"NA IVICI" - Kapetan Dragan: Ako sami ne budemo pisali svoju istoriju, pisaće je drugi (VIDEO)

Devedesete su za jedne rana, za druge opomena, a za treće vreme u kojem su se lomili identitet, država i granice izdržljivosti jednog naroda. O tom vremenu, ali i o njegovim posledicama danas, o patriotizmu, državnim institucijama, Republici Srpskoj Krajini, Haškom tribunalu, političkoj sceni i načinu na koji Srbija tretira sopstvene ljude od rezultata, govori Dragan Vasiljković, javnosti poznatiji kao Kapetan Dragan.

U razgovoru za emisiju "Na ivici" govori bez uvijanja, polemično, oštro i u svom prepoznatljivom stilu, o mitovima koji ga prate, o službama bezbednosti, o suđenju Slobodanu Miloševiću, o Zvezdanu Jovanoviću, o ulozi Amerike devedesetih, ali i o tome zašto smatra da Srbija mora da nauči više da ceni konkretan rezultat nego propagandu, buku i etikete.

Kada se govori o vama i devedesetim godinama, jedna od najčešćih tvrdnji jeste da ste bili čovek državne bezbednosti. Koliko u tome ima istine?

- Nikada nisam bio radnik službe niti operativac niti nekakav tajni agent, kako su mnogi voleli da me predstavljaju. To su mitovi koje ljudi vole da stvaraju. Istina je mnogo jednostavnija. Ja poštujem službe bezbednosti, Vojsku i policiju, kao stubove države. To su institucije koje obezbeđuju da država postoji i da građani budu bezbedni. Bio sam i ostao blizak s ljudima iz tih struktura, družio sam se i družim se, ali to ne znači da sam bio čovek službe u onom smislu u kojem se to plasiralo javnosti. Moj odnos prema njima

bio je odnos patriote prema institucijama sopstvene države.

Foto: Republika

Zašto je onda oko vašeg imena stvorena tolika aura misterije?

- Ljudi vole mitove. Vole da od jednostavnih stvari naprave legendu, priču, teoriju. Bilo je svakakvih priča, od toga da nas ima više, do toga da sam nekakav projekat službe koji je ceo život pripreman za ono što će doći devedesetih. Sve su to budalaštine. Istina je da sam u tom trenutku znao nešto što mnogi ovde nisu znali, imao sam iskustvo i znanje koje tadašnja vojska i sistem nisu imali, i to je verovatno ljudima delovalo misteriozno. A nije bilo. Bila je stvar znanja, iskustva i primene onoga što sam naučio.

Često ističete da ste na ratište doneli nešto novo. Šta je to konkretno značilo?

- Doneo sam visoku tehnologiju i način razmišljanja koji tada ovde nije bio poznat. Danas svi imaju GPS u telefonu i to je banalna stvar, ali tada gotovo niko nije znao šta je to. Ja sam znao kako da ga koristim i kako da to znanje primenim u vojnim uslovima. To nam je omogućilo da radimo duboko iza neprijateljskih linija, da markiramo minska polja, ciljeve, prolaze i da se krećemo noću sa velikom preciznošću. Rezultat toga bile su minimalne žrtve u operacijama. Za mene je upravo to bila najveća vrednost, ne spektakl, ne fama, nego sačuvani životi.

Da li mislite da ste kasnije, kada ste postali medijski prepoznatljivi, na neki način iskorišćeni, a potom pušteni niz vodu?

- Ne gledam na to tako. Ljudi imaju svoju predstavu, svoju potrebu da sve objasne kroz nekakvu veliku zaveru, službu, projekat, kontrolu. Ja ne mislim da je to suština. Radio sam ono što sam smatrao da treba da radim za svoj narod i svoju državu. Sve ostalo su interpretacije koje su se kasnije lepile uz moje ime. Mene to nikada nije posebno zanimalo. Mene su zanimali konkretan posao i rezultat.

Foto: Republika

 

Danas tražite slobodu za Zvezdana Jovanovića. Da li je to pitanje ličnog uverenja ili pokušaj da se „vrati dug“ ljudima iz tog vremena?

- Nije reč ni o kakvom vraćanju duga. Reč je o mom uverenju da je nad njim učinjena velika nepravda. Ja sam i sam iskusio pravnu nepravdu i znam kako to izgleda. Zvezdan Jovanović je proveo više od dve decenije u zatvoru. Čak i kada bi sve optužbe bile tačne, postavlja se pitanje humanosti i pravičnosti. A ja, uz to, ne verujem ni da je kriv na način na koji je predstavljeno. Ne vidim motiv, ne vidim ubedljiv osnov, ne vidim sliku koja bi u normalnom pravosuđu bila dovoljna za takvu presudu. Zato o tome govorim.

