ISTINA O PONOŠU: General-major Mitar Kovač otkrio sve tajne o Đilasovom predsedničkom kandidatu

U analizi koju je napisao za Srpski telegraf naveo je činjenice o (ne)stručnosti nekadašnjeg načelnika Generalštaba, otkrio je sve o Ponoševim vezama s NATO, Britancima, ali i političarima zahvaljujući kojima je munjevito napredovao i mimo svih pravila dobijao činove.

Kovač je naveo 12 razloga zbog kojih Ponoš ne zaslužuje podršku u predsedničkoj trci. Ukazuje i da će Ponošev novi gazda Dragan Đilas bivšem načelniku Generalštaba postati nebitan baš kao Boris Tadić i Vuk Jeremić, koji su stajali iza Ponoša tokom njegove karijere.

1. Sudbina rodoljuba na probi

Bez razvijenog osećaja o potrebi odbrane zavičaja, sela Golubića, Knina, RS Krajine u ratu 1991-1995. Zašto nije tada komandovao bataljonom ili brigadom u Krajini ako je pravi oficir, patriota? Mogao se tada preporučiti kao patriota. To mu je sudbina dala na probu. Očigledno, bilo je lakše biti u Beogradu. Ko ne brani svoj zavičaj, zaista neće ni tuđi.

2. Karijerista

Postao je general bez ispunjavanja opštih kriterijuma za taj čin, posebno za dužnost NG VS, uz neposredan uticaj Borisa Tadića i uz svesrdnu podršku Velike Britanije i NATO pakta. Da nije toga bilo, verovatno bi u penziju otišao kao neperspektivni potpukovnik službe EI PED (elektronskog izviđanja i protivelektronskih dejstava). Kada je sebi 2005. obezbedio čin general-majora i još nekoliko poslušnika, bez uslova i mimo reda, onda su doneli novi zakon o vojsci i uveli čin brigadnog generala. Na taj način je pokušao i formalno da odskoči i napravi razliku u odnosu na svoje potčinjenje. Načelnik Generalštaba Vojske Srbije ostaje do 30. decembra 2008, kada ga je smenio predsednik Boris Tadić zbog nesuglasica s ministrom odbrane Draganom Šutanovcem. Decembra 2009. ukazom predsednika Republike Srbije Borisa Tadića prestala mu je aktivna služba, na sreću Vojske Srbije.

3. Skromno obrazovanje

Nakon VTA u Zagrebu nije završio nijednu vojnu školu u sistemu vojnog školstva SFRJ, SRJ niti Srbije. Nije završio Komandno-štabnu školu niti Generalštabno usavršavanje. Završio je samo magistarske studije na ETF, nikada nije doktorirao. Večiti magistar. Po prvi put u istoriji Srbije na čelo vojske došao je čovek koji je završio samo Akademiju. To govori o bezobzirnom partijskom kadrovanju i uplitanju u struku, gde su bili porušeni sistemski utvrđeni kriterijumi.

4. Bez trupne komandne karijere

Postao je NGŠ, a da je komandovao samo vodom. U kriterijumima za postavljenje na dužnost NGŠ bilo je propisano uvek da je komandovao operativnim sastavom vojske, korpusima i armijama. Ponoš nije komandovao ni nižim taktičkim, a kamoli združenim taktičkim jedinicama.

5. Samoljubiv

Foto: Printscreen

Zahvaljujući stranačkoj protekciji u kadrovanju u sistemu odbrane tadašnji potpukovnik Ponoš se ubrzano kursirao u NATO školama ili vodećih sila NATO pakta. Školovao se u Kraljevskom koledžu za odbrambene studije u Londonu, kurs koji traje 10 meseci. Tokom studija u Londonu je leteo kao kopilot na britanskom školskom avionu, verovatno kao tipovan i podržan za najviše dužnosti u SR Jugoslaviji, a potom u Srbiji. Britanci su naravno "vodili računa" kako se razvija karijera njihovog pulena, što, verovatno, čine i danas, kada je prošlo mnogo vremena od njegovog penzionisanja. Potom je završio kurs za više izvršioce, u NATO centru "Džordž Maršal" u Nemačkoj. Njegove kolege su već tada znale da je to stranački "izabrani" potpukovnik koga spremaju za budućeg NGŠ. Istini za volju, u vojnom smislu bilo je stotine zaslužnijih potpukovnika i pukovnika da se školuju i pripremaju za najviše položaje u vojsci i sistemu odbrane.

