ŽIVOTNA ISPOVEST PROFESORA DOKTORA MILOVANA BOJIĆA O TURBULENTNIM VREMENIMA IZA NAS! Sve tajne Slobe, Mire, Koštunice i Vučića!

Akademik prof. dr Milovan Bojić (70), direktor Instituta za kardiovaskularne bolesti Dedinje, već više od tri decenije jedan je od najpoznatijih stručnjaka za srce u Srbiji. Hvaljen, pa osporavan, uzdizali su ga u zvezde, onda bacali u blato, proganjan 15 godina, preživeo je ono što mnogi ne mogu ni da zamisle. Međutim, ono što niko ne može da mu ospori jeste činjenica da je iz pepela podigao Dedinje, danas vodeći medicinski centar u ovom delu Evrope, a po broju operacija koje se izvode najbolji u Evropi.

Kada posle svega podvuče crtu, kako kaže, nije bilo uzaludno (tako se zove i njegova autobiografska knjiga), u kojoj je javno progovorio o mnogim događajima vezanim ne samo za medicinu već i za svoj politički angažman tokom burnih devedesetih godina.

U životnoj ispovesti za Srpski telegraf govorio je o trnovitom životnom putu, prijateljstvu sa Slobodanom Miloševićem i Mirom Marković, o predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću i, naravno, o pionirskim poduhvatima u transplantaciji organa u vreme kada je to u Srbiji bilo nezamislivo.

Foto: ATA images/Miloš Tečić

- Moj životni projekat je upravo Institut Dedinje, na čijem sam čelu već 17 godina, u dva navrata. Tokom ovog perioda bilo je spoticanja, niskih udaraca, ali i velikog rada svih zaposlenih i borbe za status ove ustanove. Da bi čovek uspeo u životu, mora da ima prijatelje, a da bi veoma uspeo, mora da ima neprijatelje. Ja svoje neprijatelje nisam napadao, ja sam ih čuvao zato što su oni svedoci svih mojih uspeha. Iskreno verujem da ako na mržnju odgovarate mržnjom, ona se nikad neće završiti. Oproštaj nosi zadovoljstvo za ceo život, a osveta za samo jedan dan i zaista sam se trudio da ne stvaram neprijatelje i nikome ne učinim ništa zlo.

Prema rečima našeg sagovornika,1992. na tada malu kliniku doveden je da bi smirio pobunu lekara i sankcionisao nemirne, ali je on ima drugačiju viziju.

- Mladost se ne boji ničega, pa ni sebe same. Sećam se kako sam tada izašao na TV Politika i rekao da ćemo da uradimo transplantaciju srca, jetre, pankreasa... Ubrzo smo otvorili kliniku, svi su bili u šoku, pitali su da li sam normalan zato što je bolnica trebalo da se pripoji Kliničkom centru ili VMA. Kreću unakrsni napadi i sećam se da mi je tada prof. Lalović, nekadašnji Titov lekar i otac jugoslovenske anesteziologije, preneo poruku tadašnje Akademije nauka i Srpskog lekarskog društva da ućutim, da će me isključiti iz svih lekarskih profesija jer su svi bili protiv jednog centra kao što je Dedinje.

U to vreme Srbija je bila pod teškim ekonomskim sankcijama, u bolnicama nije bilo sapuna, a on se drznuo da priča o transplantaciji. Međutim, prof. Bojić ne odustaje, formira vrhunski tim lekara, međutim, vrlo brzo shvata da mu je potrebna podrška da bi izveo jedan takav poduhvat.

- Tada sam shvatio da moram da navučem političku kabanicu da bih sačuvao te lekare i da bismo napravili Dedinje. Svaka vlast voli da u svojim redovima ima sposobne ljude, pa je tako bilo i tada. Ali moram da vam kažem da smo mi institut gradili bespravno, podigli smo kredit kod Komercijalne banke, učvrstili temelje postojeće bolnice i počeli da gradimo jer nisam hteo da čekam. Svi su tada govorili da Bojić pravi Dedinje preko Slobe i Mire, a mi smo ga gradili iz kredita. I to nelegalno, sve dozvole dobili smo tek mnogo godina kasnije.

Da bi obezbedio svojim vrhunskim hirurzima da vežbaju transplantaciju, Bojić je od tadašnjeg predsednika vlade Vojvodine Boška Peroševića tražio da mu obezbedi 300 svinja rase landras.

- Kad sam mu to rekao, kazao mi je da nisam normalan. Ja sam njega svaki dan zvao sve dok mi jedno jutro oko tri sata ispred bolnice nije stigao veliki kamion sa svinjama. One ciče, ja razmišljam kuku meni sad, kad me uhvate novinari, i tada probudim čuvenog doktora Dujića, načelnika za medicinska istraživanja na VMA, koga sam ubedio da primi svinje. One su najbolje životinje za učenje i vežbanje transplantacije. Hirurzi su učili i ja s njima, a onda posle nekoliko dana radimo transplantaciju. Ako ne uspe, svinju pošaljemo u restoran "Rad" da nam se isprži meso.