Kada govorite o devedesetim, često ponavljate da je Zapad sistematski targetirao sve što je bilo srpsko. Kako danas gledate na to vreme?

- Vrlo jasno. Amerika je tada rešila da pokori i razbije sve što je ostalo van njene kontrole, a Srbija je bila prepreka i poslednja tačka otpora u tom prostoru. Uloženi su ogromni resursi, logistika, novac, propaganda, podrška svima koji su bili protiv Jugoslavije i protiv Srba. Ko god je bio spreman da radi protiv te države, imao je podršku. To je bila realnost. Zato je sve što je bilo srpsko moralo da se satanizuje, izvrgne ruglu, kriminalizuje i predstavi kao prepreka nekom „novom poretku“.

Foto: Republika

 

Ko je, po vama, najveći krivac za pad Republike Srpske Krajine?

- Amerika. Apsolutno Amerika. Mogu ljudi da traže unutrašnje krivce, greške, slabosti, promašaje, ali suštinski odgovor je tu. Oni su rešili da to bude uništeno i uložili su sve da se to i dogodi. Kada jedna takva sila povuče sve poluge moći protiv vas, mogućnosti za odbranu su minimalne. Krajina je izdržala pet godina u gotovo nemogućim uslovima. To nije mala stvar. Zato mi smeta kada se olako govori o tome kao o nečijem kukavičluku ili nesposobnosti.

U tom kontekstu često pominjete i ulogu ljudi iz bezbednosnih struktura, posebno Franka Simatovića. Zašto?

- Zato što mislim da smo neke ljude potpuno sklonili u stranu, a da su zaslužili poštovanje i priznanje. Franko Simatović je, po mom uverenju, bio častan i potpuno posvećen ovoj državi. Znam to i lično. Bio mi je važan izvor tačnih i ozbiljnih informacija i čovek koji je radio svoj posao sa punom odgovornošću. Mi se lako odričemo svojih ljudi, a to nije dobro. Narod koji ne poštuje one koji su nešto uradili za njega, teško može da sačuva osećaj kontinuiteta i dostojanstva.

Spomenuli ste Haški tribunal. Javnost vas često doživljava kao nekoga ko je čas kritikovao Miloševića, a potom ga branio. Kako vi gledate na to?

- Ja svoju priču nikada nisam menjao. To što se u javnosti ponavljalo drugačije, posledica je propagande, površnosti i namernog izvrćanja. Da, imao sam ozbiljne zamerke prema Slobodanu Miloševiću. Da, bio sam protiv mnogih njegovih postupaka. Ali kada mu sudi tribunal neprijatelja moje zemlje, onda je to druga stvar. Tada ne govorimo više o ličnim simpatijama ili političkim razlikama, nego o predsedniku države kojoj i sam pripadam. I nisam otišao u Hag da ga „razbijam“, nego da govorim ono što je istina iz mog ugla. Sve vreme sam govorio isto, da sam radio u sadejstvu sa službama i vojskom Republike Srpske Krajine, a ne kao nekakav agent Srbije. Upravo je to bilo važno u tom procesu.

Koliko vam je bilo važno da u Hagu iznesete svoju verziju događaja?

- Vrlo važno. Ako mi ne budemo pisali svoju istoriju, pisaće je naši protivnici. To je suština. Nije poenta bila da pravim spektakl ili ličnu promociju, već da ostane zabeleženo kako sam ja video i doživeo ono u čemu sam učestvovao. Istoričari će jednog dana procenjivati, slagati mozaik, donositi zaključke, ali mora da postoji i naša strana priče. Bez toga, ostajemo taoci tuđe interpretacije. Da danas možete da se vratite u 1991. godinu, u trenutak kada ste sleteli u Beograd, da li biste sve ponovili? Morao bih. Zato što znam da sam svojim prisustvom i načinom rada spasio mnoge živote. Imao sam veoma lagodan život pre toga, novac, avione, sigurnost, mir. Sve sam to ostavio. I nisam ostavio zbog
avanture, nego zato što nisam mogao da sedim mirno znajući da mogu da učinim nešto konkretno i da pomognem svom narodu. Za mene je to bila moralna odluka. I danas bih je doneo isto.

Foto: Republika

 

Kažete da vam narod ništa ne duguje. Ipak, imate utisak da vas je država zanemarila?

