NA IVICI Biljana Šahrimanjan Obradović: Tastatura-manijaci inspirišu one koji će vas napasti na ulici (VIDEO)

Geopolitički analitičar, žena s dva korena, koji retko idu zajedno: kavkaskim i balkanskim.
Biljana Šahrimanjan Obradović više od devet godina u javnom prostoru govori o onome što mnogi izbegavaju, a pretnje i pritisci nisu je naterali da utiša glas. U razgovoru za emisiju "Na ivici" govori o tome gde je danas najopasnija tačka na planeti, kako prepoznati propagandu u studiju, zašto smatra da Jermenija može biti uzor Srbiji i šta za nju lično znači Ararat. Na kraju, otvara i potpuno privatnu stranu: porodicu, svekrvu, energiju i moto koji ne dozvoljava da se uspava.

Treći svetski rat ili hladni rat?

- Po meni, svega pomalo, zato što je ovo najsavremeniji rat čiji smo svedoci. Buduće

generacije će sigurno učiti o ovom ratu na evropskom kontinentu, pisaće se naučni radovi o tome koliko su se ratovi promenili i da više nije neophodan masovni ljudski faktor da biste pobedili drugu vojnu silu. Ali pokazalo se i na ratu koji je već na Bliskom istoku da, iako niste nadmoćni u odnosu na protivnika i najveće supersile, opet možete imati određene adute u rukama za pregovore i postavljati uslove. Dosta su se prioriteti promenili, kao i razlozi zbog kojih zemlje započinju sukobe, što se apsolutno razlikuje od hladnog rata.

Foto: Republika

 

Gde je danas najopasnija ivica na planeti?

- Trenutno je to svakako Bliski istok, zato što je tamo nekoliko zemalja u sukobu: Iran,

Ujedinjeni Arapski Emirati, Katar, SAD, Izrael, Liban. Izveštavajući upravo za Srpski telegraf sa Evropske političke zajednice, generalni sekretar NATO Mark Rute izjavio je da je Evropa svesna da nije zadovoljna kako upravlja krizom na Bliskom istoku i da to utiče na bezbednost u Evropi. Ako pogledamo da je zahvaćen i prevoz nafte i robe, onda kao analitičar mogu reći da je Bliski istok daleko opasiji za čitav svet, jer se taj sukob rasplamava i širi. Dok rat između Rusije i Ukrajine već petu godinu ostaje koncentrisan na taj deo Evrope i ne širi se dalje.

Nuklearno oružje danas: pretnja ili preventiva?

- U slučaju rusko-ukrajinskog rata, nuklearno oružje zasad Rusiji služi kao pritisak i cena, i ona ga koristi na svakoj mogućoj prilici. Ali kada pogledamo sukob na Bliskom istoku, gde su Amerika i Izrael tvrdili da je Iran na korak do posedovanja nuklearnog oružja, ispostavilo se da ni to nije odlučujuće. Rusija je u ovih pet godina sama dozvolila da padne priča koju su gradili više od pedeset godina od kraja hladnog rata. Možete zamisliti kako izgleda životu prosečnog Rusa koji se probudi i pita: šta smo mi radili, šta smo gradili, u šta smo ulagali? Jer dosta je sada nezadovoljnih samih Rusa, naročito u telegram-kanalima vojnih veterana koji kritikuju vlast i postavljaju pitanja koja su morala biti postavljena mnogo ranije.

Foto: Republika

 

Gde počinje propaganda, a gde surova istina?

- Poslednjih pet godina dosta se priča o tome šta je propaganda, a šta teorija zavere, i sve se to pomešalo. Međutim, stručnjaci koji se bave razotkrivanjem tih narativa svesni su razlike i znaju koji im je krajnji cilj: pre svega destabilizacija države i moralisanje državnog
rukovodstva da donosi određene odluke. Kada plasirate određenu političku propagandu,
zavisno od toga ko je plasira, postoje različite kategorije: oni koji imaju nalogodavce iz
inostranstva i oni koji su korisni idioti zavedeni da govore javno. Sve su to kategorije prisutne u našem javnom prostoru. Imala sam situaciju da sam bila u studiju kada su na led- ekranu bile razrušene ukrajinske ulice, a moj sagovornik je rekao da je to sve fejk i
napravljeno u Fotošopu. To vam je slika i prilika kako vi imate propagandistu koji pokušava da ubedi gledaoce da razrušeni gradovi u Ukrajini ne postoje.

Šta vas brže dovede do ivice živaca: upadanje u reč ili laž?

- I jedno i drugo. Upadanje u reč, kada imate propagandistu preko puta, nema za cilj da
dozvoli gledaocu da čuje šta vi govorite, nego ima za cilj da spreči istinu. Oni su uigrani i
uvežbani za to, imaju određenu agendu, message box i ciljeve da što više puta ponove laž, jer pobeda puta ponovljena laž na kraju postaje istina. Ako na dnevnom nivou imate
osamdeset ljudi koji ponavljaju isti narativ, a vi ste jedini koji govorite istinu, znamo ko će do gledaoca. Trudim se da kroz argumente i pitanja prema sagovorniku pokažem gledaocu razliku. Kada nemate odgovore na pitanja za ono što ste prethodno govorili, znajte da na malim ekranima sedi neko ko širi propagandu. Ali ono što me možda najviše iznervira jeste neznanje sagovornika koji se predstavlja kao analitičar, a zapravo je sportski trener ili kuvar, pa ga dovedu da govori o geopolitici i bezbednosti.

Foto: Republika

 

Da li su društvene mreže sloboda govora ili prostor za linčovanje?

- Društvene mreže jako koriste za plasiranje lažnih vesti i narativa, jer vidimo da mediji
preuzimaju tvitove, sada objave na X mreži, pa ih prenose u medijski prostor. Sve zemlje u sukobu, Iran, Izrael, i sve ostale, koriste razne platforme, a telegram grupe su najopasnije i najzastupljenije. Jedna grupa ima i dvesta hiljada pratilaca, tu se plasiraju vesti koje idu na X ili Telegram, pa na portale, pa u medijski prostor. Problem je što dok dođe do sankcionisanja nekog sadržaja, taj sadržaj se već rasplamsao. Pratila sam više lažnih kanala i primetila da je više pod muškim imenima nego ženskim, jer i dalje živimo u društvu gde je lakše plasirati sadržaj pod muškim profilom. Cilj im je da stignu do korisnika sklonih teorijama zavere i dezinformacijama, koji će biti prenosioci tih poruka.

Da li vas pritisci i pretnje utiču na to da nastavite ili razmišljate o odustajanju?

- Nikada nisam odustajala od svog cilja. U javnom prostoru se pojavila sam već više od devet godina, ušla sam sa snagom i borbenošću da pokažem srpskim gledaocima koliko se treba boriti za svoju zemlju i da se istina čuje u javnom prostoru. Pritisci su veliki, ali nisu samo pritisci, dolaze i određene pretnje: da me treba ubiti, silovati, iseći na delove, baciti u Dunav. Ono što me je možda jedino nateralo na razmišljanje jeste da nikada nijedna javna ženska ličnost, ni iz opozicije ni iz pozicije, ni niko ko se bori za ljudska prava, nije mi poslao poruku podrške ili pozvao me da mi da podršku. Dok su se za neke ženske političarke dizmale čitave stranačke mašinerije, za mene se niko nije setio. Tastatura manijaci nisu oni koji će počiniti zlodelo, ali inspirišu druge koji to čitaju da se ohrabre i možda vas napadnu na ulici. Videli smo to i sa ministrom Vukanom Stankovićem kojeg su u centru Beograda napali zbog javnih stavova. Treba javno govoriti o tome, ali ne treba se zbog pretnji povlačiti.

Šta je jače u vama: srpski temperament ili jermenski inat?

- Kombinacija Kavkaza i Balkana je jako dobra i uči vas životu, određenim pravilima i
vrednostima, pa čak i da se borite do samog kraja. Temperament donosi sve ono što je
potrebno da dostignete određene ciljeve. Bitno je da čovek u životu ima ambiciju, da zna
zašto se zalaže i da ne govori u prazno. Susretala sam se sa ljudima koji svoje minute na televiziji koriste da prepričavaju novinske članke, ne ulažu ni minut truda da pročitaju naučni rad ili napišu sopstvenu analizu, nego stalno ponavljaju tuđe analize i kriju se za imenima i prezimenima predsednika ili premijera kako bi zaštitili stavove u koje sami ne veruju. Funkcioneri u Jermeniji su mi rekli da sam najpoznatija Jermenka na prostorima zapadnog Balkana u poslednjih dvadeset pet godina i da se čude koliko imam energije i volje da uradim nešto za dobrobit obe naše zemlje.

Foto: Republika

 

Jermenija kroz istoriju: večiti borac ili žrtva geopolitike?

- Počelo je od početka dvadesetog veka kroz genocid koji je počinilo Osmansko carstvo.
Nakon toga smo već imali osnivanje nezavisnog Azerbejdžana, što je doprinelo tome da se, kada se genocid nad Jermenima završio, odmah počeo Karabaški rat i da su žene i deca s teritorije Nagorno-Karabaha iseljena. Muškarci su ostali da se bore i do danas ne znamo gde su grobna mesta naših predaka ni koliko ih je preživelo. Nakon toga, Sovjetski savez, Drugi svetski rat u kome je Jermenija dala najviše generala u sovjetskoj armiji sa uspešnim ishodima, pa egzodus Jermena iz Azerbejdžana i Bakua u osamdesetim, preseljenje u Doneck i Ukrajinu, pa Drugi, Treći karabaški rat, eksodus iz Nagorno-Karabaha. Mi smo se konstantno selili. Do 2025. stalno smo razmišljali šta će biti sutra. Sada kada nam ne preti nikakav vojni napad, kada se gradi fabrika čipova za američku namensku industriju na teritoriji Jermenije, kada su SAD dale više od dvesta milijardi besplatnih sredstava za izgradnju nuklearne elektrane, mi smo dobili sigurnost. Prosečna plata u Jermeniji je sada između petsto i šest stotina evra, a pre nekoliko godina bila je između sto dvadeset i dvesta evra.

Da li Jermenija može biti uzor Srbiji?

- Premijer Pašinjan je uradio jednu stvar koju niko se nije usudio da uradi: potpisao je mir sa Azerbejdžanom i rekao da teritorija Nagorno-Karabaha pripada njima, i niko na ulici nije pravio haos. Morate priznati da je to maestralna politika i maestralsko liderstvo. Za godinu
dana Jermenija je dovela Marka Rubija, potpredsednika Vensa, čitavu Evropsku političku
zajednicu, Marka Rutea, premijera Kanade. Sklopila je mir i sada Ursula fon der Lajen
ponovo posećuje Jermeniju. Ako Jermenija, ekonomski kolabirala zemlja, nije razmišljala o tome hoće li se Rusija naljutiti kada je donosila odluke, onda mi kao vojna i ekonomski
snažna Srbija apsolutno ne trebamo da brinemo o tome, nego hrabro da donosimo odluke i da ih objasnimo narodu. Predložila sam čak i državnom rukovodstvu Srbije da dovedemo
Tumo centar, centar za inovativne tehnologije koji postoji i u Albaniji čiji su vlasnici Jermeni, gde deca uzrasta od sedam do dvadeset dve godine mogu besplatno da pohađaju programe napredne tehnologije: veštačku inteligenciju, robotiku, programiranje, filmsku produkciju.

Šta vas pri pomisli na Jermeniju prva asocira: planina Ararat ili porodica?

- Ne bih mogla jedno od drugog odvojiti. Kada kažete Jermenija, svi pomisle na planinu Ararat i na konjak. Ararat nam je oduzet nasilnim putem, još u vreme Staljina je dogovorom s Turcima ta teritorija data na korišćenje na osamdeset godina bez povratka. A kako kažu u Jermeniji, sve što zasadite oko te teritorije procveta i uspe. Porodica je jako bitna u Jermeniji. Još smo tradicionalno patrijarhalno vaspitavani, okupljamo se oko trpeze ne samo na praznike i rođendane nego i neformalnim prilikama. Žena je stub porodice i nosi je, a dokaz tome je statistika: između Srba i Jermena postoji 2.500 brakova, a svega četiri ili pet razvoda. Dosta smo vezani i za Crkvu, Jermenija je 301. godine prva na svetu proglasila hrišćanstvo državnom religijom i Sveti Ečmijadzin je stvarno stolica hrišćanstva. Bila sam krštena tamo, krstila me je desna ruka naše katolikoske, poglavara Jermenaca crkve. Jednom kada sam posle toga dolazila da posetim tu crkvu, otac koji me je krstio video me je, pozvao nas je, izvadio sveto koplje, blagoslavio mene, majku i tetku i vratio ga nazad. Takve trenutke ne planirate i ne zamišljate i pamtite ih čitav život.

Foto: Republika

 

Život na ivici ili zona komfora?

- Zanimljivi život na ivici, zato što u zoni komfora se uspavate. Smatrate da ste sve postigli i da možete da uživate. Na ivici svaki dan kada ustanete imate želju da radite, da stvarate, da se borite i da doprinesete boljem životu, pre svega za svoju porodicu. Ja sam žena od akcije: prepodne ako gostujem ili pišem analize, popodne radim u IT sektoru i svetu veštačke inteligencije. Svaki minut koristim da se ne uspavam. Imam moto da, sve dok smo vitalni i sposobni, to treba i da koristimo. Doći će dani kada ćete sedeti i prepričavati unucima sve ono što ste stvorili. Energija dolazi iz ljubavi prema životu. Volim da odem u kafanu, da dobro pojedem, da i sama nešto dobro skuvam, da doprinesem društvu. Jedino što mrzim jeste spavanje. Mislim da je to gubljenje vremena.

BONUS VIDEO