Kosova i bombardovanju Srbije. Plan o kome se raspravljalo i u Vašingtonu predviđao je odvajanje Pećke patrijaršije koja bi obuhvatala srpske eparhije na KiM i u Crnoj Gori, koja bi u nekom trenutku bila priznata od strane Vaseljenske patrijaršije po modelu crkve u Ukrajini, a potom bi se stvarile samostalne pravoslavne crkve u Hrvatskoj i BiH koje vremenom ne bi bila samo srpske već bi postale verski dom “za provoslavne Hrvate” i “pravoslavne Bošnjake”.

Realizacija ove strategije počela je u Crnoj Gori usvajanjem zakona kojim je Srpskoj pravoslavnoj crkvi oduzeta imovinu. Bio je to loš trenutak jer se sve dogodilo u izbornoj godini. Crkva je odgovorila litijama i okupljanjem naroda a tadašnja crnogorska vlada potcenila je značaj i ulogu crkve u Crnoj Gori. Masovnost pristalica crkve iznenadila je sve a dovela je do smene vlasti u Podgorici. Propast plana na prvom koraku iskoristio je iskusni diplomata Kristofer Hil koga je lično američki predsednik Bajden iz penzije poslao u Beograd sa ovlašćenjima da popravi odnose SAD i Srbije.

Ambasador Hil, sa velikim iskustvom na Balkanu iz devedesetih godina prošlog veka, smatrao je da njegova zemlja, ukoliko želi mir na Balkanu, treba da ima bliske odnose sa Srbijom. Kako ga je postavio predsednik Bajden, Hil je, po ugledu na svog nekadašnjeg šefa Holbruka,  mogao da zaobiđe Stejt Dipartment i potpuno sruši plan oko podele srpske crkve. Hil je smatrao da srpska crkva, veoma prisutna i snažna u SAD, može da bude most saradnje dve zemlje a ne problem. Zato je ambasador Hil najzaslužniji za promenu stava SAD. Srpska crkva je prihvatila dijalog pošto je u decembru 2022. godine na odluku vlasti u Prištini da zabrane patrijarhu ulazak na Kosovo oštro regovao američki ambasador Kristofer Hil ističući da je to fundamentalno pitanje verskih sloboda. To je otvorilo stalni i direktni kanal dijaloga između Patrijaršije i američke ambasade a kasnije i Vašingtona što je dovelo, dve godine kasnije, aprila 2024. godine do posete pomoćnika sekretara SAD-a za evropske i evroazijske poslove Džejmsa O’Brajana srpskom patrijarhu Porfiriju u Beogradu.

Aprila ove godine srpski patrijarh Porfirije primio je Paola Zampolija, specijalnog predstavnika SAD-a za globalna partnerstva, sa kojim je razgovarao o unapređenju saradnje dva naroda. Nedavna Poseta Marka Bernsa, duhovnog savetnika američkog predsednika Trampa, koji je sa patrijarhom Porfirijem posetio Kosovo i Metohiju i bio na svetoj liturgiji u Pećkoj Patrijaršiji, a zatim i u Visokim Dečanima, kao i drugim srpskim pravoslavnim svetinjama pokazuje su Srpska crkva i hriščanstvo dobili značajnu ulogu u srpskom – američkim odnosima i da je Beograd dobio adut koji može da bude posebno važan u rešavanju odnosa sa Prištinom i Sarajevom.Na kraju, donosioci odluka i političke elite treba da imaju u vidu da je najveća vrednost u politici i diplomatiji u umeću prepoznavanja momentuma. Pozitivan momentum koji se nama otvara je šansa koja može napraviti istorijsku prekretnicu u poziciji zemlje. U toj prekretnici, gde je sasvim jasno da Srbija više nije sama, Amerika može biti najjači oslonac.