LOV NA MANTIJE: Ideologija mržnje se dugo rasejavala, a sve je počelo kada je CRKVA prokazana kao prepreka da se Srbima savije kičma

Napad na Crkvu nikada ne počinje ni kamenom ni zviždukom. Korov ne niče preko noći. Ideologija mržnje se dugo rasejavala, a sve je počelo odavno, kada je Crkva prokazana kao prepreka da se Srbima slomi duh i savije kičma. Novosadski vinovnici lova na mantije samo su još jedna generacija jurišnika.

Vidim i među njima neke, nažalost, mlade ljude. Očigledno podizane na ideološkom krilu onih koji i dalje misle da su od psaltira lekovitiji udžbenici marksizma. Učeni su da Srbi moraju, ako hoće u Evropsku uniju, da Svetog Savu ostave pred briselskim vratima, da je Crkva relikt prošlosti i kočničar razvoja. Modernizacija nalaže: Dole hramovi, živeli pabovi!

U DEPEŠAMA

Sva istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je Crkva institucija s najvećim ugledom u srpskom narodu. To znamo mi, ali još bolje oni kojima je vekovni san da nas "stave pod papuču".

Foto: TANJUG/ Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja/ Luka Nikolić/ bg

 

Istorija nas uči da revolucionarni pokreti gotovo uvek prvo udaraju na Crkvu. Tako je bilo u vreme jakobinaca, tako kod boljševika, a u novije vreme i u slučajevima performansa u hramovima širom Evrope. Razlog je jednostavan: ko želi da menja društvo iz temelja, mora najpre da udari na njegove duhovne simbole.

CRKVA I DRŽAVA ZAJEDNO POMAŽU UGROŽENIMA: Sedam miliona za humanost

Još su u diplomatskim depešama koje je objavio Vikiliks vidljivi stavovi da je pitanje odnosa prema srpskom pravoslavnom identitetu posmatrano kao važan politički faktor u regionu. Bez obzira na različita tumačenja tih dokumenata, jedno je nesporno: vera, identitet i uloga Srpske pravoslavne crkve nikada nisu bili samo unutrašnja stvar već i tema geopolitičkih procena. Slično odzvanja i često citirana izjava glavnokomandujućeg američkog generala u Evropi Frenklina Hodžisa da je Srpska pravoslavna crkva "glavna prepreka za dovršavanje posla na Balkanu".

Zato događaj u Novom Sadu, gde je napadnut mitropolit SPC, nije samonikla pečurka, njega pokreću isti oni kojima smeta izgradnja crkve na Limanu, kao logičan sled uputstva iz kuhinja i kuharica - hramove skvotovati, vladike obrukati, crkve poniziti.

Od incidenta u Novom Sadu i povika na mitropolita, gore je samo obrazloženje koje su uputili: jedni tvrde, izvinite, mislili smo da je patrijarh, a drugi da je Joanikije sam kriv jer je uopšte došao na obeležavanje jubileja Matice srpske. Izvinjenje zbog napada na vladiku Joanikija otkrilo je više nego sam incident. Nije rečeno da je nasilje pogrešno, nego da je došlo do zabune. Postavlja se jednostavno pitanje: da li bi se iko izvinio da zabune nije bilo? Kada je problem samo u pogrešnoj ličnosti, a ne u ponašanju, onda izvinjenje nije osuda, nego priznanje načina razmišljanja. Jer ako je jedina greška što je čovek u mantiji pogrešno identifikovan, onda problem nije u ponašanju, nego samo u tome ko je bio meta.

NEPOZNAVANJE

A za njih je patrijarh Porfirije legitimna meta. Kriv je i prezren, iako ne znaju ni kako izgleda. Mogli su tako kamenovati i Gandalfa iz "Gospodara prstenova" jer dovoljno je da ima bradu da bi ih podsetio na "prezrenog" Porfirija.

Foto: spc

Suština ovih napada nije u jednom događaju, ni u jednom vladiki, ni u jednoj izjavi. Suština je pokušaj da se sistematski uruši ugled institucije koja godinama uživa najveće poverenje među građanima. Jer kad se sruši poverenje u instituciju koja okuplja narod, lakše je srušiti i poverenje u sve ostalo.

Njegova svetost patrijarh srpski je čuvar trona Svetog Save, pećkih kandila i plamena vekovnih voštanica, koje gore uprkos svemu i koje nijedan lavež do sada ugasio nije. I neće. Dok je nas i dok je vere u nama.