ZAŠTO HRVATI TOLIKO MRZE SRBE? Teško je reći otkud iskonska želja da se ISTREBI drugi narod, o tome postoje RAZLIČITE teorije!

Naslov ovog teksta je pitanje svih pitanja: Zašto Hrvati toliko mrze Srbe?

To je, nažalost, pitanje na koje niko ne može da pruži odgovor za koji se može reći da je apsolutno tačan. Ostaje, dakle, da se bavimo teorijama i, često, nagađanjima.

Tragajući za uvodnom pričom dodatka koji je u vašim rukama "prevrnuli" smo na stotine tekstova. Pročitali manje ili više dobar deo onoga što je napisano na već pomenutu temu.

Na kraju, odlučili smo se da na strane dodatka Srpskog telegrafa "Koreni zla" stavimo analizu Miroslava Jankovića, novinara i publiciste, objavljenu svojevremeno u Novostima. Ne zato što daje sve odgovore, ne zato što ih uopšte daje, već zbog toga što je tekst obuhvatio stvari za koje nam se čini da su bitne da ih znamo...

Ovo je Jankovićev tekst:

Na ovu temu napisani su brojni oprečni tekstovi u kojima su dati manje-više isti odgovori: Srbi i Hrvati su dva najsličnija naroda na svetu, govore jezikom koji se razlikuje u "pet deka", ali su teško oboleli od kompleksa narcizma malih razlika, kako je tu stvar nazivao Frojd, stilizovani analitik ljudske psihe.

DIJALEKTIČAR

A brutalni dijalektičar srpsko-hrvatskih odnosa Miroslav Krleža napisao je da su Srbi i Hrvati dva komada jedne balege, koju je točak zaprežnih kola balkanske istorije prepolovio na dva dela. Između Frojda i Krleže leži lepeza raznoraznih teorija o hrvatskoj mržnji prema Srbima, koja je po jednima eksplodirala tek u 20. veku, a po drugima postoji odavno.

Dobrica Ćosić je u trilogiji "Vreme zla" kroz dijalog Vukašina Katića i Slobodana Jovanovića iznedrio tezu da nas Hrvati mrze jer smo im u Kraljevini SHS bili siromašan gospodar, pa su nam zato 1941. uzvratili genocidom. Oni su Kraljevinu doživeli kao srpsku, mračnu tamnicu, gladnu, golu i bosu, nakon bogate i prosvećene Austrougarske. A psiholozi kažu da siromašan gospodar na posebno bolan način vređa potčinjenog.
U Hercegovini, gnezdu hrvatske mržnje prema Srbima, već su u prvoj godini života Kraljevine SHS Hrvati pevali, a, uz njih, muslimani pripevali: "Dok je bilo Franje, bilo je i panje (hleba), onda došlo Bre (Srbijanci) i odnelo sve."

Oni koji vole da rone dublje u istoriju ovako demantuju Ćosićevu teoriju: Katolička crkva je još krajem 18. veka lukavo okrenula hrvatsko pučanstvo, posebno zagorsko-slavonsko, protiv Srba. Koji su u to doba bili brojni i odani austrijski graničari, štiteći je od turskih prodiranja. Za to su primali ajluk (platu) od kante ulja, vrećice brašna, fišeka soli i flaše petrola (gasa) za lampu. I imali su osedlanog konja. Za to vreme su hrvatski mužici, seljaci, za šaku kukuruznog brašna vazdan kopali vlastelinsku zemlju mađarskih grofova i latifundista. Dok su im leđa pucala od tereta, Crkva je po njima šibala lažima da Srbi uživaju, konja jašu, sablju pašu i još platu primaju.

Na autentičnom bolu, siromaštvu i jalu (zavisti) hrvatskog seljaka, katolički popovi su u narodu izgradili svoj potonji ogromni autoritet u poslu propovedanja srbomržnje.
Neki tvrde da je Vuk Karadžić pobrisao najveću razliku između Srba i Hrvata kada je Latine, kako ih je zvao, uveo u srpski jezički korpus, darovavši im već dorađeni pravopis.

Umesto da ih je ostavio u lokalnoj kajkavštini/čakavštini, gde bi se osećali tesno i inferiorno, jer bi ih s prostora bivših dveju Jugoslavija, na primer, razumeli donekle samo susedni Slovenci. Ali Vuk je bio kulturni preteča komunista i Jugoslovena.

Za šaku malog mita od Kopitara, sinekure za štampu "Pravopisa" i "Rječnika", naneo je ogromnu, potonju štetu srpskom narodu. Uveo nam je zlog brata prvo u jezičku kuću, a potom i u ostale odaje, čija je mržnja prema nama ubrzo dobila snagu istorijskog huka. Koju su podupirali i uvećavali hrvatski moćni saveznici, a koji su istovremeno bili naši još moćniji neprijatelji.

Između redaka ovih teorija provlačile su se i mnoge druge, rasističke. Otac hrvatske domovine dr Ante Starčević, inače lički polu-Srbin, tvrdio je da su Srbi vlaški nakot, nečista rasa, bića niže vrednosti i smeće od naroda jer su legura Cigana i Vlaha.

Dr Ivo Pilar, njegov sledbenik i otac hrvatske geopolitike, pisao je da su Srbi niža rasa jer imaju crnu, kovrdžavu kosu i debelu dlaku naspram hrvatske: plave, prave i tanke. Da su zlo Balkana, nomadske vucibatine, malobrojni narod, ali otrovan kao mala zmija, s neukrotivim razbojničkim i pljačkaškim nagonom u sebi.

Dodavši da oko 64 odsto Srba ima izrazito tamno lice, mrke su masti i nalik ptici grabljivici. Lice Srba je lice pravoslavlja, uzvikivao je on. Zvao ih je smrdljive kaftanlije (kaftan: turski kaput). Dr Dominik Mandić, Pilarov sledbenik, izneo je teoriju da Srbi potiču iz severne Afrike, od crnih Mavara, koji su kao rimski legionari došli na Balkan i pomešali se sa stočarima Vlasima: on Srbe u svojim knjigama naziva još Mavrovlasima.

Tuđmanov hadezeovac dr Šime Đodan je devedesetih govorio da Srbi imaju male mozgove u velikim i trokutastim glavama, kakve su imali daleki ljudski preci, naspram izduženih, elegantnih i gospodskih hrvatskih lobanja, itd.

SAMO BUJA

Na ovome đubrištu je uzgojena hrvatska mržnja prema Srbima. I neprestano buja. Hrvati imaju dva-tri izrazito oštra kompleksa teritorijalnog i nacionalnog identiteta. Jednom su nogom na Balkanu, a drugom na Mediteranu, u Austrougarskoj su bili dodeljeni Pešti na upravu, a ne Beču. To su doživeli kao veliku uvredu i poniženje jer su pod bečkim nadzorom bili Slovenija, Bosna i Vojvodina.

Dakle, Hrvati su bili druga austrougarska liga, a to večno boli. Budući da je veliki deo Hrvata nastao unijaćenjem Srba, u njihovoj psihologiji se ugnezdio za sva vremena bol konvertitstva, a on je neizlečivi rak duše.

Iz tog pretinca hrvatske svesti je suknula srbomržnja i sevnule su ustaške kame. Čiji sjaj i siktavi zvuk kao da se nanovo vide i čuju iz reči današnjih potomaka pomenute hrvatske rasističke naučenjačke half-linije: Starčević-Pilar-Mandić.