- Nemam osećaj da mi narod nešto duguje. Sve što sam radio, radio sam dobrovoljno. To je bio moj izbor. Ali jeste tačno da je država često pokazivala nezahvalnost prema ljudima koji su nešto dali. Ne govorim samo o sebi. Govorim mnogo više o drugima, o porodicama, o borcima, o ljudima koji su krvarili, o onima koji su ostali anonimni, a zaslužili su makar poštovanje. Problem je što kod nas priznanja često dobijaju oni koji ih najmanje zaslužuju, a oni koji imaju stvaran rezultat ostaju po strani.

Jedna od vaših centralnih teza jeste da Srbija ne poštuje dovoljno rezultat. Zašto vam je to toliko važno?

- Zato što bez toga nema zdrave države. Mene ne zanimaju etikete, tračevi, privatni životi političara, ko je kome šta rekao, kako izgleda, s kim spava. Mene zanimaju rezultati. Šta je neko uradio? Koliko ljudi je zaposlio? Šta je ostavio iza sebe? Da li je ojačao državu, ekonomiju, međunarodnu poziciju? To su kriterijumi. Ako budemo poštovali samo rezultat, počećemo da biramo bolje ljude i kao društvo ćemo sazreti. Dok god nas vode propaganda, lične uvrede i buka, vrtećemo se u krug.

U tom smislu iznosite i stavove o današnjoj vlasti, ali i opoziciji. Kako vidite tu političku scenu?

- Ja sam opozicionar po duši. Volim jaku opoziciju, ozbiljnu, sposobnu, onu koja zna da kaže: "Ovo može bolje, evo kako, evo rešenja." Ali ne opoziciju koja se svodi na uvrede, galamu i destrukciju. To nije politika. To je praznina. S druge strane, vlast mora da trpi kritiku, ali mora i da joj se priznaju rezultati. I jedno i drugo mora da postoji. Bez toga nećemo imati normalno društvo.

Često govorite i o patriotizmu. Kako ga vi danas definišete?

- Vrlo jednostavno: da voliš svoj narod i svoju državu, da ništa ne radiš protiv njih i da pomažeš stubovima države. To su vojska, policija, službe, institucije. Patriotizam nije rušenje sopstvene kuće. Patriotizam nije da se sve osporava zato što dolazi od vlasti koju ne voliš. Možeš biti opozicija, možeš kritikovati, ali ne smeš raditi protiv svoje države. Mi smo danas tu definiciju često pobrkali.

Pisanje memoara i knjiga, da li je to za vas obračun, osveta, oproštaj ili pokušaj da ostavite trag?

- Ni osveta ni oproštaj. Više potreba da zabeležim ono što sam ja video i doživeo. Ne verujem čak ni da ljudi više mnogo čitaju, ali mislim da je važno da ostane zapis. Moj život je imao mnogo potpuno različitih faza, od siromaštva i emigracije, preko golfa, letenja i humanitarnog rada, do rata, zatvora, svedočenja i novih tehnoloških projekata. Malo ljudi je prošlo toliko različitih svetova. Zato osećam potrebu da se to zapiše, ne zbog samopromocije, nego zbog svedočenja.

Foto: Republika

 

Kome će ta knjiga biti najteža za čitanje, Hrvatima, koji vas smatraju odgovornim za mnogo toga, ili Srbima, koji vas nikada nisu do kraja razumeli?

- Možda nikome, a možda svakome ko ne želi da vidi složenost stvari. Ja sam u hrvatskom zatvoru proveo četiri godine i, koliko god to nekome zvučalo neverovatno, tamo sam često imao više poštovanja nego ovde. Ne mrzim nikoga zato što je Hrvat. Mogu da prezirem zločin, mrzim ustaštvo, kriminal, pedofiliju, sve ono što je moralno nakaradno, ali ne i nečiju naciju. Tako da ne gledam na to kroz tu vrstu podele. Knjiga je za one koje zanima istina mog iskustva, bez obzira na naciju.

Za kraj, koja je vaša glavna poruka?

- Da naučimo da cenimo rezultate. Da prestanemo da rušimo sopstvene ljude čim urade nešto veliko. Da poštujemo one koji su stvarno nešto napravili za ovu zemlju. Da ne dozvolimo da nam istoriju pišu drugi. I da iz svog života izbacimo one koji samo kukaju, gunđaju i kritikuju, a nikada ne nude rešenje. Kad to uradite, život odmah postaje čistiji, jasniji i bolji.

BONUS VIDEO