6. Saradnik i ljubitelj NATO

Pokazao se kao promoter NATO pakta u Srbiji, organizacije koja je pomogla Hrvatskoj pripremu i izvođenje operacije "Oluja", kao i progon preko 230.000 Srba s prostora RSK. Formirao je prvu kancelariju u Ministarstvu odbrane za saradnju s NATO, koja je prerasla u odeljenje za saradnju s NATO paktom. To je bio taj njihov pulen koji ispunjava obaveze.

7. Diktator

Foto: ST/N. PANČIĆ

Izgradnja poltronskog i podaničkog mentaliteta u vojsci. Preskakao je svaku ustaljenu proceduru rada i odnose u vojsci da bi nametnuo svoje mišljenje i nameru. Argumentaciju su mu nudili njemu "odani i izabrani pojedinci", koji nisu snosili formalnu odgovornost za predloge i učinjene promene. U stranačkim krugovima promovisan je kao "nezamenjiv, jedinstven genijalac", ali mi u vojsci i Ministarstvu odbrane smo jasno znali koliko je u suštini nesposoban i da zloupotrebljava ovlašćenja i moć predsednika Srbije. Njegova reč bila je veoma bitna ko će i kada biti postavljen na dužnost, unapređen, smenjen ili penzionisan. Autoritet Zdravka Ponoša nije bio stvaran niti je počivao na ugledu ličnosti, zaslugama i referencama. Naprotiv, radilo se o formalnom autoritetu i na zloupotrebi ovlašćenja, koja proističu iz te dužnosti NGŠ.

Ukazom predsednika Republike Srbije Borisa Tadića decembra 2006. vanredno je unapređen u čin general-potpukovnika. Od osamostaljenja Crne Gore juna 2006. obavljao je funkciju vršioca dužnosti načelnika Generalštaba. To vreme razbijanja državne zajednice SCG bilo je vreme samovolje i nesistematičnog rada. Vojska se ubrzano oslobađala ratnih i iskusnih kadrova na različite načine. Verovatno je i to bila instrukcija NATO pakta.

8. Oduzimao telefone, klevetao ministarstvo

U više navrata se arogantno ponašao prema pretpostavljenim rukovodiocima u Ministarstvu odbrane, pre svega ministrima odbrane dr Zoranu Stankoviću i Draganu Šutanovcu. Kako se on ponašao, to nije nikome od potčinjenih dozvoljavao niti opraštao. Na primer, neposredan povod za bojkotovanje novogodišnjeg prijema bio je njegov odnos prema ministru odbrane i njegova sujeta da je on bitan i njegova odluka. Ponosio se time što je generale vratio da ne prisustvuju proslavi. Nije tačno da su ga svi poslušali. Bilo nas je nekoliko koji smo otišli na svečanost. Čudio sam se toj samovolji vajnog generala Ponoša i bio spreman da napustim službu ako ta njegova samovolja bude podržana.

Ponoš je samovoljno nastojao da raspoređuje budžetska sredstva i da u medijima označava Ministarstvo odbrane kao "protočni bojler" i prozivao da MO "nema nikakvu strategiju", što je bila potpuna laž i izraz samovolje. Samovoljno je oduzimao i dodeljivao službene mobilne telefone i donosio odluke o nabavkama, kako vidimo ovih dana, i opreme za prisluškivanje.

I to je dokaz da se nije mogao odmaći od početne trupne dužnosti jer je mentalno ostao komandir voda. Problem je bio u tome što je general Ponoš nameravao da bude "šef" i u ministarstvu i ministru odbrane. Zato je prečesto boravio u zgradi predsednika Srbije, stvarajući lažnu sliku da je samo njemu odan i da od njega prima naređenja. Sukob Zdravka Ponoša i ministra odbrane nastavio se sve dok ga predsednik Srbije Boris Tadić nije razrešio.

Ponoševa procena bila je da će ga Tadić zaštiti i odrediti novog ministra odbrane. Ta arogancija i loša procena koštala ga je dužnosti, na sreću Vojske Srbije.

9. Protekcionizam i familijarnost

Nakon penzionisanja 2009. već u januaru 2010, zahvaljujući Vuku Jeremiću i njegovom predlogu, odlukom Vlade Srbije postavljen je za pomoćnika ministra spoljnih poslova Srbije. To nije bio izraz sposobnosti za to radno mesto, nego nastavak zloupotrebe partijske podobnosti, prijateljstva i familijarnosti s Vukom Jeremićem. Pored nevladine organizacije s Vukom Jeremićem, Ponoš je nastavio politički angažman s Vukom Jeremićem.

10. Nepouzdan i koristoljubiv

Glavni odbor Stranke slobode i pravde, koji je održao sednicu u Novom Sadu 22. januara 2022, doneo je odluku da partnerima u opoziciji predloži da podrže Zdravka Ponoša kao zajedničkog kandidata na predsedničkim izborima u 2022. Isti dan ga je Đilas promovisao za kandidata za predsednika Srbije. Očigledno je da je Ponoševa procena bila da od Vuka Jeremića ne može ništa više dobiti, a dobio je mnogo, što se može izraziti i dolarskim platama u UN i u nevladinoj organizaciji. Rešio je da nađe Dragana Đilasa, "novog gazdu". Svi njegovi dosadašnji pokrovitelji, koji su ga stvorili, za njega su nebitni, Tadić, Šutanovac i Vuk Jeremić. Novi gazda Dragan Đilas je sada bitan, ali i on će, u nekom momentu, postati nebitan.

11. Hrvatski pasoš, sramota koja se ne pravda

Godine provedene u Hrvatskoj, dobri odnosi s predstavnicima hrvatske države, koja mu je uništila zavičaj, prognala narod, jeste nerazumno ponašanje. Posebno je problematično da mu je ta hrvatska vlast omogućila da obiđe rodno selo i da letuje na Brionima, kao NG VS, što se prepričavalo u vojsci. Takvo ponašanje ne može ga preporučiti za mesnu zajednicu, a kamoli za predsednika Srbije. Pristajanje na hrvatski pasoš jeste dodatna sramota, koja se ničim ne može pravdati.

12. Nesigurnost

Puno je ličnih i profesionalnih indikatora koji ukazuju na to da se ne može očekivati da bi dužnost predsednika obavljao odgovorno, ustavno, zakonito i u skladu sa srpskim nacionalnim interesima. Dovoljno je pogledati spisak lica koja ga podržavaju, kao i afirmativne članke u Hrvatskoj i informacije u stranim centrima moći. Onaj ko se odrekao RSK i zavičaja olako bi se odrekao Kosova i Metohije i R. Srpske. Verovatno bi rado na tome da Srbija postane deo NATO pakta i da se progna "maligni ruski uticaj".

Za predsednika Srbije treba da se takmiče oni koji su nekompromitovani i koji su životnim delom zaslužni da ih narod prepozna kao svog predsednika.

Međutim, ima i onih, kao Zdravko Ponoš, koji su umislili da im generalski čin u penziji daje za pravo da se kandiduje za najvišu državnu dužnost. Ne smetaju njemu slabosti ispoljene u poslu koji je radio, kao NGŠ Vojske Srbije. Očigledno je nabeđen da nosi velike državne zasluge i da je, kao penzionisani general, večiti magistar podoban za predsednika Srbije jer je "službovao u UN". Ima Srbija dovoljno mladih intelektualaca da se bore na izborima za to mesto, a ne vremešni, privilegovani i ničim zaslužni general.

Bonus video: