ONO ŠTO JE DOBRO NE TREBA MENJATI, PONOSAN SAM JER SAM ČLAN SNS! Nikola Rađen u emisiji "Intervju" iskreno o članstvu u SNS, porodici i karijeri!

Nikola Rađen, nekadašnji vaterpolista i aktuelni trener VK Taš, bio je gost u emisiji "Intervju" koja se ponedeljkom u 20 časova emituje na Jutjub kanalu Republika news. On je po prvi put govorio o svom političkom angažvoanju i članstvu u Srpskoj naprednoj stranci, ističući da je na to veoma ponosan, jer Srbija ide napred, što se, kako kaže, jasno i vidi.

- Nakon brojnih ugovora, osvojenih medalja i torfeja, veoma sam ponosan na to što sam postao član Srpske napredne stranke, jedne velike familije i porodice koja me je primila u svoje gnezdo. Smatram da sa nekim svojim idejama i svojim učinkom mogu da doprinesem. Ono što je dobro ne treba menjati, treba ga samo unaprediti. Zbog toga sam se odlučio za to i veoma sam ponosan. Kao što sam i rekao čelnicima SNS, uvek ću biti tu i uvek ću se rado odazvati, jer verujem da je bolje, verujem da će biti bolje i da mora da bude bolje. Ja negujem istu ideju koju zastupa SNS i čelni ljudi u njoj, da Srbija treba da bude bolja, da se razvija i smatram da svi mi treba da pratimo taj razvoj. Dodao bih i i to da smatram da je poziv predsednika Miloša Vučevića i Darka Glišića, stigao u pravo vreme, na pravu adresu.

* Kada već govorimo o politici, koliko se stanje u sportu promenilo nabolje?

- Ja vaterpolo igram od 15 godine života. Igrao sam do sada za tri države: SRJ, Srbija i Crna Gora i Srbija. Kada se Crna Gora otcepila, mi smo igrali kao Srbija, imali smo ligu samo sa jednim klubom, koji je bio ubedljiv, bez namere da pocenjujem druge. Partizan je tada bio neprikosnoven. Mi sada imamo ligu gde imamo četiri ili pet jakih ekipa. Velika količina pomoći se sliva u fudbal, u nacionalne saveze, radi se na poboljšanju infrastrukutre, nikad više osvojenih medalja...Smatram da sve te činjenice govore same za sebe. Popravili smo učinak u individualnim sportovima. Ne treba žmuriti pred onim što je dobro. Otvara se nacionalni stadion za odbojku, nacionalni bokserski savez, nacionlani stadion za fudbal, u planu je i nacionalni plivački centar, sve su to projekti koji će biti u službi sportista, gde će se ovi klinci jednog dana oprobati u nacionalnom dresu, kapici...NIkad više ulaganja nije bio u sport i to tako treba i da ostane. U sportu nema kombinacija i varijanti, nema trika, imamo sat koji ide i rezultat. Ili ste pobedili ili ste izgubili. Tako i u politici, imamo izbore koji oslikavaju ko je pobedio, a ko izgubio. Mislim da treba da se držimo pobedničke strane, a ako se neko pita da li ću da pomognem mladima, hoću, jer je moja misija da ostanem u svojoj zemlji, da pomognem i doprinesem onima koji žele da se razvijaju. Mislim da deca ovde zaslužuju pravi tretman, treba da ostaju ovde, jer mi bez zdrave dece nećemo imati zdravu naciju i to je meni jedini motiv zbog kog sam ostao pored baezna u svojoj zemlji.

* Kada porediš svoje početke, sa počecima dašnjih mladih ljudi koji se odluče da igraju vaterpolo, koliko se sve razlikuje u odnosu na taj period pre?

- To je totalno drugačije. Vreme u kome odrastaju ovi mladi momci i moja deca je totalno drugačije, ne može da se poredi. Odrastanje bez svih gedžeta, koji danas čine našu svakodnevicu, odrastanje u društvu gde smo svi bili oslonjeni jedni na druge, a sad smo oslonjeni na neku formu, neki rapsored je totalno drugačije u smislu da, bilo je to mnogo prirodnije i bila je konkurencija malo drugačija, ako pričamo o sferi sporta. Vi danas nemate čeličnu disciplinu. Danas morate da budete i trener, i pedagog, i vaspitač, animator... Biti trener nije zanimanje, već poziv, jer mi mlade ljude treba da usmeravamo ka sprotu, koji je jedan jako važan aspekt mladog čoveka, što medicinskog, što socijalnog. Sport, kao najbolji ambasador treba da negujemo, a to će, smatram, najbolje uraditi bivši profesionalni sportisti.

* U kom momentu u karijeri smatraš da si bio najbolji, da si dostigao maksimum?

- Pa, kada osvojite Svetsko prvenstvo vi ste onda na krovu sveta i sve dalje dole, ne vidite ništa. Sve ono što se trenirali, radili, se isplatilo, imalo je smisla. To mi je bio vrhunac karijere, koji sam osetio davno, pre 15 godina (smeh). Naravno, svi ti uspesi su se kasnije stvorili kao obaveze, jer smo mi u tom dobu ostavili vaterpolo živim. Nakon toga smo morali da nalazimo nadljudsku snagu, kako bismo ostali prisutni na samom vrhu svetskog i evropskog vaterpola, što nije lako. Zbog toga smo mi i bili najuspešnija i najtrofejnija generacija, kada je reč o vaterpolu. Svaka ta medalja ima svoju lepu, ali i manje lepu priču. Hvala bogu u svom životu sam imao više pobeda, nego poraza, ali je opet i to neka škola, jer smo iz poraza naučili važne lekcije. Oni jesu sastavni deo sporta, ali hajde da ih minimiziramo. Ako se neko pita što sam ja sada postao trener, evo reći ću: Želim na neki način, da sve ono što mi je vaterpolo dao, makar jednim delom i vratim.

* Usponi i padovi su sastavni deo karijere svakog sportiste. Koji momenat ti je bio najteži?

- Pa bilo ih je, ali ja sam pokušavao što pre da ih zaboravim i krenem dalje. To su neki veliki porazi, traumatična finala koja su se dešavala, utakmice koje su zahtevale mnogo veliki napor. Svako finale je jako veliki ulog, za bilo koji sport, jer kada se u tim momentima desi poraz, nije nimalo prijatno. Treba neko vreme, da se nakon svega toga opravite. Ipak, svaki poraz je korak bliže do pobede, makar za profesionalne sportiste koji razumeju šta se dešava. Poraz može da se dešava, ali ne bi trebao da se ponavlja. Sport nas čeliči, oblikuje, jer i mladi ljudi kojima su uzor sportisti, oni ih vole jer su nepobedivi, najbolji. Ali ono što je suština jeste to što sportsite takvima čine upravo i porazi i pobede, tako da treba osetiti i jedno i drugo.

* Tvoja bivša supruga, pevačica Ana Kokić i ti ste uspeli da održite dobar odnos i nakon razvoda. Zajednički učestvujete u odgoju dece, je li veruješ da ljudi mogu da ostanu prijatelji nakon razvoda?

- Mislim da smo jako zrele i odgovorne osobe i da smo sagledali celu situaciju, te odlučili da je najbolje da se raziđemo. Jeste traumatično, neprijatno, ali se truidmo da i posle toga budemo dobri roditelji, jer je to naša obaveza. Ako nismo mogli kao muž i žena, moramo kao roditelji na ovaj način. Nema šta tu da se veruje ili ne veruje, recepti ne postoje, cela caka je u tome da li su ljudi normlani i da li mogu da se dogovore. Svojom decom se bavimo na najbolji mogući način, dogovaramo se, jer ljudi koji su razumni mogu da nađu zajednički jezik, imaju viši cilj, a to je da decu izvedu na pravi put. Ja sam prošle godine dobio i sina, sa svojom suprugom Milicom i trudim se da budem dobar otac svima njima zajedno,  da ih vaspitam na patrijahalan način, da znaju da cene neke stvari u životu. Mislim da uspevam u tome zajedno sa majkama i da radimo jednu dobru za stvar. Nije lako biti roditelj danas, ali je meni je to izazov. Pored svih medalja koje sam osvojio, najlepša medalja su moja deca. Mnogo mi je drago što su mi ćerke u sportu, što mogu da odem na utakmicu, da ih gledam...e, sad, sin, koji je još uvek mali, za njega ćemo videti šta će želeti da bude, ali jedno je sigurno, podršku roditelja će imati.

 

BONUS VIDEO: