JEDINI NARODNI USTANAK TOKOM PRVOG SVETSKOG RATA DOGODIO SE U SRBIJI! Epska tragedija Dimitrija Begovića!

Teško je reći da li je veće herojstvo ili stradalništvo mladog oficira srpske vojske. Izvesno je samo da smo olako zaboravili jednog od najvećih junaka Topličkog ustanka

Poslednja godina Velikog rata tek je započela, a bitka podno Radana, u ataru sela Ripivode, privodila se kraju. Višestruko brojnija bugarska vojska slamala je otpor čete vojvode Dimitrija Begovića, jedne od poslednjih koja se nije predala nakon propasti Topličkog ustanka, godinu dana ranije.

Prvenstveni cilj Bugara bio je da uništi ovaj komitski odred, ali i da uhvate njihovog komandanta, po mogućstvu živog. Želja je bila da ga izvedu pred srpske seljake, izlože mučenju i javnom poniženju, obeshrabre narod i pokažu da je s ustankom gotovo. Samo što zadugo nisu mogli da se domognu Begovića.

Zverski zločini

Toplički ustanak planuo je 26. februara 1917, usled užasnih zločina i represalija bugarskog okupatora. Naime, nakon što se naša vojska povukla preko Albanije u Grčku, na ostrvo Krf, Srbija je podeljena između Austrougara, s jedne, i Bugarske, s druge strane.

Granica je išla dolinom Velike Morave i dalje prema Kruševcu, Leskovcu i Šar-planini, sve do albanske granice. Iako život ni pod jednim okupatorom nije bio lak, teror istočnih komšija prevazilazio je svaku meru.

Foto: Wikipedia/public domain

 

Bugari su od stanovništva uzimali praktično sve što bi im je palo podruku: od hrane i stoke do kože i vune. Na hiljade ljudi je umiralo od gladi, ali neprijatelj nije mario. Važnije mu je bilo da izvrši nasilnu bugarizaciju stanovništva, da im zabrani jezik i pismo, da im promene imena i prezimena, da potpuno ukine udžbenike na srpskom jeziku...

Procenjuje se da je u zarobljeništvo oterano gotovo 200 oficira i više od 30.000 naših vojnika, što je bila petina ukupnog broja zarobljenih Srba. Oni s manje sreće mahom su završavali u masovnim grobnicama.

Bez suda i suđenja u Surdulici je ubijeno tri, a u Vranju i okolini više od 3.500 ljudi. Veruje se da je samo u Niškom okrugu streljano na stotinu sveštenika, samo da bi se omogućilo da bugarski popovi obavljaju službu u našim crkvama.

Međutim, kap koja je prelila čašu bila je odluka okupatora da se mobilišu srpska deca da bi se na Solunskom frontu borila protiv svojih očeva.

Na čelu narodne pobune bile su vojvode Kosta Vojinović i Kosta Pećanac, a nakon Toplice, ustanak se ubrzo proširio i na područje Jablanice, Jastrebca i Kopaonika. To je, ujedno, bio i jedinstven slučaj na svetu da se na teritoriji koju su okupirale centralne sile narod pobuni i pruži otpor.

Posle samo pet dana oslobođeno je Prokuplje, odakle je upućen i proglas narodu celokupne jugoistočne Srbije. Poziv je prihvaćen, pa se narod ubrzo digao i u Vlasotincima, Crnoj Travi, Vranju, Pirotu, sokobanjskom i svrljiškom kraju, a zahvatio je i delove Niškog i Kruševačkog okruga.

Ustanak koji su podigli srpski seljaci, mahom starci i golobrada mladež, ugrozio je vitalne neprijateljske saobraćajnice prema Solunskom frontu, pa je morao da bude ugušen u krvi i plamenu.

Ubrzo je na 13.000 slabo naoružanih ustanika poslato oko 80.000 dobro obučenih austrougarskih, nemačkih, bugarskih i albanskih vojnika. Pobuna je zaustavljena posle samo mesec dana, ali mnogi se nisu predali. Pobegli su u šume i nastavili s gerilskom borbom.

Srpski oficir se ne predaje

Jedan od njih bio je i Dimitrije Begović. Ovaj mladi oficir vojske Kraljevine Srbije rođen je oko 1890. u selu Dobri Do, u jablaničkom kraju.

Izvori navode da je poticao iz ugledne i rodoljubive porodice, a čast i ugled gradio je lično, tokom balkanskih ratova, kao i tokom Prvog svetskog rata.

Foto: Wikipedia/public domain

 

U trenutku ustanka Begović je postao jedan od vođa gerilaca, kao komandant Jablaničkog komitskog odreda. Vojno su delovali širom Toplice i Jablanice, a glavni zadatak je bio da štiti narod od bugarskih odmazdi i presreće neprijateljske patrole. To je činio i nakon zvanične propasti ustanka.

Koliko je Bugarima bio trn i oku, pokazuje i ultimatum koji su mu lično uputili. Zahtevali su od njega da se preda s celokupnom četom, a u suprotnom su zapretili da će mu pobiti čitavu porodicu. Na ovaj zahtev Begović je odgovorio: "Ubili ste na hiljadu porodica, ubićete i moju jer se ja nikada neću predati. Srpski oficir se ne predaje."

Ovo je silno podiglo moral njegovih komita, ali i razjarilo neprijatelje. Koliko su bili besni i bezumni, potvrđuje i to što su njegovoj ženi, koja je bila u sedmom mesecu trudnoće, rasporili stomak, izvadili muško dete i nabili ga na bajonet.

Potom su preostalo četvoro njihove dece, zajedno s mrtvom majkom i nerođenim bratom, bacili u oganj da bi živi izgoreli. Užasnuti paklom u kome su se zatekli, deca su se svila oko majčinog tela tako da i posle smrti nisu mogli da ih razdvoje. Pokopani su u istoj raci, u selu Gajtan.

Foto: Wikipedia/public domain

 

Dimitrije je još silovitije nastavio borbu protiv zverskog neprijatelja, ali je njihova brojnost nadjačala. Dvadeset puta brojniji Bugari opkolili su četu 18. januara 1918. Uhvaćeni u stupici, vojska je izašla iz skrovišta i pokušala borbom prsa u prsa da probije obruč.

Ranjen i sam, Begović se borio do poslednjeg trenutka. Zaklonjen iza kamenog zaklona, kao odličan strelac, nišanio je i skidao neprijatelje kao golubove, sve dok je bilo municije. A onda je začuo poziv da se preda.

Šta se potom dogodilo, teško je reći. Prema mišljenju jednih, izvršio je samoubistvo da ne bi neprijatelju živ dopao u ruke. Prema mišljenju drugih, opet, učinio je nešto što ga svrstava u istoriji rame uz rame sa Stevanom Sinđelićem.

Navodno, pristao je da se preda uz jedan uslov: kao oficir, želeo je da ga zarobe isključivo bugarski oficiri. I starešine su poletele.

Željni priznanja, viših činova i novčanih nagrada, dotrčali su sa svih strana, ali su kasno primetili da je opasan aktiviranim bombama. Svoju nesmotrenost najmanje dvojica oficira su platila glavom. I danas, u podnožju Radana, postoji obeležje poznato kao Begovića grob, kao znak sećanja na zaboravljenog heroja.

Bonus video