Nenasilne metode borbe i lažno predstavljanje blokadera

U Srbiji se već mesecima namerno rasplamsavaju opasne društvene tenzije predvođene „studentima u blokadi”. Oni i oni koji ih podržavaju (stranke, pojedinci, deo medija, deo zapadne političke zajednice) opisuju ih kao nenasilne i legitimne.

Pogledajmo zato ukratko koji su osnovni moralni, metodološki i praktični polazni principi nenasilnih metoda borbe, kako ih je definisao Martin Luter King, pa onda i Robert Halvi i Džin Šarp. Oni su ih i gradirali u zavisnosti od prirode sistema protiv kojeg se koriste.

Martin Luter King definisao je osnovne principe svoje nenasilne vizije postizanja socijalne pravde. Suština je da se nenasilje primenjuje da bi se suprotstavilo nepravdi i sistemima koji je sprovode, a ne da bi se targetirali pojedinci. Cilj je da se protivnik ubedi i pobedi, ne da se ponizi. Pokušava se postizanje pomirenja u društvu, pre nego da se neprijatelj pobedi. Oni koji se nenasilnim metodama borbe bore za svoje ciljeve spremni su na patnju, na to da izdrže velike napore, pa i primenu zakona i sile, bez uzvraćanja. Da li je bežanje u inostranstvo već na početku navodno nenasilne borbe primer takve posvećenosti? King je smatrao da je nenasilje ukorenjeno u ljubavi za celo čovečanstvo, čak i za one koji se vide kao neprijatelji. Ljubav je oružje.

Džin Šarp bio je osnivač uglednog Instituta „Albert Ajnštajn”, s kojim je i Halvi sarađivao, i autor kultnih knjiga „Politika nenasilne akcije” i „Od diktature do demokratije”. Halvi je, pre nego što je postao strateški konsultant organizacijama koje su koristile nenasilne metode promena u različitim okolnostima, 30 godina bio u američkoj armiji. Halvi je autor takođe relevantne knjige „O strategiji nenasilnog sukoba – razmišljanje o osnovama”. Obojica su radila i sa nama iz „Otpora”.

Halvi mi je jednom ispričao kako je sreo Šarpa. Penzionisan, vojno lice, hodao je hodnicima jednog od američkih prestižnih fakulteta, tražeći salu u kojoj je trebalo da održi predavanje. Usput je video da se u jednoj drugoj sali predaje o nenasilnim metodama borbe. Pošto je došao nešto ranije, odlučio je da čuje „o čemu ti hipici pričaju”. Na njegovo iznenađenje, predavanje (Šarpovo) je bilo o strategijama i metodama, planiranju, što ga je, kako sam kaže, „namamilo” da se dublje zainteresuje za Šarpov rad i rezultiralo plodonosnom saradnjom.

Neupitno je da je rasna segregacija u SAD protiv koje se King borio bila neuporedivo teža, negativna, ukorenjena, društvena okolnost od prilika u Srbiji, zemlji kandidatu za članstvo u EU, pre i posle tragedije u Novom Sadu. I pored toga, King nikad nije zagovarao niti primenjivao metode koje mesecima trpimo u Srbiji, da bi ovih dana kulminirale targetiranjem pojedinaca u njihovim domovima (bez pomisli kako to i na komšiluk utiče, kamoli šta drugo) i rasplamsavanjem nereda u Novom Pazaru.

„Žvalavi” i druge prozivke i poruke, pa i one koje se odnose na mere koje će se primeniti u slučaju promene odnosa snaga, koje zvanični nalozi većine fakulteta u blokadi koriste, a sada i targetiranje privatnih prostora, u direktnoj su suprotnosti s onim što je King zagovarao i sprovodio. Ovde uopšte ne ulazimo u ideološki problematične stavove i vizije budućnosti, s aspekta liberalnih vrednosti kompatibilnih s uslovima evropskih integracija, nedopustivo vređanje verskih osećanja pravoslavaca, manipulacije mladošću i mnogo čime drugim što zaslužuje posebnu analizu, zadržavamo se isključivo na nenasilnoj metodologiji i zloupotrebi pojma od strane blokadera i onih koji ih podržavaju. Ovo je vrlo važno naglasiti, jer od metoda koje koriste protivnici sistema, zavise i te kako i mere koje sistem ima legitimno pravo da koristi, da bi se odbranili javni red i mir i ustavni poredak. Lažnim predstavljanjem svojih aktivnosti kao nenasilnih, pokušava se, naime, ocrniti odgovor vlasti kao nelegitiman i prekomeran.

King je definisao i primenjivao različite praktične metode nenasilnih direktnih akcija poput sedećih protesta, bojkota i marševa. Naglašavao je značaj komunikacije s protivnikom u potrazi za zajedničkim osnovama da bi se izgradilo pravednije društvo. I sam „Otpor” je gradio široku bazu, uporno insistirao na dijalogu s predstavnicima Miloševićevog režima. Performansi su se pravili ispred institucija, skoro sasvim bez ometanja aktivnosti institucija i građana. A i Miloševićev režim bio je neuporedivo teža okolnost protiv koje se borilo nego što su prilike u Srbiji, pre i posle tragedije u Novom Sadu.

Za razliku od Kinga i „Otpora”, blokaderi s visine odbijaju dijalog, arbitrarno određuju ko je relevantan, a ko ne. Ovde se pritom unižavaju osnovni principi demokratije – jedan čovek, jedan glas. Poslednje izbore u Srbiji relevantna tela zapadne međunarodne zajednice ne dovode u pitanje. Ukazuju na okolnosti koje se moraju menjati nabolje, ali ne dovode u pitanje legitimnost vlasti. Blokaderi i to rade. „Otpor” je branio neupitnu izbornu pobedu, koju je uspeo da dokaže, borio se za demokratizaciju Srbije. Blokaderi legitimne izborne rezultate ignorišu. Direktni demokratski način odlučivanja u uskom krugu istomišljenika, čiji se rezultati diktatom nameću ostatku društva, nije nastavak konsolidacije demokratije, već direktno obrnut proces.

Džin Šarp je naveo 198 mera nenasilnih akcija. Među njima su i mentalno proganjanje (haunting) i uznemiravanje (taunting) zvaničnika, ali ne u privatnim prostorima. Šarp dopušta i uvrede kao metod nenasilne borbe. No, i uvrede moraju imati strateški okvir u kojem se koriste, kao i osnov. Fizičke karakteristike kao povod to sigurno nisu. Iako navodi i ekonomske mere bojkota, te mere intervencije kao što su zauzimanje prostora, Šarp nigde ne navodi blokiranje kritične infrastrukture, što mesecima trpimo u Srbiji od „nenasilnih” blokadera, kao metod. Ovde se dodatno moraju imati na umu asocijacije koji mnogi od nas imamo na blokadu auto-puta od strane JSO i implikacije koje je ona imala na zastoj konsolidacije demokratije u Srbiji, koja je usledio nakon ubistva premijera Zorana Đinđića.

Halvi insistira na strategiji nenasilne borbe koja mora biti detaljno razrađena. Ona pre svega podrazumeva cilj koji se želi postići i metode koje će se koristiti, zavisno od okolnosti, da bi borba uspela.

Istovaranje đubriva ispred institucija neposredno po tragediji u Novom Sadu zasigurno je ponižavanje i žrtava i sistema protiv kojeg se navodno bori. King nije pribegavao ni uvredama, Šarp i Halvi ih vide kao deo korpusa nenasilnih mera. Ponižavanje, ne. Ni u jednoj od 198 mera koje je Šarp pobrojao ne pominju se dehumanizacija protivnika i napadi na članove porodice, što blokaderi mesecima koriste.

Čini se da blokaderi i oni koji ih podržavaju više nemaju ni jasan cilj ni legitimne metode, dakle strategiju potrebnu da bi se ostvario cilj, iako neretko pribegavaju i nasilju. Jedan od njihovih metoda, i onih koji ih podržavaju, jeste da se sistemski umanjuje značaj nasilnih akcija kada ih oni sprovode, paralelno s preuveličavanjem proporcije odgovora institucija sistema na nasilne, a ne nenasilne akcije. Kako to N1 kaže: „Došlo je do manjeg incidenta kad je policajac pogođen flašom u glavu.” Ovo ne znači da pred zoru nije najmračnije, da blokaderi neće nastaviti s izazivanjem opasnih nemira, kojih pre tragedije u Novom Sadu nije bilo.

Da fokusa više nema i da maske padaju, da se legitimne metode više ne biraju, govori i tekst „Esenesizacija kristalne noći”, objavljen na portalu „Peščanik”, istovremeno kad se krenulo s rasplamsavanjem nemira u Novom Pazaru i nastavilo ugrožavanje privatnih prostora pojedinaca. Autor pomenutog teksta Zlatko Minić, između ostalog, kaže: „Konačno, esenesizovano je i ono što se nekada smatralo svojstveno esazaciji i esesizizaciji – dobili smo esenesizovane srpske kristalne noći, nasilje je normalizovano, a u esenesizovanom propagandnom obrtu, nasilnici se proglašavaju žrtvama, a žrtve kriminalcima. Pa ipak, ne treba duhoklonuti. Postoje i reči poput deesenesizacija. I deratizacija.”

Da, nažalost, nasilne metode borbe blokadera, jer videli smo da nenasilne nisu,  normalizovane su u delu domaće i međunarodne javnosti. Zašto autor spominje i deratizaciju? Inače, najbitniji element Gebelsove propagande bio je uvođenje metafora o biološki kontaminiranim narodima. Oni kao „insekti” i „pacovi” prenose bolesti na zdrave narode, pa ih zbog toga treba istrebiti upravo metodama deratizacije.

„Otpor” je bio deo priče kako se od diktature išlo ka konsolidaciji demokratije. Da, bio je pomognut od strane političkog Zapada. U Srbiji, već mesecima, pod plaštom borbe za odgovornost za pad nastrešnice (koju je nemoguće brzo sprovesti), vladavinu prava i funkcionisanje institucija, Srbija se pored ekonomskog slabljenja de fakto usporava u sprovođenju mera potrebnih za proces nastavka evropskih integracija i traženja mogućeg kompromisnog rešenja za pitanje novog statusa KiM, koji vode nastavku konsolidacije demokratije u Srbiji. Čiji je to cilj, zašto i po koju cenu? Deo odgovora na ovo pitanje videla sam još dok sam bila ambasador RS u Hrvatskoj, između ostalog, i kroz zloupotrebu esnafskog i horizontalnog povezivanja organizacija iz zemalja članica EU i zemalja kandidata.

(Politika)

Napomena: Autorka teksta je, između ostalog, bila i regionalni producent PBS serijala filmova o nenasilnim pokretima otpora „A Force More Powerful”, koje je režirao Stiv Jork.

BONUS VIDEO