Kada je prva svinja uspešno preživela transplantaciju, nastao je novi problem, kako poslati lekare u inostranstvo na obuku.

- Nismo imali novca, pa sam hirurge smestio kod naših ljudi koji žive u dijaspori i kod njih su boravili dok nisu naučili tehniku. I taman kad smo sve to savladali, nastao je novi problem. Država je formirala Koordinaciono telo za transplantaciju. Čitaj: "Ne daj Bojiću organe!" I mi godinu dana naučeni čekamo i ne dobijemo organe.

Jednog dana je, kaže, zajedno s kolegom dr Florijanom, koga je preoteo iz instituta u Kamenici, na prevaru uspeo da uđe u novosadski klinički centar. Obili su vešeraj, obukli uniforme i satima je Bojić ubeđivao porodicu mladića koji je doživeo moždanu smrt nakon pada s motora da mu dozvole da se njegovi organi transplantiraju pacijentima koji su ležali na Dedinju.

- Uspeli smo da uradimo te transplantacije, da pacijentima pružimo novi život, da tada, pre 30 godina, napravimo veliki pomak u istoriji srpske medicine. Meni veća satisfakcija ne treba. Institut Dedinje danas operiše više nego svi centri u Srbiji zajedno i najviše u Evropi. Uradili smo pet izuzetno teških operacija, a među pacijentima je bio i Miloš Šestić, koga niko nije želeo da operiše, a on danas živi svoj novi život.

O bliskim vezama prof. Bojića s nekadašnjim predsednikom Slobodanom Miloševićem i njegovom suprugom Mirom Marković napisano je hiljade novinskih članaka. Sam Bojić priznaje da je tek u noći 5. oktobra 2000. shvatio ko je bio Milošević. Na njegov zahtev je došao u njihovu kući, gde su pratili šta se dešava na ulicama Beograda i Srbije.

- Tek tada sam shvatio specifičnu težinu Slobodana Miloševića kao državnika i čoveka koji je bio sve suprotno od onoga što je opozicija o njemu govorila. On je nosio breme jednog teškog vremena kada se rastakala bivša Jugoslavija. Mi smo skloni, kao narod, da nekog dignemo u nebo, a onda da ga bacimo u živo blato, da ih zgazimo i sažaljevamo, a posle 50 ili 100 godina da im pravimo spomenik. Verujem da će razbistrivanje tih istorijskih procesa učiniti da se još bolje sagleda njihova istorijska uloga, ali i greške kojih je bilo. Bili su dobri drugovi, pomagali su ljudima i narodu, čak i onima koji to nisu zaslužili. Živeli su u jednom teškom vremenskom periodu i bili u epicentru svega kad je u pitanju rastakanje SFRJ.

Nakon petooktobarskih promena, prof. Bojić se našao u nemilosti. Pretili su da će ga ubiti, ošišali su mu ćerku, a protiv njega je podneto više od 300 tužbi, ali ni u jednom krivičnom procesu nije osuđen.

- Sećam se jednog pisma koje mi je Milošević poslao preko advokata Miše Ognjanovića u kome piše: "Milovane, mene nekad i ostave na miru, a tebe nikako." A ja sam bio isti i onda i sada. Onda kad sam bio najveći lopov, kriminalac i ubica i sada, kada me desetine gradova proglašava za počasnog građanina, tri akademije biraju za akademika... Bilo je to vreme sveopšteg napada na mene i tada sam slušao javno na televiziji kako pričaju da se ljudi ljute što nisu ubili Bojića. Postoji pored moje kuće jedan mali puteljak i tad su mogli da mi stave pištolj u ruku, pa u usta da pucam sebi u glavu. I u tom trenutku, kada je sve trebalo pobiti i pohapsiti, da mi se nešto desilo, bilo bi kao da je stradao običan pas. A onda je Koštunica, koga ne poznajem, rekao da neće biti revolucionarne pravde i ja sam slučajno pretekao. Bio sam 15 godina apsolutno proganjan, moja adresa je bila Palata pravde. Jedno vreme, kad se rasturila Državna zajednica SCG, pošto sam bio pod stalnim istragama, nisam mogao da dobijem dokumente, pa nisam imao ni pravo glasa ni pasoš. Imao sam stotine informativnih razgovora u MUP, 112 ročišta i sva suđenja su se završila oslobađajućim presudama u redovnom sudskom postupku. I ne bih tih 15 godina progona menjao nizašta. One su mi nekako drage, dragoceni deo moje biografije i vrlo poučne jer to su ljudi. Neki kažu da sam veliki i poseban, a ja verujem da jesam, ali ne po tome šta sam stvorio, nego što sam podneo i istrpeo.

Sve što je lično doživeo, kako priznaje, nije mu teško palo kao atak na njegovu ćerku.

- Odmah posle 5. oktobra moju ćerku su ošišali i rekli su joj: "Tebi kosa, tati glava." I tada, osim Aleksandra Vučića, tadašnjeg opozicionog poslanika, niko to nije hteo da osudi niti da pomene. A danas kad nečijoj deci sviraju pod prozorom, oni plaču. Kako je bilo mojoj ćerki, to niko ne pita. Ja osuđujem i one što su svirali, čak sam rekao da neće ni onima koji su mome detetu ošišali kosu faliti dlaka s glave. Ako na mržnju odgovarate mržnjom, onda se mržnja nikad završiti neće.

Bojić ne krije da je godinama u prijateljskim odnosima s predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem i njegovom porodicom.

- Ja tu porodicu poznajem, izuzetno cenim i kažem, da nije bilo Aleksandra Vučića, ne bi bilo Dedinja 2. Imam želju da obnovimo Dedinje 1, ali neću da mu dosađujem. Kao čovek koji dobro poznaje političku stvarnost, mogu da kažem da je Vučić za Srbiju uradio više nego svi njeni predsednici zajedno. On je Srbiju uzdigao do neslućenih visina, u izuzetno teškim uslovima gradio je infrastrukturu, podizao bolnice, fabrike, škole i sve to s jednim entuzijazmom koji je meni neshvatljiv. On ima energiju koja je teško shvatljiva normalnom čoveku. Srbija je danas drugačija zemlja zahvaljujući njemu. Danas su svi klinički centri i opšte bolnice u Srbiji na svetskom nivou. Ono što je Vučić uradio za Srbiju je za ponos građanima Srbije, nama koji ga poznajemo, njegovim saradnicima i njegovoj porodici.

Na institutu sam svakog jutra u 3.45 ujutru

Institut Dedinje danas u jednom danu uradi 25 velikih operacija na srcu, a to je, prema Bojićevim rečima, misaona imenica za sve velike evropske centre.

- Ja sam svako jutro u 3.45 na Dedinju. Tada odslušam pesmu Cuneta Gojkovića "Zašto svićeš tako rano" i gledam Beograd kako spava. A onda čitam pisma nezadovoljnih pacijenata da vidim da li grešimo i gde. Uvek se trudim da prođem svaki segment instituta, da obiđem svakog pacijenta, da ih pitam da li su zadovoljni brigom i negom. Svakom radniku instituta pružim ruku i upitam da li ima i kakvih problema.

Otvorim koverat, a unutra 6.000 evra

Na zidovima Instituta Dedinje stoji poruka: "Ako nemate vezu, dođite kod mene, ja sam vaša veza". Time prof. Bojić jasno poručuje da u ovoj bolnici nema privilegovanih.

- Ne možemo mi da zabranimo da pacijenti daju doktorima šta hoće, mogu da im daju kuću, bicikl ili ženu, ali da neko napravi korupciju u moje ime, to ne dozvoljavam. Donosi narod u znak zahvalnosti flaše pića, koje ja poklanjam. Jednom prilikom, uz piće u kesi, video sam kovertu. Otvorim, a u koverti 6.000 evra, koje je stavio jedan fudbaler kome sam lečio majku. Odmah sam sazvao komisiju, predao im novac, a potom sam otišao u sobu kod te žene i rekao sam joj da do šest po podne ode i uzme taj novac, u protivnom neće ići liftom, nego kroz prozor. A onda sam se okrenuo ka tri-četiri pacijentkinje koje su ležale s njom i rekao: "A vas ću da pazim kao da ste mi dale šest miliona evra." Mene su roditelji prokleli kad sam kretao na medicinu da se nikad ne unovčim na tuđoj muci i nevolji.

Predsednikov san je da Srbiju promeni i uzdigne, za to žrtvuje i svoje zdravlje

Na pitanje kakav bi savet kao lekar dao predsedniku Vučiću, prof. Bojić ističe da mu se nekoliko puta javljao kad je imao zdravstvene probleme.

- Znam njegovu energiju i znam da nije njemu do predsedničke funkcije, ovo je njegova misija da promeni i uzdigne Srbiju i on je tu nepokolebljiv. Sigurno bi mu trebalo više vremena za odmor, za san, ali njegov san je da Srbiju promeni i uzdigne. Verovatno je svestan sopstvene žrtve, svoga zdravlja i energije koju u to ulaže - kazao je on.